Daleko od katarze: Žigosanje zbog suočavanja s istinom

I petnaest godina nakon završetka poslednjih ratova kojima se raspala bivša Jugoslavija, društvo se u Srbiji teško suočava sa istinom o sebi. Da je teško izaći iz uvreženog stava kako su Srbi najveće žrtve devedesetih godina, pokazuju i žestoki napadi u kojima glavnu ulogu igraju mediji. Posebno na one koji pokušavaju, barem delimično, prošlost pokazati realnijom. Ipak protekle sedmice je napravljen mali iskorak.

Izložba Bogujevci/Vizuelna istorija, potresna svedočanstva dve sestre i brata Bogojevci o zločinu koji su 1999. počinili pripadnici Škorpiona u Podujevu, jeste propraćena galamom nekoliko desetina ljutih desničara, koji su brzo rasterani kordonom policije, ali i uz, za javnost, neočekivano prisustvo premijera Ivice Dačića, koji se našao oči u oči sa žrtvama zločina proizvedenim politikom njegove tadašnje partije.

Oni koji su najavljivali ovu potresnu izložbu kao „albansku provokaciju usred Beograda“ bili su ućutkani.

Iako mediji nisu informaciju o ovoj izložbi plasirali kao prvorazredni događaj, ipak malo veći deo Srbije, od one uobičajene grupice koja je uvek tu na ovakvim događajima, mogla je da se suoči sa strašnim zločinom u Podujevu. Naši reporteri su zabeležili na licu mesta:

 „Potpuno sam ostala bez reči.“

„Sa utiskom po prvi put doživljene katarze. Ne postoji više niti jedan jedini razlog da se neka notorna istina sakriva, da nam bude manje prijatno.“

„Kada sam jučer, kao novinar, došla ovde na zadatak, da čujem svedočenje sestara i brata Bogujevci, više nisam mogla da obavljam svoj novinarski zadatak. Počela sam da plačem i bilo mi je jako teško.“

Jedan od onih koji su progovorili o zločinima na Kosovu je i Zoran Rašković, pripadnik zloglasnih paramilitarnih jedinica Šakali, koji je kao zaštićeni svedok govorio na sudu, a nakon toga i za medije o zločinima koji su počinjeni. Između ostalog, on je opisao zločin u selu Ćuška i okolnim selima:

„Ušlo se u selo i po već uigranom scenariju jedan odvoji njih deset, drugi odvoji njih deset, treći njih petnaest i u prvu kuću. Bilo je tu udaranja, otimanja. Naravno da smo ostavili krvavi trag za sobom. Nemojte da to opisujem.“

Kako je prošao ovaj svedok koji je progovorio istinu?

„Prete mi. Ugrožen sam. Totalno je ludilo ovo što govore”, kaže Rašković.

U julu je u Beogradu grupa nevladinih organizacija, na čelu sa Ženama u crnom, pokušala da organizuje izložbu koja je trebalo da promoviše zahtev da se 11. jul, dan kada se dogodio srebrenički genocid, proglasi danom sećanja. Nisu imali potporu vlasti.

„Mi smo mislili da će ta izložba trajati šest dana, a ona je trajala samo četiri sata. Nama je prosto prikazano da je to jedno ogromno bezbedonosno pitanje i da mi ne možemo da održimo tu izložbu, da to mora biti uklonjeno inače će sve biti polomljeno”, kaže Staša Zajević iz organizacije Žene u crnom.

Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora, koja je najvulgarnije napadana u medijima jer se našla na spisku svedoka Hrvatske u procesu protiv Srbije za genocid, ukazuje na novu metu „čuvara tajni srpskih zločina iz 90-ih“, a to su svedoci i učesnici zločina koji su počeli o njima javno da govore:

„Naravno da onaj deo elite, koji to želi da zaustavi i spreči, ima u svojim rukama vrlo jaki instrument, a to su mediji. Vrlo lako targetiraju svakog pojedinca koji se usudi nešto reći i ta kampanje ide, ne samo kroz main stream medije, nego se prenosi na forume i socijalne mreže koje onda to dalje razrađuju. To stvara jednu atmosferu linča za ljude koji se usude to javno reći”, kaže Biserko.

Aida Ćorović, hrabra Novopazarčanka, koja je progovorila o političkim zloupotrebama muslimanskih žena koje su prisiljavane da nose marame, i koja je u okviru projekta Sedam, govorila tekst jedne zlostavljane Pakistanke, morala je da napusti svoju nevladinu organizaciju Urban – in, koju je godinama vodila, kako stigma ne bi stigla i do njenih mladih kolega i koleginica. Aida je opisala svoj život poslednjih nedelja:

„Bezbednosna procena je takva da imam 24-satno obezbeđenje, tako da je očigledno da ću u narednim danima imati stalnu pratnju, koja me neće ostavljati ni minut.“

Slično prolaze i oni koji ustaju u odbranu manjinskih grupa, poput LGBT populacije.

U svim ovim primerima, a takvih je bezbroj, otkriva se kako prolaze oni koji se suprotstavljaju zaboravu i koji kvare idiličnu sliku, koje većina srpskog društva brižljivo neguje o sebi.

„Zato što niko nije spreman da pogleda sebe u ogledalo. U društvu, u tom pogledu, će to trajati još neko vreme, sve dok ovi mlađi ne stvore jednu kritičnu masu koja će pitanje odgovornosti otvoriti na, ja se nadam, sasvim drugačiji način”, zaključuje Sonja Biserko.

Branka Mihajlović