Bili smo robovi Tužilaštva za ratne zločine

Redakciji e-novina javio se policajac Petar Đorđević* koji je optužio pripadnike srbijanskog MUP da su počinili monstruozne zločine na Kosovu i nakon toga, kako iznosi u svom svedočenju, bio žrtva Jedinice za zaštitu svedoka i Tužilaštva za ratne zločine Srbije. Naš sagovornik sa ženom i dvoje dece živi u Lihtenštajnu. Motivisan je, ističe, svedočenjem Slobodana Stojanovića, ponovnom pažnjom javnosti koja je pokazala interesovanje za njihov slučaj i lažima koje su tim povodom izneli tužilac Vladimir Vukčević i zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić.

OSUDA ZLOČINA I PRETNJE: Negde u martu 2009, nakon nastupa na TV B92, trojice kolega i mene, sa zatamnjenim likovima, našim pričama o strašnim zločinima nad civilima koje su činili policajci i vojnici na ratištima širom bivše SFRJ, pod pritiskom javnosti Tuzilaštvo za ratne zločine pokrenulo je istražni postupak protiv Radoslava Mitrovića, komandanta 37. odreda PJP, Nenada Stojkovića komandira IV čete tog odreda, kao i protiv nekoliko policajaca iz Leskovca i Vlasotinca.

Kada se emisija završila, na putu iz Beograda ka Leskovcu već su nas zvali neki prijatelji i rodbina i rekli nam da po gradu već svi znaju da smo to mi govorili i da su počele pretnje od strane policajaca nama i našim porodicama. U tom momentu nismo znali odakle je to procurilo, ali smo kasnije bili sigurni u to da iz Tužilaštva dojavljuju sve baš onima koje smo optužili. Čak su optuženi imali sve naše pisane izjave i kopirali su ih i delili po gradu.

Po Vlasotincu i Leskovcu krenula je neviđena hajka na nas i naše porodice. Meni su “nepoznata lica” kamenovala kuću, polomila crepove i prozore na kući, bukvalno sam svaki dan odvodio i dovodio decu iz škole. U Policijskoj upravi Leskovac su danima otvoreno i javno policajci razmatrali da li mene da ubiju, ili da mi ubiju sina, zato što sam progovorio o njihovim zločinima.

Sve pretnje i napade moji prijatelji i ja smo opširno i blagovremeno prijavljivali tužiocima Vladimiru Vukčeviću i Dragoljubu Stankoviću. O tome postoje službene beleške. Na sve naše prijave, oni su nas ubeđivali da bespotrebno paničimo i da ne brinemo.

Onda su oni odlučili da uhapse i Radoslava Mitrovića, Nenada Stojkovića, Dragana Milenkovića zvanog Šišarka i druge i da im odrede pritvor. Protiv njih su podigli optužnice za neke bezvezne stvari, iako smo mi govorili o najtežim i najgnusnijim zločinima koji su oni i drugi policajci počinili. Tužioci su zaobišli gnusna silovanja Albanki, ubistava dečaka, mnogobrojne pljačke i sistematska spaljivanja čitavih sela…

GUBITAK POSLA I PRETNJE SMRĆU: Izbačen sam iz službe, silom prilika, naravno, zbog svedočenja o zločinima. Montiran mi je sudski postupak za nelegalno posedovanje oružja, a to su oružje podmetnuli vlasotinački policajci, među njima i Dragan Milenković Šišarka koji je učestvovao u zločinima. Na sudu sam dobio četvorogodišnju zatvorsku kaznu, zbog toga što se nisam adekvatno branio od besmislenih optužbi, računao sam da tu nema ništa. Na Vrhovnom sudu je kazna prepolovljena.

