Svedočenje Slobodana Stojanovića (3): Tužilaštvo me isporučilo dželatima

Mala je ovo sredina, kada sam se vratio iz programa zaštite, apotekarka mi je rekla: “Nemojte više da dolazite, za Vas u ovoj apoteci nema lekova”. U zdravstvenoj stanici nisu hteli da me pregledaju, a moj izabrani lekar nije radio. Rekli su mi da dođem za mesec dana, kada se vrati sa godišnjeg odmora. Privodili su me par puta u Policijsku upravu Leskovac, pod optužbom da sam, kao komandir, otkrio sadržaj neke službene depeše, a ona je, zapravo, bila cirkularna i dobila je svaka policijska stanica u Srbiji. Isekli su mi sve četiri gume na kolima, u dvorištu, niko nije izvršio uviđaj

DUG PUT DO ISTINE: U Kancelariju Haškog tribunala u Beogradu, kod TV Pink, otišao sam na svoju inicijativu, sam. Tamo je bio oficir – istražitelj, saslušao me i pitao da li bih svoje informacije prodao. Rekao sam: “Ne želim novac, želim samo da se zna prava istina o srpskoj policiji, da vas niko ne laže”. Ni od koga, nikada nisam uzeo novac.

Dragoljub Stanković, zamenik tužioca za ratne zločine, došao je u Leskovac oktobra 2005. pozvao me da se upoznamo. Tada je imao izjavu Čukarića koji je sada u zatvoru zbog zločina u Suvoj Reci.

Uspostavili smo kontakt, bio sam zadovoljan zbog toga, gledao sam u njemu predstavnika države. Počeli smo i privatno da se družimo. Odvodio sam u Tužilaštvo policajce koji su davali iskaze. Upoznao sam i direktorku Fonda za humanitarno pravo Natašu Kandić, a Stanković je doslovce rekao da, za početak, radimo nas dvoje, a on će sve do čega dođemo da preuzme na kraju. Ja sam dovodio svedoke u Fond, a Stanković je izbegavao da sretne sa njima i uzima izjave. Čak i ja sam Tužilaštvu dao izjavu tek 2009.

Stanković je dolazio više puta u Leskovac, tražio je i dobijao borbene karte, fotografije ubijenih Albanaca koje je napravio kolega Bojan Ljubenović koji je sada u Švedskoj. Za mene je Stanković pripremio svedočenje protiv Radoslava Mitrovića za 1999. godinu, da ga naučim i uklopim se u priču. Iako nijedan od tih događaja i njegovih aktivnosti iz tog perioda nisam ni pomenuo. Odbio sam, rekavši da neću lažno da svedočim, da je to krivično delo.

Simptomatično je, međutim, da se, prilikom dolazaka u Leskovac, Dragoljub Stanković viđao sa nama koji svedočimo o ratnim zločinima, ali i sa ljudima koje optužujemo za monstruoznosti počinjene na Kosovu.

Kako smo došli do tog zaključka? Dođe, recimo, u Leskovac, mi ga izvedemo na večeru u kafanu “Grand”, sedimo sami, a onda u praznu kafanu dolaze Dejan Mihajlović Ćebe, ubica, Zoran Marković Cecko i ostali koji su učestvovali u likvidacijama na Kosovu. Bilo nam je čudno kako pogađaju gde smo seli, a onda smo saznali da je Stanković Dragana Milenkovića zvanog Šišarka spremao za svedočenje u slučaju Šainović i drugi, da bude svedok odbrane! Pitam se ko je ovde lud, da li ovi iz institucija treba da izvedu zločince pred sud, ili im je cilj da ih odbrane?! U Hagu svedok odbrane, a u mojoj krivičnoj prijavi – monstrum koji je ubio Albanca – civila! To je Šišarka izgovorio i u Tribunalu, da ga je Stanković pripremao. Sudija Bonomi upozorio ga je tokom svedočenja da dolazi u opasnost da bude uhapšen!

DEMONSTRACIJE U ODBRANU ZLOČINACA: U Leskovcu su uhapšeni Dragan Milenković Šišarka, Zoran Nikolić Honda, Nenad Jovanović i Zoran Stanković Cecko. Bilo je sve pripremljeno za reakcije na njihovo hapšenje, odštampali su majice sa njihovim likovima, pripremljene demonstracije. Protest ispred leskovačke policije se održava 14. marta 2009, dobijaju podršku od ministra Ivice Dačića, da se uhapšeni brane sa slobode. Odmah objavljuju naša imena. Počinje progon. Država je bila nemoćna, jer su svi bili korumpirani, ili umešani.

