Porodica Bogujevci za RSE: Ispričaćemo Beogradu istinu o Kosovu

Izložba “Bogujevci – vizuelna istorija, omaž svim porodicama i žrtvama rata” umetnički je projekat Fatosa, Jehone i Sarande Bogujevci koji su kao deca preživeli masakr u Podujevu. Ova priča o ličnoj tragediji rekonstruiše događaj iz marta ’99, kada su Škorpioni pobili 14 žitelja mesta na severoistoku Kosova. Izložba će biti otvorena u sredu u Galeriji “Podroom” Kulturnog centra Beograda.

Soba sa starim kaučem prekrivenim jamblijom, vezeni jastuk, peć i fotografije, knjige… Bilo je to centralno mesto porodičnog okupljanja. Tu su pričali, igrali se, smejali se, plakali i slavili život. I na tom kauču sedimo danas sa Sarandom, Jehonom i Fatosom. Na mestu od kog počinje njihova priča, od vremena kada su, baš ​kao i svaka porodica, živeli detinjstvo. A onda, u sledećoj prostoriji izložbenog prostora Kulturnog centra Beograda – njihovo porodično stablo i crno-bele fotografije onih kojih više nema. Ubijeni su u jednom danu kada su pripadnici Škorpiona upali u dvorište kuće u kojoj su se krili. Saranda o onome što se dogodilo teško govori.

“Policijski auto se zaustavio ispred naše kuće. Napustili smo dom i premestili se dublje u baštu. Nešto kasnije pojavili su se vojnici i izveli nas napolje. Otac i ujak u tom trenutku nisu bili sa nama, krili su se u gradu, nadajući se da ćemo mi biti bezbedni, jer su ostale samo žene i deca. Vojnici su nas poveli u susednu baštu. Sve vreme su nas psovali i vikali na nas. Na ulici ispred policijske stanice su nas postrojili. Sa nama je bio i otac Envera Duićija, koji je bio u sedamdesetim godinama. Tamo sam videla i majčinog ujaka…”

Na ovom mestu Saranda prestaje da govori. Jehona nastavlja njihovu priču:

​“Potom su nas vratili u baštu i tada smo videli moju majku koja je bila ustreljena. Tamo je bilo i dece, molili su da njima ne učine ništa nažao. Međutim, oni su počeli da pucaju na nas”.

Nije im bilo važno što je najmlađe dete bila beba od dvadeset jednog meseca, ni to što je najstarija žena imala 72 godine. U gomili tela, ležalo je četrnaestero mrtve dece i žena. Dve devojčice, Saranda i Jehona, koje su tada imale 13 i 11 godina, preživele su masakr. Njihove majke, dva brata, sestra, baka i sedmoro porodičnih prijatelja nisu. Kao i Fatos i još dvoje dece iz šire porodice Bogujevci, bile su ranjene. Vojska koja je potom došla odvezla ih je u vojnu bolnicu u Prištini, gde su bili izloženi nehumanom tretmanu doktora i medicinskih sestara.

​“Pošto smo razdvojeni u prištinskoj bolnici, ostao sam sa svojim mlađim bratom Gencom. Bili smo na vrhu zgrade, dok su devojke bile u podrumu. Nas dvojica smo pokušavali da nađemo sestre, one su pokušavale da nađu nas. Ni one, a ni mi nismo znali da li je neko od nas preživeo. Pošto nas je otac našao u bolnici, saznali smo da su i devojčice tamo i onda smo pokušavali da ih pronađemo ili da im pošaljemo hranu”, priseća se Fatos.

Izložba sadrži autentične bolničke krevete u kojima su deca ležala do kraja rata na Kosovu. Po ulasku NATO snaga, uz pomoć britanskih lekara, evakuisani su Mančester.

“Počele smo sa oporavkom, krenule smo u školu. Data nam je prilika da javno govorimo o tome što nam se dogodilo. Razvile smo se kao umetnice i pružena nam je prilika da priču ispričamo na naš način. U našoj porodici  postojala je tradicija da se kamerom snima naše odrastanje, proslave Novih godina i drugih praznika. Ostala je samo jedna traka, snimljena 1990. U dnevnoj sobi, vidite film sa naše porodične proslave”, kaže Saranda.

