Sećanje na stradanje Bošnjaka u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje

Dana 24. jula 2013. godine, povodom 18 godina od pada Žepe pod kontrolu Vojske Republike Srpske (VRS), predstavnici Fonda za humanitarno pravo (FHP), Udruženja logoraša BiH, Inicijative mladih za ljudska prava, Žena u crnom i Udruženja žrtava i svedoka genocida, posetiće u Šljivovici [opština Čajetina, Srbija] nekadašnji logor za Bošnjake iz Žepe.

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije (MUP) su u ovom logoru od avgusta 1995. do aprila 1996. godine držali više stotina bošnjačkih muškaraca iz Žepe i okoline, koji su nakon pada Žepe prešli Drinu i utočište potražili u Srbiji. U logorima Šljivovica i Mitrovo Polje zabeležene su desetine slučajeva torture i nehumanog postupanja srpskih policajaca prema bošnjačkim muškarcima, a njih petorica su podlegli povredama.

FHP, Inicijativa mladih za ljudska prava i Žene u crnom pozivaju institucije Republike Srbije da mesto nekadašnjih logora za Bošnjake iz Žepe u Šljivovici i Mitrovom Polju obeleže na način kojim će se žrtvama nedela počinjenih od strane pripadnika MUP-a Republike Srbije priznati učinjena nepravda.

U decembru 2012. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je prvostepenu presudu kojom je državu Srbiju proglasio odgovornom za nehumano postupanje pripadnika MUP-a prema Muji Vatrešu u logoru u Mitrovom Polju i odredio da mu država Srbija isplati odštetu u iznosu od 500.000 dinara.

FHP je 6. septembra 2011. godine podneo Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije (TRZ) krivičnu prijavu protiv 52 pripadnika MUP-a, Državne bezbednosti Srbije (DB) i Vojske Jugoslavije (VJ) zbog ratnih zločina protiv ratnih zarobljenika počinjenih u ovim logorima od kraja jula 1995. do 10. aprila 1996. godine nad preko 850 Bošnjaka. FHP je u krivičnoj prijavi dostavio imena i kontakte preko 80 bivših zatočenika ovih logora, njihove izjave i drugu dokumentaciju.

TRZ je 8. marta 2013. godine obavestilo FHP kako je donelo odluku „da nema mesta krivičnom gonjenju…” FHP je naknadnom proverom ustanovio da TRZ nije kontaktiralo nikoga od predloženih svedoka.

Zbog nesprovođenja adekvatne istrage, FHP je 4. aprila 2013. godine podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije u ime 78 Bošnjaka, bivših logoraša i članova porodica ubijenih u logorima. FHP je ustavnom žalbom tražio od Ustavnog suda da utvrdi da je država Srbija povredila pravo na život, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i pravo na jednaku pravnu zaštitu nesprovođenjem adekvatne i efikasne istrage o slučajevima zlostavljanja i lišenja života. Ustavnom žalbom FHP je takođe tražio da Ustavni sud poništi odluku TRZ-a i da naloži sprovođenje efikasne istrage, kao i da država podnosiocima žalbe zbog kršenja njihovih prava isplati odštetu u ukupnom iznosu od 234 miliona dinara.

Činjenice:

Nakon osvajanja Srebrenice 11. jula 1995. godine, snage VRS su napale Žepu, drugu zaštićenu zonu UN u istočnoj BiH. Nakon pada Žepe, 30. avgusta 1995. godine, preko 800 bošnjačkih muškaraca, civila i vojnika, u strahu za svoje živote pobeglo je preko Drine u Srbiju. Po dolasku na srbijansku obalu, hapsili su ih graničari Vojske Jugoslavije (VJ) i u grupama sprovodili do školskog igrališta u selu Jagoštica [opština Bajina Bašta] gde su popisivani. Tokom procedure popisa, vojnici, policajci i civili su tukli zarobljene. Iz Jagoštice, zarobljeni Bošnjaci su u vojnim kamionima prevoženi u Šljivovicu [opština Čajetina] i Mitrovo Polje [opština Aleksandrovac]. U kamione u kojima nije bilo mesta za više od petnaestak ljudi, vojnici i policajci su uvodili po pedeset muškaraca. Usled vrućine i nedostatka vazduha ljudi su padali u nesvest, a Edhem Torlak, mladić iz Žepe se ugušio. Njegovo telo je izneto iz kamiona tek po dolasku u Šljivovicu.

Logore Šljivovica i Mitrovo Polje obezbeđivali su pripadnici MUP-a. Po dolasku u logore, zarobljenici su morali da prođu kroz „špalir”. Sobe u kojima su bili smešteni bile su pretrpane ljudima. Tokom noći, policajci bi prozivali logoraše ili bi ulazili po njih u sobe, izvodili ih i tukli pendrecima, letvama i električnim kablovima. Neki policajci su logorašima gasili cigarete po telu i terali ih da piju vodu u koju su prethodno sipali motorno ulje. Nekoliko logoraša je seksualno zlostavljano. Policajci su svakodnevno logoraše fizički i psihički zlostavljali, naređivali su im da se međusobno tuku, da premeštaju veliko kamenje sa jednog mesta na drugo, da po celu noć trče po logorskom krugu, da rade sklekove, da stoje u dvorištu i gledaju u Sunce dok ne padnu u nesvest. Od posledica zlostavljanja, u logorima je preminul pet logoraša: Ahmo Krlić, Meho Jahić, Šećan Dizdarević, Nazif Krlić i jedan muškarac poreklom iz Srebrenice čiji identitet do sada nije bilo moguće utvrditi.

Inspektori MUP-a i DB-a su ispitivali logoraše o njihovom učešću u ratu. Tokom ispitivanja, tukli su logoraše i prinuđivali ih da priznaju da su učestvovali u zločinima nad Srbima. Naročito surovo ponašanje zabeleženo je prema muškarcima za koje je utvrđeno da su bili pripadnici Armije BiH ili da su radili u administraciji Žepe.

Predstavnici MKCK su ušli u logore sredinom avgusta 1995. godine i tada su popisali većinu logoraša. Početkom decembra 1995. godine u logore su došli predstavnici Komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice koji su logorašima organizovali odlazak u treću zemlju.