U međuvremenu mi je Nenad Stojković, koji je došao do položaja načelnika Policijske uprave u Leskovcu, govorio: “Samo da ti stigneš do zatvora, završićemo priču!” Time je želeo da mi kaže kako iz zatvora neću živ izaći. Jer, ja sam pre toga najavljivao postupke i davao izjave protiv te grupe zločinaca. Bio sam im velika opasnost, jer sam učestvovao u svim akcijama 37. Odreda na Kosovu sa leskovačkom četom, pripadao sam izviđačkom odeljenju.

ZAŠTIĆENI – VLASNIŠTVO TUŽILAŠTVA: Pojavila su se 30. aprila 2009, iznenada i nenajavljeno u poslepodnevnim časovima, u mojoj porodičnoj kući, u kojoj sam živeo sa ženom, dvoje maloletne dece i devojčicom kojoj smo bili hraniteljska porodica, dva pripadnika Jedinice za zaštitu svedoka, Velimir Perišić i Dejan (ne sećam se njegovog prezimena). Rekli su mi da moramo da se u što kraćem roku spremimo i pođemo sa njima, da imaju nalog od Tužilaštva za ratne zločine da nas “zaštite”, jer su nam životi ugroženi. Nismo imali mnogo vremena za razmišljanje, jer su nas oni požurivali i govorili: “Nemoj posle da vam bude kriv neko, ako ne pođete sada sa nama”. Pošli smo.

Stigli smo u Beograd oko 23,00 sata. Od tada, pa naredne dve godine, mi smo bukvalno bili privatno vlasništvo Tužilaštva i Jedinice, bez ikakvih ljudskih prava, robovi… Odmah po dolasku u Beograd oduzeli su nam sva lična dokumenta, (pasoše, lične karte, zdravstvene knjižice, radne knjižice…) i mobilne telefone, bez bilo kakve pismenih potvrda o oduzimanju koje su obavezni da izdaju i da navedu razlog oduzimanja. Narednih dana smo morali da radimo psiho-testove (kasnije sam to povezao sa određivanjem profila ličnosti, da bi nam odredili “mere” za šikaniranje i psihičko maltretiranje); bili smo primorani da prođemo kompletan sistematski pregled u Durmitorskoj ulici u Beogradu, uz obavezno EKG snimanje koje je rađeno i deci, bespotrebno.

Nakon toga su me danima, od jutra do pred veče, ispitivali u prostorijma Jedinice u zgradi MUP-a, i to tako što me jedan ispitivao, a dvojica su rukom zapisivala šta sam rekao. Ispitivanje se svodilo na to kakve sam ja zločine video, koga ću još optužiti, koji je moj motiv svedočenja i ko još može posvedočiti o tim i sličnim zločinima… O tome će i naredne dve godine nastaviti da me ispituju iz dana u dan.

JEDINICA ZLOSTAVLJA SVEDOKA: U stan su nam dolazili uvek nenajavljeno i iznenada, po 4-5 pripadnika Jedinice, uvek ljuti i nervozni, Galamili bi i vređali nas, vikali bi kako smo mi teret za državu i znamo li mi koliko košta naša zaštita. Sve to pred našom maloletnom decom. Znali su više puta da dođu i probude nas noću da bi izvršili pretres, govoreći da provere da nekoga ne skrivamo u stanu. Takođe, znali su da posedujem više od sto fotografija na kojima sam zabeležio mnoge užasne zločine policajaca nad albanskim civilima na Kosovu i Metohiji, kao i neka druga dokumenta. Često su mi ih tražili da bi mi ih, navodno, sačuvali.

Dugo sam ih molio da mi omoguće razgovor sa njihovim rukovodiocem Milošem Perovićem. Napokon, kada sam uspeo da se sastanem sa njim, ja sam mu detaljno o svemu ispričao i molio ga da me zaštiti od šikaniranja pripadnika JZZS, a on se na sve to samo cinično osmehnuo i rekao: “A, pa nije lepo od njih što su ti to radili, to se neće više ponoviti”. Već narednog dana rano izjutra u stan upada banda od četiri pripadnika Jedinice, na čelu sa jednim od Perovićevih pomoćnika Velimirom Perišićem, i, uz viku, galamu i pretnje da će protiv mene pokrenuti krivični postupak i da će me izbaciti iz programa zaštite zbog toga što sam se usudio da se žalim na njihovo postupanje.

