Posle razrešenja sudije Harhofa

Pismo koje je obišlo svet i dovelo do presedana: danski sudija Frederik Harhof izbačen je iz Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Njegovo privatno pismo i posledični otkaz još uvek su predmet kontroverze: da li je moguća odgovarajuća primena međunarodnog humanitarnog prava ukoliko generali ne mogu biti osuđeni za zločine koje su, s njihovim znanjem, počinili njihovi podređeni.

Pre mesec dana sudija Harhof je razrešen dužnosti u Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu. Diskvalifikovao ga je tročlani panel sudija koji je glasanjem 2 prema 1 odlučio da je danski sudija iskazao pristrasnost protiv Srba uopšte kao i protiv pojedinačnih generala, u svom ličnom i privatnom pismu koje je prošlog juna poslao na adrese 56 članova porodice, prijatelja i kolega u Danskoj. Harhof je od 2007. bio član tročlanog sudijskog veća u procesu protiv Vojislava Šešelja, lidera ultranacionalističke Srpske radikalne stranke.

Pismo je poslato nekoliko sati posle ponoći u četvrtak, 6. juna. Nekoliko dana kasnije, dospelo je do danskog tabloida B.T. koji je objavio integralno pismo uz prateći članak. Oba teksta prevedena su na engleski jezik i obišla svet. Pismo je ubrzo stiglo i do kolega sudija u Hagu. Međunarodno priznati i visoko cenjeni danski pravni ekspert odlučio je da progovori o svemu što se događalo u Tribunalu prošlog leta i jeseni, u tročasovnom intervjuu za danski dnevni list Information.

Harhof tvrdi da je njegovo izbacivanje iz Tribunala, čiji rad inače poštuje, bilo „neopravdano“ i zasnovano na „pogrešnim pravnim osnovama“. Kaže da nakon ovog slučaja njegova posvećenost međunarodnim sudovima za ratne zločine nije umanjena te da je u svom radu na ratnim zločinima u Ruandi i Jugoslaviji uvek bio motivisan željom da „pomogne osnaživanje međunarodnog prava kao pravnog sistema“.

Sa iskustvom suđenja u četiri sudijska veća i nakon stotina donetih presuda, Harhof kaže da je sve donedavno bio uveren da je Tribunal radio pretežno dobro i u skladu sa namerama i očekivanjima osnivača, Saveta bezbednosti UN. „Bivali smo suočeni sa mnogim teškim odlukama, ali u celini mislim da smo postigli sasvim uspešna rešenja svih naših slučajeva“, kaže Harhof u razgovoru za Information.

Međutim, krajem prošle i početkom ove godine izgleda da je došlo do drastične promene u precedentnoj praksi, kada je Žalbeno veće Tribunala isporučilo oslobađajuće presude u dva odvojena slučaja protiv srpskih i hrvatskih generala, što je izazvalo senzaciju u javnosti. Potom je sudsko veće Tribunala oslobodilo još dva srpska generala, direktno se pozivajući na prethodne oslobađajuće odluke Žalbenog veća. Upravo su te presude navele Harhofa da sastavi svoje kontroverzno pismo koje je na kraju dovelo do njegovog razrešenja u Tribunalu.

U jednoj od tih presuda dvojica visokih oficira hrvatske vojske oslobođena su na osnovu puke tehnikalije. U drugom slučaju, Žalbeno veće je oslobodilo srpskog generala obarajući raniji standard sudskih veća u donošenju osuđujućih presuda protiv starijih oficira za „pomaganje i podsticanje“ ratnih zločina koje su počinili izvršioci na terenu. Žalbeno veće je iznenada zatražilo dokaz da je stariji oficir dao „konkretno uputstvo“ za činjenje zločina za koje mu se sudi.

„Međutim, gotovo je nemoguće dokazati da je general dao konrektno uputstvo pojedincima koji su počinili zločine na licu mesta. U većini slučajeva to znači da će zapovednici proći nekažnjeno“, napisao je sudija Harhof u svom pismu.

Panel Tribunala koji ga je potom razrešio, izrazio je uverenje da bi objektivni posmatrači njegovu kritiku novog presedana mogli shvatiti kao pristrasnost. Panel je posebno istakao zaključak njegovog pisma u kojem napominje da su ga „nedavne presude dovele pred duboku profesionalnu i moralnu dilemu“.

Dvoje od troje sudija panela zaključilo je da „dilema“ sudije Harhofa može ostaviti utisak da se više ne oseća sposobnim ili voljnim da sledi novu praksu i da sledstveno tome ne bi „vrednovao dokaze u svakom pojedinačnom slučaju“.

