Prestati sa odgajanjem novih generacija rasista i nacionalista

Maja Mićić, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava, govori za Danas Pravo

Sloboda izražavanja kao i sloboda okupljanja su u potpunosti podređene političkoj volji u datom trenutku. Kod nas jednostavno nije dovoljno da imate domaći i međunarodni okvir kojima se određene slobode garantuju da bi to automatski značilo da ćemo mi to imati primenjeno u praksi.

Ovde se sva prava iznova osvajaju, zato što se kontinuirano suočavamo ne samo sa neprimenjivanjem garantovanog već i sa suštinskim i perfidnim načinima da se ostvarivanje tih prava ili oteža ili u potpunosti onemogući. Poslednjih dana se suočavamo sa situacijom da sve ono što ne ide u prilog Vladi i premijeru biva cenzurisano, a da se zatim svi oni koji se bore protiv cenzure jako brzo etiketiraju kao protivnici države. Očigledno se nalazimo u stanju jedne opšte histerije i paranoje u kojoj se trenutni predstavnici najviših institucija poistovećuju sa samom državom i na taj način opravdavaju svaku kritičku misao, kaže za Danas Maja Mićić, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava.

Na koji način Srbija može da poboljša zaštitu ljudskih prava i prava manjina, što je neminovno na njenom putu ka EU?

– Kroz primenu propisanog i potpisanog. U prvom slučaju mislim na unapređivanje, ali i primenu već postojećih rešenja u domaćem pravnom okviru, ali i ispunjavanje obaveza iz međunarodnih ugovora. Ovde se već godinama ljudska prava posmatraju kao nužno zlo, koje nam je nametnuto od međunarodne zajednice, EU i Amerike, kao njihov izvozni proizvod, nešto što se od nas zahteva, a što mi nevoljno moramo da prihvatimo kao mali pod pritiskom velikih. Nikada ovde ljudska prava nisu predstavljena niti promovisana kao nešto što je bitno za nas kao društvo. Naravno, iluzorno je očekivati da se ovo desi dokle god ne dođe do promene svesti kod nosilaca vlasti koji moraju da prestanu da posmatraju pitanje ljudskih prava kao “check box” koji uz minimalni trud moramo da zadovoljimo, a onda ćemo suštinsku primenu svega toga ostaviti za neka druga vremena u kojim će nas možda opet neko, sistemom štapa i šargarepe, ubediti da nešto i ispoštujemo.

Kako se boriti protiv diskriminacije Roma, LGBT populacije i osoba sa invaliditetom?

– Tako što će nam to postati podjednako bitno koliko su nam bitni i Briselski sporazum, promene u policiji i Beograd na vodi. Kako bi se diskriminacija suzbila nisu nam dovoljna samo formalno-pravna rešenja već i rad na obrazovanju, pre svega formalnom, a zatim i onom neformalnom, koje nam na neki način dolazi kroz medije. Mi moramo da prestanemo da odgajamo generacije novih rasista, homofoba, nacionalista, jer je to naš društveni i civilizacijski interes koliko god se pod okriljem nacionalizma, uz veliku podršku Srpske pravoslavne crkve, tvrdilo nešto drugo.

Koliko će biti teško da se naše zakonodavstvo i njegova primena u potpunosti usklade sa Poveljom o osnovnim pravima EU, odnosno da se u potpunosti primenjuju osnovni međunarodni dokumenti u oblasti zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda – konvencija Saveta Evrope i prakse Evropskog suda za ljudska prava?

– Ništa nije teško ukoliko postoji volja da se to učini. Mislim da je usklađivanje više tehničko nego suštinsko pitanje. Verovatno ćemo lako papirološki upodobiti naš pravni okvir onome što se zahteva, ali ono što će biti izazov jeste kako upodobiti našu stvarnost takvom pravnom okviru.

Inicijativa ima program praćenja primene standarda pravičnog suđenja, te šta, iz tog ugla, uočavate kao nedostatke sudskog sistema Srbije?

– Narušavanje prava na pravično suđenje kroz dugo trajanje sudskih postupaka, ograničavanja prisustva javnosti u određenim postupcima, česte promene sudskih veća koje dodatno usporavaju postupak, a koje su prouzrokovane reformom reforme, neadekvatna kvalifikacija počinjenog dela od strane tužilaštva, posebno u slučajevima kršenja ljudskih prava, zvuči kao pokvarena ploča koja dovodi do ponavljanja već viđenog i već poznatog. Upravo to je možda i glavni nedostatak našeg pravosudnog sistema – svi znamo da u sekundi ponovimo sve nedostatke, a niko ne radi ništa kako bi ih otklonio.

Takođe, Inicijativa je prethodnih godina dosta radila na pitanju suočavanja sa prošlošću. Da li smo se kao država, izručenjem svih haških optuženika, konačno odredili prema dešavanjima iz devedesetih, kako vlada mišljenje u javnom mnjenju, ili se i po ovom pitanju mogu očekivati neki problemi u procesu pridruživanja EU?

– Plašim se da smo u ovom trenutku jako blizu nekom takozvanom društvenom konsenzusu da završetkom rada Tribunala u Hagu prestaje i naša obaveza da se bavimo pitanjem prošlosti. Ovo s jedne strane proizilazi iz opšteg nepoznavanja svih mehanizama tranzicione pravde kao takve, a s druge strane iz jedne duboko ukorenjene političke nespremnosti da se pitanjem naše institucionalne odgovornosti pozabavimo. Mi polako klizimo ka jednoj relativizaciji i ignorisanju svega što se desilo kao jedne davno prošle priče koja nikom nije interesantna osim ostrašćenoj manjini. Verovati da smo se sa izručenjem haških optuženika odredili prema prošlosti je jedno, najblaže rečeno, naivno verovanje. Mi smo i to uradili jer nas je neko uslovio i naterao, a ne zato što smo sami osećali da je to ljudski i civilizacijski potrebno. Bez adekvatnog sistema reparacija, bez reforme obrazovnog sistema, bez utvrđivanja činjenica o tome šta se desilo, te razvijanja empatije za žrtve druge nacionalnosti i veroispovesti, zaista je previše arogantno tvrditi da smo kao država i društvo napravili ikakav pozitivan napredak.

Stanje u pravosuđu

Da li vidite spremnost vlasti da poboljša stanje u oblasti pravosuđa?

– Mislim da je pravosuđe dovedeno u stanje jednog pokusnog kunića koji je na samrti, pa mu nijedan eksperiment više neće naškoditi, te onda hajde samo da eksperimentišemo. Nekada to pripisujem neznanju i nesposobnosti, ali obično su to momenti veštačkog optimizma i lakoverja.