Nataša Kandić: Albanska deca nam pružaju ruku

Petoro dece, Saranda, Jehona, Fatos, Lirie i Genz, preživelo je streljanje 28. marta 1999. godine u Podujevu, dok je 14 članova porodice Bogujevci i Duriqi, od bebe do starca od preko 70 godina, usmrćeno kišom rafala koje su ispalili pripadnici “Škorpiona”, ratne jedinice MUP-a Srbije.

Za taj zločin sud u Srbiji pravosnažno je osudio pet pripadnika te jedinice, i to četvoricu na 20 i jednog na 15 godina. Deca su prvi put došla u Srbiju u julu 2003. godine, kada je najstarija među preživelima imala 15 godina, a ostala deca manje od 10 godina. Svedočili su u dva odvojena suđenja pripadnicima “Škorpiona”, i potom, dva puta su ponovili svedočenje pred parničnim sudom u Beogradu. U decembru 2013. godine, došli su specijalnim povodom, da o životu svoje porodice, pre i nakon ubistva 12 članova, govore jezikom umetnika. Njihova umetnička instalacija, postavljena u galeriji Kulturnog centra Beograda, izazvala je burne političke i društvene reakcije, od zabrane do podrške najviših predstavnika vlasti Srbije. Značajan deo građanskog društva nije podržao pojavljivanje premijera Srbije na izložbi, podsećajući javnost da je to onaj isti Dačić koji je bio u vrhu vlasti u vreme kada su zločini počinjeni, i donedavno, Dačić koji poriče zločine prema Albancima.

Nakon huškačkog teksta u “Večernjim novostima” od 14. decembra, o “albanskoj propaganda u Beogradu, rekla bih da se Kulturni centar Beograda, kao organizator te “propagande”, zabrinuo. Ne sumnjam da je članovima Upravnog odbora, a i našem ministru kulture, laknulo kada je MUP 18. decembra 2013. godine, prepodne, zabranio izložbu. Zabranu je isporučio OUP Stari grad, ali je u roku od sat vremena povukao, po naredbi ministra policije, koji je, ovoga puta, hitno reagovao na pritisak nevladinih organizacija. Otuda ona izjava premijera Dačića da su se on i potpredsednik Vlade Vučić “založili da izložba bude održana”.

Pola sata pre formalnog otvaranja stigla je vest da će na izložbu doći premijer Srbije. Pre njega su, na moj poziv, došli aktuelni komandant SAJ-a Spasoje Vulević, i doktor Dragan Marković, takođe pripadnik SAJ-a. Oni su spasli živote petoro dece. Čuli su žestoku pucnjavu, ušli u dvorište, i pored zida niske kuće porodice Gashi zatekli “pobijene teroriste”, kako se godinama u Srbiji govorilo o albanskim žrtvama. U gomili mrtvih žena i dece, Vulević i doktor videli su malenu ruku kako se probija, te su, pomerajući krvava tela, našli tri devojčice i dva dečaka. Teško ranjenu decu odneli su u bolnicu u Prištini. Sa decom, susreli su se posle 14 godina. Vulević je u gomili tela našao Fatosa, čiju je ručicu najpre video. Doktor se seća žgoljave Sarande, koju je oblivenu krvlju, nosio na rukama. Novinarima je nekoliko puta ponovio da “nije bilo lako voziti putem koji osmatra NATO”. Nije utvrđen broj pripadnika “Škorpiona” koji su pucali u postrojene žene i decu, ali se zna da su samo dva, tri policajca pružili pomoć ranjenoj deci. Toga dana u Podujevu je bilo najmanje 500 pripadnika policijskih i vojnih snaga Srbije, i kompletna opštinska vlast. U toku je bila akcija “izvlačenja civila” iz grada. Ipak, da nije bilo Vulevića i doktora, ranjena deca ne bi živa dočekali srpske pogrebnike koji su po mrtve došli tri dana nakon ubistva. Takva je Srbija bila na Kosovu.

Deca su premijera Dačića vodila kroz izložbu, od dnevne sobe, preko bolničke sobe, do sudnice u kojoj su svedočili. On je slušao, ne prekidajući ih. Pokazao je saosećanje prema deci kao žrtvama, ali kao da je neko drugi odgovoran za nepravdu koja im je naneta. Potom je branio nekadašnju vlast Srbije, govoreći da nije ovlastila “Škorpione” da ubijaju Albance, pa je onda govorio kao političar nove Srbije koja priznaje da su prema Albancima počinjeni brojni zločini. Bitno je da Dačić nije došao na izložbu kao privatno lice nego u svojstvu premijera, u ime Vlade i države Srbije. To je odlučujuće. Dobro je i to što su prvo deca pričala, potom premijer.

Premijer Srbije je dobro uradio što je došao na izložbu koja govori o srpskim zločinima. Imam u vidu da pre izložbe “Bogujevci”, nijedna o srpskim zločinima nije bila moguća u Beogradu. Premijer Srbije je pokazao saosećanje, što je pristojno. Nije to malo.

Građanska Srbija nije pridala značaj ovom događaju. Preovlađuje stav da “svi dobro znamo ko su Daćić I Vučić” –“isti su, nisu se promenili”.

Tačno je da svi znamo ko su Vučić I Dačić. Znamo njihovu prošlost. Sve njihove govore iz devedesetih i devedeset devete možemo ponovo da slušamo, samo pritiskom “youtube” na google. Ali budimo pošteni, bar kada je Kosovo u pitanju. Da li je građansko društvo Srbije bilo bolje od vlasti u vreme NATO bombardovanja? Intelektualna elita Beograda pismom se obratila međunarodnoj zajednici, tražeći da NATO prestane da bombarduje Srbiju. Nije bilo zahteva Miloševiću da srpska policija i vojska prestanu da ubijaju Albance, a svi su znali, i mogli su znati, šta se događa na Kosovu. Još uvek me stid kako smo se poneli prema Albancima. Nije bila potrebna hrabrost otići na Kosovo, videti šta rade policija i vojska. Sve su radili otvoreno, od pljačke do ubijanja. Sve je, osim neba, bilo srpsko. I albanski životi. Mi, nevladine organizacije, novinari, i intelektualci, znali smo šta se događa, ali smo bili ravnodušni, sebični, solidarisali smo se sa Miloševićem, Dačićem, Vučićem… Tako je bilo. Preuzmimo i mi svoj deo odgovornosti.

Žrtvama je potrebno zvanično priznanje i javno saosećanje, pre svega, predstavnika države, onih koje oni okrivljuju za patnju, nepravdu i gubitak porodice. To je obaveza Vučića i Dačića, bez obzira da li su isti kao devedesetih i devedeset devete godine. Niko ne može sporiti da su preuzeli odgovornost za Kosovo, i postigli više nego sve prethodne vlasti. Prekinuli su sa lažnim patriotizmom.

Premijerovo pojavljivanje na izložbi albanske dece jeste znak da Dačić i Vučić više ne poriču srpske zločine na Kosovu, i da su spremni da priznaju i poštuju albanske žrtve. To je preduslov i za albansko priznanje srpskih žrtava.

Nataša Kandić