„Uopšte se ne slažem sa tim tumačenjem“, kaže bivši danski sudija, „Koliko mogu da procenim, presudom mi se pripisuje stav da generali i vojni zapovednici moraju biti osuđeni bez obzira na to da li ima dokaza protiv njih, mada je to sasvim protivno načelu koje kaže da je osumnjičeni nevin dok se ne dokaže suprotno. Nisam napisao niti izrazio takav stav u svom pismu i to, naravno, nije moje uverenje, ni sudijsko ni kao profesora prava“.

Gospodin Harhof je uveren da je njegovo razrešenje motivisano drugačijim namerama. Tu priča postaje zaista sumnjiva i obavijena neprozirnim velom pretpostavki i tvrdnji koje se ne mogu u potpunosti dokumentovati. Posredni dokazi ukazuju da je negde u višim sudskim ešalonima odlučeno da se Tribunal otarasi sudije koji se usudio da se usprotivi njegovom autoritetu. Nemoguće je, međutim, doći do čvrstih dokaza i potvrditi ko je mogao doneti takvu odluku i zašto.

Tokom razgovora, Harhof otvoreno priznaje da je načinio „grubu grešku“ kada je pretpostavio da će pismo poslato na adrese 56 osoba ostati poverljivo. Ipak, posle objavljivanja pisma u međunarodnoj štampi, zaposleni su mu čestitali na hodnicima Tribunala izražavajući naklonost i slaganje sa stavovima koje je izneo u pismu. Očekivano, reakcija 22 kolega sudija bila je sasvim drugačija: „Većina je ćutala. Nekolicina je smatrala da je korisno što je moja kritika procurila. Prihvatili su da mi nije bila namera da to pismo bude javno, ali su i dalje verovali da sam počinio ogromnu grešku što sam uopšte poslao pismo“.

Drugi su, opet, bili uvereni da je danski sudija hteo da se to pismo objavi. Upitan da li se slaže sa stavom da bi sudije trebalo da se suzdrže od javnog kritikovanja kolega i njihovih presuda, Harhof potvrđuje: „Zapravo se slažem. Poštujem takav stav. Zaista je nelojalno javno kritikovati kolegu sudiju“. Ali ulaže prigovor: „Osim ako prvo ne razgovarate sa njima. Međutim sve ranije pokušaje za pokretanje debate unutar Tribunala o promeni u našoj precedentnoj praksi, predsednik Meron odbio je bez pogovora“.

Harhofa, ipak, brine nešto drugo: Ko je imao interes da pusti pismo u javnost – i to preko tabloida kakav je B. T.? „Niko od 56 primalaca ne čita novine poput B. T. Da je neko od njih hteo da dostavi moje pismo medijima, verovatno bi odabrali uglednije novine, kao što su Politiken ili Information“, zaključuje gospodin Harhof, „i verovatno bi se prvo konsultovali sa mnom“.

Od tada mu je svako od primalaca pisma ponaosob lično garantovao da nisu dali pismo tabloidu. Harhof je svakog od njih takođe pitao da li su prosledili pismo nekom drugom, ali na to pitanje mu nisu svi odgovorili. Zato veruje da je pismo prosleđeno nekom sa strane koga ne poznaje: „Uveren sam da se elektronska prepiska svih sudija nadzire“, kaže Harhof, što je sumnja koju dele i neke druge sudije, koliko je Information uspeo da ustanovi. „Moglo bi imati smisla da bi, ukoliko je strana obaveštajna služba bila u prilici da pročita moje pismo, njegovo objavljivanje bilo vešt način da me se ućutka“.

Za Harhofa je važnije pitanje ko bi imao interes da promeni pravosudnu praksu Tribunala kako bi se osiguralo da generali u budućnosti mogu biti osuđeni samo ukoliko je dokazano da su izdali „konkretna uputstva“ počiniocima. Po mišljenju sudije Harhofa jedan od mogućih odgovora je da je na Tribunal nekako izvršen uticaj od strane vojnih krugova u zemljama koje trenutno učestvuju u vojnim sukobima u inostranstvu. Na prvi pogled, čak će se i Harhof složiti, ova teza liči na teoriju zavere.

Međutim, po njegovom mišljenju nije njegova kritika nove prakse u Tribunalu izazvala toliku gužvu zbog navodne pristrasnosti. O oslobađajućim presudama već je bilo žustre debate po medijima kao što su The Economist ili The New York Times, kao i među mnogim pravnicima izvan Tribunala. Pitanje je uostalom pokrenulo raspravu i unutar Tribunala i dovelo do podela među sudijama.

Problem je, radije, bila jedna eksplozivna hipoteza – konkretno, sugestija da je vodeća snaga u pozadini promene prakse oličena u američkom predsedniku suda Teodoru Meronu, pod uticajem „vojnog establišmenta“ u Sjedinjenim Državama i Izraelu – koja je dovela do provale besa u rukovodstvu Tribunala i među mnogim sudijama.