Uvode me u program zaštite, izmišljaju mi lažno bolovanje i odlazim u Beograd sa porodicom. Maltretirali su nas, navodno štitili, a u toj jedinici su bili pripadnici JSO, učesnici ratova, kriminalci koji su radili sve prljave radnje na Kosovu. Koji su ubijali, palili i bogatili se od albanskog stanovništva. Rekli su mi da se ne igram glavom i da ne lomim granu na kojoj sedim. Ponašali su se vulgarno, traumirali mi dete, kontrolisali poštu, ženi su govorili ogavne stvari, seksualne aluzije.

Zahtevao sam sastanak sa Dragoljubom Stankovićem koji mi je rekao. “A ko je tebe naterao da ideš u program zaštite svedoka”. Shvatio sam da sam u program ubačen po naređenju glavnog tužioca Vladimira Vukčevića.

Pošto sam stalno javno govorio protiv Jedinice za zaštitu svedoka i protiv njenog starešine, izbacili su me iz programa. Samo su 29. oktobra 2010. došli ujutru i rekli da više nismo u programu. Hteli su, dakle, pošto sam bio u penziji od 10. septembra, samo da me šikaniraju i da moj ugled srozaju. Poslali su me nazad dželatima da mi stave glavu na panj, što i danas pokušavaju.

“PRIJATELJ” DRAGOLJUB: A sa Dragoljubom Stankovićem bio sam i u privatnim odnosima, dolazio je kod mene, davali smo njemu i njegovoj supruzi zimnicu, kupovao mu jagnje. Govorio mi je sve o sebi, gde živi, gde mu rade ćerka i supruga. Požalio sam se njemu kada mi je u Leskovcu, nasred ulice, iz službenog automobila, pretio Nenad Stojković, glasno, u prisustvu svedoka. Stojković mi je pokazao srednji prst i psovao me. Stanković nije reagovao i ja sam njemu i Vukčeviću poslao pismo u kojem kažem da i njihove porodice mogu da pate kao i moja. Tužili su me za ugrožavanje sigurnosti. Pa, ko je kome ugrozio život?

Jedan drugi postupak, koji traje punih 14 godina u beogradskom sudu, protiv mene je vodila ćerka Vladimira Vukčevića koja je sudija. Stalno me pitala “Da li da pozdravim tatu?”. Konačno, jednom prilikom sam je pitao ko je njen otac, odgovorila je “Pa, tužilac Vukčević”. Rekao da ga ne pozdravlja. Zar ona nije bila u sukobu interesa.

Proces nije završen, sada je ustupljen drugom sudiji.

UBIJALI SU IZ ČISTA MIRA: U samom početku optužio sam komandira Nenada Stojkovića koji je sve znao i pod čijim je patronatom sve rađeno. Jedne večeri pronašao sam kameru sa snimcima na kojima je ubijanje civila, na nekom mestu koje ne prepoznajem, jer nisam bio prisutan. Tu je bio i Nenad Stojković, on je bio sa tim ljudima.

Na snimku su ubistva, pucaju u civile iz čista mira, nigde nisam video pripadnike UČK, to su bili žene, deca i starci. Slično kao ubistvo koje smo videli u Trnovcu, zločin „Škorpiona“. Sve to video je i četni evidentičar.

SVEDOČE I DRUGI: I moje kolege su, na moj nagovor, svedočile o zločinima, jer su imale čiste ruke. Boban Ignjatović je svedočio i u Haškom tribunalu, u procesima protiv Sretena Lukića, Obrada Stevanovića i ostalih. Zajedno smo bili u borbi i pitao sam ga „Hoćeš li da svedočiš o ovome“. Rekao je da hoće. Pristao je i Jovan Golubović, on je govorio i o ubistvima u Bosni i Hercegovini. Čak je i Haški tribunal rekao: „To nas sada ne interesuje“.

Našao sam i Ruse koje sam odveo da svedoče o tome da su ubijali po naređenju Radoslava Mitrovića i generala Božidara Delića. Oni su bili u sastavu Delićeve jedinice. Našao sam ih u Mladenovcu, imali su obećanje da će po završetku rata postati instruktori. Jedan je bio potpukovnik, ostali niži oficiri ruske vojske, došli su kao dobrovoljci. Doveo sam i snajperistu te jedinice. Oni su kasnije učestvovali u borbama protiv Albanaca u Makedoniji. Bilo im je obećano da će, posle rata, svi biti zaposleni kao instruktori.

