Deca rata: Borimo se za budućnost

U ratovima u bivšoj Jugoslaviji ubijeno je ili nestalo oko 5.000 dece. Oko 800 njih se i danas vode kao nestali. Bili su svedoci masakra, mučenja, seksualnog nasilja i prisilnog odvođenja svojih porodica. Oni su žrtve o kojima se retko govori.

Neki od njih skupili su snage i odlučili da sami progovore. O tome kako sećanje na zlo može da doprinese borbi za dobro, svedoči sedmoro mladih ljudi iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i sa Kosova, koji su se u Beogradu okupili na tribini u organizaciji Fonda za humanitarno pravo i govorili o svojoj borbu za istinu, pravdu i priznanje onoga što im se dogodilo.

Detinjstvo Sudbina Musića prekinuto je 1992. godine, kada je sa majkom, bratom i sestrama zatočen u logoru Trnopolje, kod Prijedora. Oca su mu ubili na samom početku rata, na njivi na kojoj je radio sa komšijama.

Tokom nekoliko meseci zatočeništva, Sudbin je bio svedok torture stražara nad bošnjačkim zatvorenicima. Nakon dva meseca, oslobođeni su iz logora, a tri godine nakon završetka rata, odlučuje da se vrati u Prijedor, kao jedan od prvih povratnika.

„Nisam htio da u jednom momentu postanem glava porodice. Poveo sam sa sobom bolesnu majku i troje mlađih braće i sestara. I onda tako u jednom periodu između deteta i mladića, ne svojom voljom, vi postanete neko ko snosi odgovornost za jedan kolektiv.“

Dok su njegovi vršnjaci živeli najlepši period – „moj prvi posao je bio da vodim brigu o groblju, odnosno mezarju za identifikovane žrtve genocida u Prijedoru.“

Igor Matijašević je u jesen 1991. godine kao četrnaestogodišnjak sa majkom i bratom izbegao iz rodnog Sotina kod Vukovara. Njegov otac, baka i deda su ostali u kući. U decembru 1991. godine, pripadnici srpske Teritorijalne odbrane i milicije ušli su u selo. Ubili su više meštana. Igorovog oca su izveli iz kuće i odveli u nepoznatom pravcu.

„Kada mu neko iz obitelji nestane, svaki čovjek ga ima potrebu naći, tražit.“

Od povratka u Sotin 1998. godine, angažovao se na traganju za nestalim ocem i drugim nestalim meštanima. Iako među najmlađima, Igor je okupio sve porodice nestalih u neformalno udruženje porodicā i postao njihov predstavnik. Svih ovih godina, radi na otkrivanju istine o sudbini nestalih u Sotinu.

„I nakon 22 godine, uspio sam u devetom mjesecu, kao još 13 obitelji, identificirati oca. S tim da očekujemo suđenje i kazna nam ništa neće značit ako kroz taj proces ne pronađemo sve ostale meštane koji su odvedeni.“

Zijo Ribić je kao osmogodišnjak 1992. preživeo zločin u rodnom selu Skočići, kod Zvornika. Pripadnici jedinice „Simini četnici“ tog su dana ubili Zijinu porodicu, rođake i druge meštane i njihova tela bacili u jamu. Zijo je, iako teško ranjen, uspeo da pobegne iz jame u koju su bačena tela 27 ubijenih.

Pred sudom u Beogradu u postupku protiv pripadnika „Siminih četnika“, svedočio je o svemu što je preživeo i video, između ostalog i o silovanju njegove trinaestogodišnje sestre Zlatije Ribić, koja je kasnije zajedno sa drugim članovima Zijine porodice ubijena.

„Dosta godina nisam hteo o tome da pričam. I onda smo uz pomoć tužilaštva i kontakta sa gospođom Natašom Kandić odlučili to da uradimo. Nisam imao podršku svog naroda, slabo se pričalo o Romima. Najviše se pričalo o tri naroda, Srbima, Hrvatima i Bošnjacima, a niko nije spomenuo Rome ili Jevreje ili neke druge narode. I hteo sam da kažem – hej, pa i mi smo ljudi.“

Pored Zija je Saranda, koja je sa sestrom i bratom Jehonom i Fatosom  Bogujevci preživela zločin u Podujevu 1999. godine kada su Škorpioni u dvorištvu kuće u kojoj su se krili i ubili 14 članova njihove i porodice Durići – žene i decu. Njih troje teško su ranjeni. Tokom suđenja počiniocima, suočavali su se sa onima koji su pucali u njih i njihovu porodicu.

