Mia David: Ko se plaši izložbe o zločinu?

Izložba “Bogujevci – vizuelna istorija, omaž svim porodicama i žrtvama rata” umetnički je projekat Fatosa, Jehone i Sarande Bogujevci koji su kao deca preživeli masakr u Podujevu. Kao i mnogi drugi umetnički projekti, ona ima politički kontekst. Ali ispred svega to je priča o ličnoj tragediji.

Zašto je onda ovo projekat visokog rizika? Zašto ne možemo da imamo empatiju za patnju drugoga bez postavljanja pitanja o nacionalnosti? Tek tako, empatiju za čoveka. Zašto imamo potrebu da stavimo teg na drugu stranu da izjednačimo?

Činjenica da ovu izložbu planiramo već dve godine govori da nešto nije u redu. Jer zašto bi inače stalno imali osećaj da nije trenutak? Odgovor je jednostavan. Zato što nije. I nikada neće biti. Dok ne počnemo da govorimo. I da se slušamo. Svaki građanin ima pravo da zna i drugu stranu. Istina, bar u ovom slučaju, ni po čemu nije sporna. Desio se zločin nad albanskom porodicom na Kosovu. Zločin je počinio čovek sa imenom i prezimenom, suđeno mu je u Srbiji i osuđen je. Zašto je onda ovo pipava tema? Kako može bilo kakva slojevitost i kompleksnost istorije, i političke i socijalne, da bude važnija od ljudskih života? I ko je taj ko ima pravo to da odluči?

Kultura nije zabava. Kutura nisu samo lepe slike, koncerti i filmovi. Kultura je set vrednosti kojima se gradi nacionalni identitet. Od toga šta je kulturna strategija zavisi kakva zemlja i kakvi ljudi želimo da budemo. Najvažnija uloga kulture je da postavlja pitanja. Da sagledava stvari iz različitih uglova i preispituje. Sve. Da bismo mogli da nastavimo život moramo naučiti da slušamo jedni druge. Moramo otvoriti dijalog i koliko god imali različite istine i stavove moramo naći snagu da čujemo jedni druge. Čak i kada je rezultat razgovora da se ne slažemo.

Izložba “Bogujevci – vizuelna istorija” ne sme biti sporna. Ona je umetnički projekat inspirisan ličnom tragedijom. Ono što se desilo je zločin, a osećanje mora biti empatija. Činjenica da je porodica Bogujevci spremna da posle svega štu su preživeli, dođe u Beograd, pogleda nas u oči, sedne i razgovara sa nama najbolje govori o tome da nije čitav narod kriv.

Ova izložba je mogla da se desi u Centru za kulturnu dekonatminaciju ili u Reksu, u prostorima očekivanim za ovakav projekat. Ali upravo zato je bilo važno da se ne desi tamo. Važno je da se desi u zvaničnoj instituciji, da kao društvo pokažemo da smo spremni na dijalog. Jer ni jedna politika nije važnija od ljudskih života.

* Autorka je v.d. direktora Kulturnog centra Beograda

** (Otvaranje izložba “Bogujevci – vizuelna istorija, omaž svim porodicama i žrtvama rata” planirano je za 18. 12. u 18 sati u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda; izložbu su podržali ambasada Švajcarske u Beogradu, Hartefakt fond i Fond za otvoreno društvo)