Pošto sam više godina radio u Beogradu kao pripadnik SAJ-a, mnoge policajce iz JZZS sam od ranije poznavao, takođe sam neke viđao u Orahovcu, gde je izvršen masakr nad civilima. Meni je prosto bilo neshvatljivo i nepojmljivo da su upravo ti ljudi određeni da brinu o meni koji sam potencijalna opasnost za njih.

Jednom prilkom, na putu do Tužilaštva za ratne zločine u kolima su bili Aleksandar Lukić, Siniša Savić i još jedan policajac koga nisam poznavao. Savić mi je jasno i glasno pred njima “savetovao” da dobro pazim šta radim, da ne bih završio kao Zoran Vukojević…

I tada, kao i uvek kad sam odlazio iz stana, nosio sam sa sobom fotografije i dokumenta, jer sam se plašio da će doći u posed JZZS. U Tužilaštvu me je sačekao Dragoljub Stanković i zatražio te fotografije i dokumenta da mi pričuva u sefu. Govorio je: “Ti me dugo poznaješ i bilo bi dobro da mi predaš sve to što imaš da ti ne bi ovi iz Jedinice to uništili”. Ja sam mu poverovao na reč i predao sam mu tri albuma sa fotografijama, kao i tri fascikle sa dokumentima koji dokumentuju mnoge zločine visokih oficira policije i ostalih pripadnika. Kasnije sam od Stankovića tražio da mi vrati te fotografije i ostala dokumenta, a on mi je u istim fasciklama vratio neke bezvezne papire, kao i neku prepisku između Tužilaštva i Fonda za humanitarno pravo. Pitao sam ga gde su moje fotografije, on je počeo nešto da pretura po svom ormaru, pokazujući mi da tu nema ništa više od mojih stvari. Nikad mi nije vratio ništa od toga, pretpostavljam da je sve to uništio, jer je moglo poslužiti kao dokaz protiv visokih policijskih zvaničnika.

TORTURA “RAZGOVORIMA”: Više puta sam odvođen u Tužilaštvo na “razgovore”, kako su mi govorili Velimir Perišić i ostali policajci. A to je izgledalo ovako: u jednoj od kancelarija Tužilaštva čekali su me tužioci Dragoljub Stanković, Nebojša Marković, Mioljub Vitorović i Snežana Stanković poređani u polukrug. Ja sam morao da sednem u sredinu, a oko mene je bilo još nekoliko pripadnika Jedinice. Od mog ulaska krenuli bi unakrsno sa kritikama, omalovažavanjima i pretnjama. Ja sam tako morao satima da ih slušam, a da ništa ne kažem. Tužioci su vikali na mene, kako ja svojim ponašanjem dovodim u opasnost živote policajaca, pretili mi podnošenjem krivične prijave za odavanje službene tajne, izgovarali još mnogo nebuloza koje nisam razumeo. Nakon izlaska iz zgrade Tužilaštva, veoma loše bih se osećao i sve više bio dezorijentisan, u životu me još održavala pomisao na decu.

Povod za takvo postupanje je bilo to što sam se pismenim putem obratio Fondu za humanitarno pravo tražeći pomoć za izbavljenje iz kandži Tužilaštva i Jedinice koji su sinhronizovano i perfidno radili na uništenju mene i moje porodice, da bi me naterali da odustanem od svedočenja i da bi se obustavio krivični postupak protiv ratnih zločinaca.