„Sećanje na porodicu, jer to nisu samo žrtve rata, to su zapravo majka, braća, baka. Mislim da nas je to teralo da idemo napred.“

Radomir Nevajda je 1995. godine, kada je počela operacija Oluja, bio sa porodicom u kući u Glini. Nakon granatiranja grada, sa porodicom i rođacima krenuo je u Srbiju, gde su se smestili u Vranjskoj banji. Nakon nekoliko dana, u kolektivni centar ušli su policajci, naoružani automatskim puškama, koji su izdvojili Radomira, njegovog oca i još šest muškaraca. Sproveli su ih u selo Luč u Baranji, u kamp specijalne jedinice MUP-a, gde su bili izloženi maltretiranju i ponižavanju. Iako je sve vreme pokušavao da objasni da je student i da nije služio vojsku, Radomir je upućen na ratište.

„Suočio sam se sa nedovoljnim priznanjem svega toga kroz šta smo mi prošli. Meni su ljudi postavljali pitanje – pa zar je moguće da su i vas kao izbegla lica mobilisali? Čak sam sumnjao da li mi ljudi uopšte veruju.“

Posle višegodišnjeg suđenja, sud je utvrdio da je država Srbija prekršila Radomirovo pravo na slobodu i dosudio mu nadoknadu za pretrpljenje patnje. Danas živi i radi u Beogradu. Završio je Pravni i Učiteljski fakultet.

Sudbin je u Prijedoru postao simbol zabranjenog sećanja. Igor i danas nastavlja potragu i za preostalih 18 meštana Sotina koji se vode kao nestali. Zijino svedočenje odlučujuće je doprinelo osuđujućoj presudi kojom su počiniocima izrečene višegodišnje zatvorske kazne. Saranda, Jehona i Fatos bili su prva deca-žrtve koja su svedočila u postupku za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Bave se umetnošću i autori su izložbe posvećene svim nevinim žrtvama rata.

Niko od ovih mladih ljudi ne odustaje od borbe za istinu i pravdu. Šta je to što ih posle svega što su proživeli pokreće.

„Prošlost koju smo mi imali nije nešto što zaboravljate. Ona živi sa vama svaki dan i morate da se nosite sa njom na najbolji način. Mislim da ni ne bi trebalo da bude zaboravljena,uz nadu da se u budućnosti tako nešto neće ponoviti“, kaže Saranda.

Da bi krenuo napred, Zijo je morao da se vrati u prošlost.

„Ja sam oprostio i ljudima koji su osuđeni. Samo sam hteo da dokažem to i da oni tu kaznu odsluže“.

Igor navodi da bolje budućnosti ne može biti dok se događaji iz prošlosti ne razreše, a odgovornost za to što se to ne dešava vidi u političarima.

„Vidimo evo i sada – ćirilica, podeljeni vrtići, škole.. Mi pojedinci koji se zalažemo za istinu o svemu što se dogodilo trebamo jednostavno reći – sad je bilo dosta.“

Mi se ne vraćamo u prošlost, mi se borimo za budućnost, kaže Sudbin.

„Borimo se da klinci koji danas rastu imati taj osjećaj sigurnosti koji nemamo jer prvo što sam uočio pri dolasku u ovaj prostor je ta policija, ti naoružani ljudi koji moraju da nas čuvaju, a koje ja prezirem zbog onoga što sam preživio. Sedim sa vama ovde nakon 23. jula 1992. kada sam, kao i ovi ljudi, preživeo jedno streljanje, gledate direktno smrti u oči. I ponavljam – život je lep i ne dozvolite nikome da vam uskrati i jednu minutu.“

Tribina u Beogradu organizovana je u okviru izložbe „Bogujevci visual history“, Sarande, Jehone i Fatosa Bogujevci.

„Nakon onoga što sam doživela, dugo sam pokušavala da shvatim kako je moguće da jedno ljudsko biće može da učini tako nešto drugom ljudskom biću. Ali sam takođe shvatila da postoje i dobri ljudi. Pitanje koje je često postavljano je – da li mrziš Srbe. Ne mogu to da kažem zato što ne dele svi iste vrednosti i nisu svi želeli da se desi ono što se deslio. Kada bih ja, koja sam to doživela,   tako razmišljala, ne bih bila drugačija od ljudi koji su počinili zločin“, kaže Saranda.

U ratovima u bivšoj Jugoslaviji decu su ubijale granate, snajperi, glad. Ubijani su u pojedinačnim i masovnim egzekucijama, mučeni i seksualno zlostavljani, zajedno sa svojim porodicama i vršnjacima. Oni su žrtve o kojima se po pravilu retko govori, nekada zbog toga što ljudi nisu u stanju da pojme zločin nad detetom, a nekada iz straha da se ne uznemire njihova osećanja. Ovi su mladi ljudi pozdravljeni aplauzom u Beogradu, a publika im je odgovorila – hvala.

Iva Martinović