Za zločine smo prijavili 17 policajaca, među njima, osim komandanta Nenada Stojkovića, Dejana Mihajlovića zvanog Ćebe, Zorana Markovića Cecka, Dragana Mladenovića Šišarku. U prijavi piše da su počinili ratne zločine iz Krivičnog zakona SFRJ i da se nisu pridržavali konvencija o ratovanju. Za ubistva, paljevine, pljačke, praktično za genocid.

NEMA PROCESA: Postavljen sam za komandira stanice policije Crna Trava 2005. i dobio čin kapetana, ubrzo posle toga sam penzionisan. Problemi sa statusom zaštićenog svedoka počinju 2009, dolaze iz Beograda iz Jedinice za zaštitu svedoka i kažu da moram da uđem i program zaštite, jer mi je ugrožen život. Pitao sam od koga, rekli su od policajaca protiv kojih sam svedočio. Da žele da me ubiju.

Sve je jasno, Dragoljub Stanković je prenosio zločincima šta smo mi govorili protiv njih. A oni nisu imali ništa prljavo protiv nas. I ja sam učestvovao u borbama, tamo gde je bilo teško i opasno, ali nikada nisam pucao na ranjene i nemoćne. A ovi su ubijali mecima u glavu, rađena je ekshumacija nekih žrtava, imam fotografije.

Radili su protiv nas sve što im je padalo na pamet; svedok Boban Ignjatović kupio je od svog komandira Miroslava Vidosavljevića auto za koji se ispostavilo da je ukraden na Kosovu. Komandir ga je prijavio, Boban je ostao bez posla, a Vidosavljević napredovao do komande Žandarmerije.

UBICE – HEROJI: Svi koje sam optužio su napredovali, oni su ratni heroji, Dejan Mihajlović Ćebe je komandir stanice u selu Oruglica, do granice sa Kosovom, posluje sa Albancima, njegove poslove trenutno ispituje Unutrašnja kontrola. Zoran

Marković Cecko radi u Interventoj brigadi, kao i Dragan Milenković Šišarka. Svi su odlikovani medaljama za hrabrost. Nenad Stojković je odmah posle rata unapređen u čin majora, potom i potpukovnika, i on je dobio od Slobodana Miloševića medalju za hrabrost. Ne znam samo ko ih je predložio.

ZA VAS OVDE NEMA LEKA: Doživljavao sam i doživljavam različite vrste poniženja i maltretiranja; uzeli su mi službeni pištolj koji mi sleduje po odlasku u penziju, što je bila jasna poruka mojim neprijateljima.

Tražio sam posle svega pomoć od Tužilaštva za ratne zločine, oni ne žele više da kontaktiraju sa mnom. Sada već nema nikakve sumnje da su želeli da me diskredituju i da me nateraju da odustanem od svedočenja. I da drugima pošalju poruku kako mogu da prođu ukoliko požele da učine nešto slično.

Mala je ovo sredina, kada sam se vratio iz programa zaštite, apotekarka mi je rekla: “Nemojte više da dolazite, za Vas u ovoj apoteci nema lekova”. U zdravstvenoj stanici nisu hteli da me pregledaju, a moj izabrani lekar nije radio. Rekli su mi da dođem za mesec dana, kada se vrati sa godišnjeg odmora. Privodili su me par puta u Policijsku upravu Leskovac, pod optužbom da sam, kao komandir, otkrio sadržaj neke službene depeše, a ona je, zapravo, bila cirkularna i dobila je svaka policijska stanica u Srbiji. Isekli su mi sve četiri gume na kolima, u dvorištu, niko nije izvršio uviđaj.

Moja porodica i ja živeli smo u strahu čitavih godinu dana, a tako je, manje-više, i danas. Pisao sam mnogima, čak i ministru policije. Kada smo svedoci Bojan Zlatković, Jovan Golubović i ja pošli iz Beograda, sa skupa Fonda za humanitarno pravo o zaštiti svedoka, eksplodirala nam je guma koju je neko pre toga isekao. I Fond se septembra 2011. obratio ministru unutrašnjih poslova, ali ništa nije preduzeto. Hteli su da nas likvidiraju.

Sada ne mogu da zaposlim sina u Vatrogasnoj jedinici, to me najviše pogodilo. Načelnik vatrogasne ekipe u Leskovcu rekao je: “Ako se odrekne oca, može da dobije posao”. Moj sin je to, naravno, odbio.

Bojan Tončić