Iskazi žrtava torture pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu

U četvrtak, 30. maja 2013. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, žrtve torture i nezakonitog pritvora Agim i Sadik Limani iz Glogovca/Gllogoc dali su svoje iskaze u postupku za naknadu štete koji je Fond za humanitarno pravo (FHP) pokrenuo u aprilu 2010. godine protiv Republike Srbije zbog odgovornosti države za torturu u nezakonitom pritvoru tokom 1999. i 2000. godine. Agim i Sadik Limani su svedočili o torturi koju su preživeli u srpskim zatvorima od 1999. do  2000. godine, kao i o posledicama po zdravlje, koje usled zlostavljanja i dalje trpe.

Agima i njegovog strica Sadika Limanija  su pripadnici MUP-a Srbije uhapsili 4. juna 1999. godine u porodičnoj kući u Glogovcu/Gllogoc. Sa ostalim muškarcima iz njihove porodice i nekim meštanima, policija ih je prevezla u policijsku stanicu u Glogovcu/Gllogoc, gde je već bilo oko 200 privedenih kosovskih Albanaca. Po dolasku u stanicu, policajci su ih pretukli. Sutradan, grupu od oko 20 ljudi među kojima su bili Agim, Sadik i Agimov stric, Rrahim, policajci su odveli na železničku stanicu u Gllogovcu/Glogoc, gde su ih inspektori u civilu tukli palicama i kablovima i ispitivali o OVK. Nakon  ovoga, sve muškarce sa stanice su prebacili u zatvor u Lipljanu/Lipjan, gde ih je između kombija i zatvorske zgrade sačekao „špalir” policajaca i čuvara koji su ih udarali pendrecima i motkama. Kada su ih pretresli i oduzeli im lične stvari, čuvari su rasporedili Agima i Sadika u prostorije veličine 5×5 metara u kojima je bilo oko 30 ljudi. Pošto nije bilo kreveta ni ćebadi, spavali su na betonu, a za jelo su dobijali komad hleba i malo vode na dan. Stražari su im dozvoljavali da samo jednom u 24 časa koriste toalet. U zatvoru u Lipljanu/Lipjan, Agim i Sadik su bili zatvoreni do 9. juna 1999. godine, kada su ih čuvari vezali i sproveli u autobuse kojima su ih prevezli u zatvor u Požarevcu. Tamo ih je ispred autobusa takođe sačekao „špalir” policajaca i zatvorenika koji su ih tukli sve do ulaska u zatvorsku zgradu. Agima su prvo smestili u ćeliju u kojoj su bila još četiri pritvorenika sa Kosova gde su ga čuvari svakodnevno prebijali sedam meseci bez prava da izlazi iz ćelije. Nakon ovoga, Agima su premestili u Paviljon IV, gde su uslovi bili malo bolji jer je mogao da izlazi, i tada je u dvorištu prvi put posle hapšenja video svog oca. Agimova porodica je saznala da je Agim živ tek u decembru 1999. Godine, preko Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK), čiji su predstavnici posetili zatvor. Sadik je po dolasku u zatvor u Požarevcu bio u izolaciji dva meseca. Za to vreme nije smeo da izlazi iz ćelije, a hranu je dobijao jednom dnevno. Posle izolacije, čuvari su ga premestili u Paviljon II u kom su uslovi bili malo bolji. Kao i Agim, prvi kontakt sa porodicom ostvario je u decembru 1999. godine. Agim i Sadik su oslobođeni iz zatvora 7. aprila 2000. godine posredstvom MKCK. Po puštanju iz zatvora, ne prija im da budu u društvu, smeta im buka, slabo spavaju i često imaju košmarne snove.

Zbog zdravstvenih problema, Agim i Sadik su se obratili lekaru koji im je kao terapiju dao tablete za smirenje. Kasnijim odlascima kod lekara ustanovljen im je PTSP, a obojica i dalje uzimaju terapiju.