U svom pismu Harhof postavlja pitanje da li su Sjedinjene Države i Izrael (danas kaže da bi njima dodao Francusku, Kinu i Rusiju, koje sve učestvuju u vojnim sukobima) možda strahovali da će ustanovljena pravosudna praksa Tribunala pozivanjem na odgovornost vojnih zapovednika za zločine koje su s njihovim znanjem počinile njima podređene osobe, potencijalno dovesti njihove visoke oficire u pravne nevolje.

U svom pismu, međutim, Harhof dodaje klauzulu sopstvenim kontroverznim idejama o ulozi predsednika Merona u ovoj stvari: „To verovatno nikada nećemo saznati“. Tokom razgovora, Harhof izgleda kao da je u dilemi. S jedne strane, priznaje da je njegova tvrdnja o mogućim Meronovim motivima „čista spekulacija“. S druge, ostavlja otvorenom mogućnost da bi verovatno objašnjenje Meronovog radikalnog udaljavanja od „manje-više utvrđene prakse“ moglo biti u tome da je na njega nekako izvršen uticaj iz spoljnih vojnih interesnih krugova.

„U vojnim establišmentima nekim ljudima možda nije prijalo što treba da prihvate razvoj liberalnog pravosudnog modela u Tribunalu, jer bi to mogao postati presedan i za Međunarodni krivični sud. A to bi u budućnosti moglo značiti da je veoma teško biti general“, kaže Harhof. „Da sam general u nekoj zemlji, brižljivo bih pratio šta se dešava u tribunalima za Ruandu, Jugoslaviju i u Međunarodnom krivičnom sudu. Možda bih oklevao da preuzmem generalsku službu, ako bi ona podrazumevala rizik da me pozovu na odgovornost za zločine koji su počinjeni daleko od mene i znatno niže od moje zapovedne vlasti, samo zato što sam u nekom trenutku saznao za njih“.

„Jasno je da su potrebna ograničenja opsegu odgovornosti koju je smisleno pripisati generalima“, naglašava Harhof, „U našoj procesnoj praksi u Tribunalu, često sam osećao da smo stigli do ivice moguće odgovornosti generala. Podrazumeva se da generali moraju biti oslobođeni ukoliko slučaj nije potkrepljen dokazima dovoljno da bi im se stavio teret odgovornosti“.

Harhof zbog toga veruje da je odluka panela da ga izuzme sa suđenja indirektno vezana za njegova nagađanja o mogućem uticaju na sud iz inostranih vojnih krugova. Ali to je pogrešna pravna osnova i to zapravo nije ono što je panel naveo u svojoj odluci, ističe Harhof. „Time što me se otarasio, Tribunal je mogao da signalizira da je učinio šta je mogao kako bi oprao mrlju koju je moje pismo nanelo Sudu“. Harhof ovako karakteriše preovlađujući stav: ’Sudija H. je izneo neke sumanute optužbe, ali pošto smo ga se otarasili to je kraj priče.’

Ukoliko bi neko hteo da stekne bolji utisak o tome šta se dešavalo iza zatvorenih vrata Tribunala za ratne zločine u Hagu prošlog proleća, slučaj sudije Harhofa ispostavlja se kao odličan primer. Mediji su se često pozivali na ovu aferu.

Ali Frederik Harhof nije tek neki tamo sudija iz Tribunala. Od samog početka je bio uključen u opsežan post-hladnoratovski eksperiment za privođenje pravdi osumnjičenih za ratne zločine i genocid pred međunarodnim sudovima. Radio je kao stariji pravni službenik u tribunalu za Ruandu u Aruši, u Tanzaniji, tokom prve tri godine od osnivanja ovog suda.

Kasnije je bio član danske delegacije na konferenciji u Rimu na kojoj je osnovan Međunarodni krivični sud. A pre imenovanja za sudiju Tribunala 2007. služio je tri godine kao stariji pravni službenik pri jednom od njegova tri sudijska veća. Pored toga, proveo je dugi niz godina kao vanredni profesor Univerziteta u Kopenhagenu, a 2006. je izabran za profesora međunarodnog prava na Univerzitetu južne Danske.

U Hagu je sudio u četiri slučaja. Učestvovao je u donošenju presude generalu bosanskih Srba Dragomiru Miloševiću koji je osuđen na dugogodišnju zatvorsku kaznu za vodeću ulogu u opsadi Sarajeva. Bio je sudija u sudskom veću koje je osudilo ministra unutrašnjih poslova bosanskih Srba i šefa bezbednosti Banjaluke za ratne zločine. Harhof je bio član i sudskog veća koje je osudilo generala bosanskih muslimana za ratne zločine koje su počinili mudžahedini.