Kako je vreme odmicalo, a ja nisam hteo da povlačim optužbe trpeo sam sve jače pretnje, ucene, šikaniranja… Dotle su išli da je moj sin (tada je imao samo 12 godina) bio fizički napadnut motkama od strane nepoznatih lica. Prijavio sam to policiji, patrola je izašla na uviđaj. Uzeli su podatke, nisu hteli ni da fotografišu lice mesta. Posle sam odlazio u policijsku stanicu Palilula, slali su me od jednog do drugog inspektora, od istrage nije bilo ništa.

IŽIVLJAVANJE PO IZMIŠLJENIM PRAVILIMA: Tortura je nastavljena: dolazili su noću i vršili prepade, lupali na vrata. Isključili su nam prvo toplu vodu usred leta, a kasnije grejanje. Grejali smo se električnim šporetom, uključivali smo ringle.

Razgovori sa pripadnicima Jedinice bili su stravični. Pitali bi me: “Hoćeš li novac, imaš li”, a ja bih odgovorio da mi je novac potreban, jer smo ostajali bez hrane. Oni bi konstatovali: “Šteta što nećeš, ‘ajd zdravo”. Ili bi rekli: “Šta ti misliš, da smo mi poštari pa da tebi donosimo pare. Šta će ti pare”.

Pretili su mi da će me izbaciti, a u Tužilaštvu mi je Dragoljub Stanković govorio da ostanem, jer, šta ću ako me izbace. Tražio sam neki posao, da radim bilo šta, kako bih prehranio porodicu, rekli su da je to zabranjeno. U stvari, stalno su pominjali nekakva pravila, a radili su samo po svom nahođenju. Sve vreme boravka nisam uspeo da vidim ta pravila, da saznam šta smem, a šta ne.

Nisam imao kontakt ni sa kim, isključili su mi telefon, nisam mogao da čujem ni majku koja je ostala u našoj kući. To je bila ekipa užasa.

Maltretiranje se nastavilo i kada sam se vratio kući, dolazili su nepoznati ljudi, nudili nekakve pogodbe, slali SMS-ove. Video sam da moram da pobegnem iz Srbije, tri puta nisam uspeo, četvrti put, hvala bogu, jesam.

Napustio sam program zaštite, pobegao iz njega glavom bez obzira, 4. jula 2011. I tada ne bih pobegao da mi nije pomogao Fond za humanitarno pravo, obezbeđujući mi automobil. Nisam imao ni novac, ništa, bili smo tamo uništeni.

BUNILO: Problemi na poslu su počeli kada sam počeo da pričam da bi Nenad Stojković morao da ide u zatvor zbog zločina koje su počinili on i njegovi najbliži saradnici. Svi koje sam pominjao dobili su odlikovanja od Slobodana Miloševića.

Kada je 2004. prvi put uhapšen Radomir Mitrović krenula je hajka na mene, prijave, kažnjavanja, prebačen sam iz Leskovca u Predejane. Stojković se ustremio direktno na mene. Bio sam šikaniran u Vlasotincu, jer su oni kontrolisali sve. Između ostalih, prijavu protiv mene je podneo Šišarka, zato što sam, navodno, uznemirio njegovu ženu koja je radila u jednoj maloj prodavnici. A ja sam u tu prodavnicu ušao, ne znajući ni da mu je žena. Rekla je policajcima da se uznemirila.

Policija je dolazila svakog dana kući, bilo je užasno, trebalo bi mi mnogo vremena da objasnim te stvari. Radili su perfidno, stepen po stepen, doveli me do dezorijentisanosti, bezvoljnosti, apatije, bilo je pitanje šta ću od sebe da učinim. Bio sam u stravičnom bunilu.

*Petar Đorđević je pseudonim našeg sagovornika. Njegov identitet poznat je redakciji i bivšem zaštićenom svedoku Slobodanu Stojanoviću koji je takođe govorio za e-novine. Poznat je, takođe, i još jednom pripadniku 37. Odreda Posebnih jedinica policije koji će uskoro dati intervju e-novinama.

Bojan Tončić