Ko brine o žrtvama rata u Srbiji?

Prava civilnih žrtava rata u Srbiji regulisana su zakonom iz 1996. godine, kojim je propisano kome država taj status priznaje i koje privilegije dodeljuje. Prema kriterijumima ovog zakona, država ne priznaje status civilnih žrtava rata porodicama nestalih, žrtvama seksualnog nasilja, žrtvama nedela koje su počinile srpske snage, kao ni onima koji su stradali na teritoriji druge države. Na taj način se održava sistemska diskriminacija najranjivijih članova našeg društva, uspostavljena u vreme režima Slobodana Miloševića.

Za sprovođenje ovog zakona nadležno je Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike. Ono nikada nije pokazalo interesovanje za njegovu izmenu i unapređenje položaja žrtava, uprkos tome što su u više mandata njime rukovodile partije kojima su socijalna prava navodno bila prioritet. Štaviše, Ministarstvo, kao i organi uprave koji odlučuju o priznanju statusa redovno iskazuju netrpeljivost prema žrtvama. Jedan od primera je i slučaj Dragiše i Zorice Petrović iz Gračanice, kojima je u napadu NATO avijacije na autobus u Lužanima 1. maja 1999. godine poginulo dvoje dece zajedno sa Dragišinom majkom. Uprkos dvema odlukama nadležne opštine, kao i Upravnog suda koje nalažu dodeljivanje prava Petrovićima na mesečno novčano primanje kao članovima porodice civilne žrtve rata, Ministarstvo je uporno njihovo pravo poništavalo, tražeći dodatna veštačenja i dokumentaciju. U jednoj situaciji, prilikom veštačenja lekarske komisije, član komisije je Zorici rekao: “Vi kao ne možete da radite, ali možete da se žalite?”