Suđenje protiv radikalnog srpskog političara Vojislava Šešelja bio je poslednji slučaj sudije Harhofa. Proces se neverovatno otegao i traje gotovo šest godina. Šešelj je u pritvoru već više od deset godina. Troje sudija ovog veća razmatra slučaj 18 meseci i ostalo je svega šest nedelja do donošenja presude kada je Harhof izuzet iz procesa. To je dovelo do ozbiljnih problema u suđenju Šešelju.

Kako bilo, nedavna promena precedentnog prava u Žalbenom veću verovatno ne bi imala uticaja na ishod Šešeljevog slučaja u sudnici, budući da srpski političar nije bio optužen za efektivnu zapovednu kontrolu nad oružanim snagama. Pa ipak, Harhof i ostale sudije bile su zapanjene prošlog maja kada je drugo sudsko veće u Tribunalu oslobodilo dvojicu visokih oficira oružanih snaga u srpskoj bezbednosnoj službi – optuženih za pomaganje zločina i podstrekavanje na zločin – pozivajući se na novu praksu Žalbenog veća.

Nedelju dana kasnije, danski sudija je napisao svoje pismo. Prethodnih meseci čuo je i video različite uznemirujuće stvari u Sudu. Mislio je da je čudno što je predsednik Meron u dva ranija žalbena postupka 2007. i 2009. odbio primenu standarda „konkretnog uputstva“ na suđenje osumnjičenim generalima – što je uslov koji je Meron iznenada podržao u oslobađajućoj presudi Žalbenog veća u slučaju generala Momčila Perišića 2013. Povrh toga, Harhof je bio uznemiren glasinama da je predsednik Meron navodno ubedio starog i fizički krhkog sudiju Mehmeta Ginaja iz Turske da u poslednjem trenutku promeni stranu, što je dovelo do senzacionalnog oslobađanja dvojice hrvatskih vojnih oficira, Ante Gotovine i Mladena Markača, novembra 2012. u prvoj od dve oslobađajuće presude Žalbenog veća. Obojica su prvostepenom presudom bila osuđena na više od 20 godina zatvora.

„Pravnici koji su u kontaktu sa Ginajem kažu da on više nije u stanju da učestvuje u dužim razgovorima i da je često dezorijentisan tokom pretresa“, pisao je nemački dnevni list Süddeutsche Zeitung prošlog oktobra. Izvori lista Information u Tribunalu potvrdili su opis mentalnog stanja sudije Ginaja koji je dao nemački dnevnik.

Tokom razgovora, Harhof prebira po mislima: „Zašto je Meronu bilo toliko važno da osigura oslobađanje dvojice hrvatskih oficira koji su bili optuženi za prekomerno granatiranje gradova i civilnih objekata? Mnogi su već isticali da su Sjedinjene Države podržale Hrvate oružjem i obaveštajnim podacima. Gotovina je i bio u stanju da vojno porazi Srbe zahvaljujući američkoj podršci. Da li bi to na bilo koji način impliciralo američku vojsku? Verovatno ne. Ali ne znamo šta bi optuženi mogao otkriti, da je bio osuđen“.

Kada su dva srpska šefa bezbednosti, Jovica Stanišić i Franko Simatović pušteni na slobodu maja ove godine, Tribunalom se proširila opipljiva nelagoda. Harhof se seća da je nekoliko drugih sudija pokrenulo internu debatu o novom standardu ‘konkretnog uputstva‘, ali da je predsednik Meron kategorično odbio takvu ideju. Danski sudija je zbog toga smatrao da bi pokretanje ovog pitanja u okviru Suda bilo uzaludno.

U sredu popodne, 5. juna, duboko frustriran sudija Harhof razgovarao je o situaciji sa nekoliko kolega sudija. Kasnije te večeri, u svom stanu u Hagu počeo je da piše pismo prijateljima, poznanicima i kolegama u Danskoj. Popio je nekoliko čaša crvenog vina i zatim, negde između 2 i 3 sata posle ponoći, završio je pismo i pristisnuo dugme za slanje. „Morao sam da se rasteretim briga. A trebalo je da ustanem prilično rano narednog jutra“, seća se Frederik Harhof. Kaže da je pismo napisao u trenutku pojačanih emocija.

Pismo je zauvek promenilo njegov život i posejalo seme sumnje: Da li je najuspešniji tribunal za ratne zločine u istoriji modernog sveta u opasnosti da izgubi značaj u svojim poslednjim godinama postojanja, a time i svoj demokratski legitimitet i političku nezavisnost?
Martin Burcharth, Information, 07.12.2013.

Prevela Milica Jovanović