“Cela porodica je tu na proslavi Nove godine. Želeli smo da ljudi iskuse i imaju isti osećaj kao i mi”, priča Jehona.

U poslednjih deset godina, ovo troje mladih ljudi priča svetu svoju priču.

“Moja iskustva su nalik onima mojih sestara. Počeo sam da idem u školu i učim na engleskom. Svi u porodici smo oduvek mnogo voleli umetnost. Pre rata, po povratku iz škole, svi bismo izvadili bojice i blokove i crtali, tako da su crtanje i dizajn oduvek bili sastavni deo naših života. U Engleskoj nam se ukazala prilika da to studiramo. Umetnošću smo pokušali da predstavimo našu prošlost i naša iskustva”, rekao je Fatos.

Uz pomoć Fonda za humanitarno pravo, novinara BBC-ja Pareša Patela i humanitarne organizacije Manchester Aid Kosovo, započinu borbu za pravdu za njihove najmilije koja im je, kažu, uvek bila u mislima. Ovo im nije prvi put da su u Beogradu. 2003. godine, ušli su u istoriju kao prva deca koja su ikada svedočila na suđenju za ratne zločine, obezbeđujući dokaze u Beogradu protiv nekadašnjeg člana Škorpiona Saše Cvjetana, koji je za ovaj zločin osuđen na dvadeset godina zatvora. 2003. u Kanadi počinju kampanju za privođenje još jednog pripadnika Škorpiona.
​
Dejan Demirović postao je prvi ratni zločinac u istoriji Kanade koji je izručen drugoj zemlji. Vratili su se Beograd 2008., da bi svedočili protiv Demirovića i još četvorice članova Škorpiona. Demirović je postao svedok saradnik, dok su ostala četvorica optužena i osuđena na po dvadeset godina zatvora. Sudnica je deo izložbene postavke:

“Bilo nam je veoma teško zato što smo morali da se vratimo u to vreme i da se suočimo sa ljudima koje smo videli u dvorištu. Bilo je veoma teško i to što niste mogli videti nikakve emocije kod ljudi koji su to učinili. Ali, kada smo počeli da razmišljamo o izložbi, osetili smo da je veoma važno da ispričamo našu priču i u Beogradu u nadi da se neće zaboraviti šta se dogodilo. Mi smo bili porodica, kao i svaka druga. Moja majka je imala snove za sve nas”, kaže Saranda.

Uprkos ovoj priči, na sudu dokazanom zločinu i zatvorskim kaznama za počinioce, već pri samoj najavi izložbe usledili su napadi dela javnosti u Srbiji. U Večernjim novostima osvanuo je tekst pod naslovom „Albanska propaganda usred Knez Mihailove“, nakon čega su počeli pritisci da se izložba ne otvara. Ljudi bi najpre trebalo da je pogledaju, kaže Saranda.

“Mislim da bi zaista trebalo da je pogledaju i da je razmeju da bi mogli da imaju mišljenje o njoj. I mislim da bi se njihovo mišljenje promenilo. Ovo je početak ka pomirenju. Trebaće puno vremena, ali bitno je da se priča o onome što se dogodilo, da se komunicira, da se razmenjuju priče, u nadi da mlade generacije neće morati da prolaze kroz ono kroz šta smo mi prošli.”

Izložbu organizuju Kulturni centar Beograda i fondacija Hartefakt, uz podršku Ambasade Švajcarske i Fonda za otvoreno društvo. Osim toga što služi kao izvor za edukaciju, ona je i pokušaj da se istraži otpornost ljudskog duha. Zamišljena je kao posveta svim nevinim žrtvama rata i dokaz da istina i pravda mogu nadjačati zlo. Već je prikazana u Prištini i Tirani i nastavlja svoju međunarodnu turneju.

Iva Martinović