Nevinost beogradske bande

Državni komentar haške presude je, dakle, da se Srbija ima smatrati nevinom u svim procesima koji se protiv nje vode i da, zapravo, nije bilo nikakvih zločina koje je pripremila i realizovala, poput divljanja Arkanovih hordi u istočnoj Bosni, na primer, svirepe likvidacije civila, mobilizacije i opremanja državnih vojnih formacija poput “Osvetnika” Milana Lukića, opremanja Vojske Republike Srpske oružjem, mehanizacijom gorivom, opremom, i finansiranja njenog komandnog kadra iz VJ

Događaj nije sudski dokument, ali jeste presuda: bivši načelnik Generalštaba Vojske SR Jugoslavije Momčilo Perišić vratio se, nakon što je pred Haškim tribunalom proglašen nevinim, u Srbiju avionom Vlade, a na Aerodromu “Nikola Tesla” sačekali su ga i Zoran Đorđević iz Ministarstva odbrane, Zorana Dimitrijević v. d. direktora Kancelarije za saradnju sa Hagom i Milisav Čorugić, pomoćnik ministra pravde, dajući njegovom povratku državni značaj.

Bezuspešno je pokušao da poentira prizemnom epikom: “Na frontu sam sa najboljim sinovima zemlje branio čast i slobodu. Potom, zajedno sa demokratskim snagama, borio se protiv totalitarnog režima. Potom, otišao u Hag bez ikakve kalkulacije i dokazao da uporan, istrajan i pismen general može da pobedi na više polja. To je moj skromni doprinos da Srbija dobije mesto na međunarodnom planu koje joj i pripada i da se konačno skine anatema sa našeg naroda o kršenju međunarodnog ratnog prava”, kazao je Perišić.

Važnije, međutim od Perišićeve zadarsko-mostarske, viteške opčinjenosti (granatiranje grada, odnosno pljačka Službe društvenog knjigovodstva i juvelirnica) vlastitom pismenošću, svakako su ocene srbijanskih državnih zvaničnika koji listom presudu tumače kao nedvosmisleni dokaz apsolutne nevinosti Srbije za sva zlodela tokom rata u Bosni i Hercegovini. Premijer Ivica Dačić, glasnogovornik smrti u vreme srbijanske agresije na BiH smatra da je reč o “presudi koja ima veliki značaj za Srbiju”. “Ta presuda je od velikog značaja i za srpski narod u celini zato jer negira optužbe o navodnoj agresiji Vojske Jugoslavije na BiH i Hrvatsku”, s razlogom je zadovoljan predsednik srbijanske vlade.

Alibi za zločine

I zamenik tužioca za ratne zločine Srbije Bruno Vekarić, operetski tumač državne nevinosti, tvrdi da je veoma važno to “što je postavljena jasna distanca između Vojske Jugoslavije i zločina koji su se dešavali, i da tu ne postoji uzročno-posledična veza”, sve bojeći se ishoda procesa pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. “Ova presuda je važna i zbog procesa koji se trenutno vode pred Međunarodnim sudom pravde”, tvrdi Vekarić. Konstatuje, vidno potresen, da je presuda “od velikog značaja i za srpski narod u celini zato jer negira optužbe o navodnoj agresiji Vojske Jugoslavije na BiH i Hrvatsku”.

Naravno da presuda ne negira agresiju nikako, pogotovu ne negira nevinost kalemegdanske bande, ali je ganut i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić.

“Imajući u vidu sve te činjenice kao i činjenicu da ovde nije bilo disonantnih tonova među sudijama i članovima žalbenog veća, sve to govori o kredibilnosti ove odluke”, izgovorio je Ljajić. I on je uneo stanovitu epsku dozu u čitavu priču: “On se vrlo hrabro i korektno držao tokom celog postupka koji je vođen u Hagu”, kazao je Ljajić.

Državni komentar haške presude je, dakle, da se Srbija ima smatrati nevinom u svim procesima koji se protiv nje vode i da, zapravo, nije bilo nikakvih zločina koje je pripremila i realizovala, poput divljanja Arkanovih hordi u istočnoj Bosni, na primer, svirepe likvidacije civila, mobilizacije i opremanja državnih vojnih formacija poput “Osvetnika” Milana Lukića, opremanja Vojske Republike Srpske oružjem, mehanizacijom gorivom, opremom, i finansiranja njenog komandnog kadra iz VJ.

Fond za humanitarno pravo ukazuje, međutim, u saopštenju od petka da odluka Žalbenog veća MKSJ o individualnoj krivičnoj odgovornosti generala Perišića “ne sme postati alibi srpskog društva za odsustvo preispitivanja uloge Srbije u ratovima u Hrvatskoj i BiH”. Daleko od Srbije danas, koja tek ima nameru da slavi, a ne da čuje činjenice, između ostalih i to da “Žalbeno veće nije osporilo nalaze Pretresnog veća da je Vojska Jugoslavije, na osnovu odluke političkog vrha tadašnje SRJ, pružala VRS i VRSK logističku pomoć širokih razmera u municiji, gorivu i rezervnim delovima, neophodnu stručnu pomoć i da je redovno isplaćivala plate oficirima VRS i VRSK čak i nakon vesti o masovnim zločinima počinjenim nad nesrpskim civilima u BiH i Hrvatskoj”.

Tišina, sad malo oni

“Ovi zaključci MKSJ, zajedno sa odlukom Međunarodnog suda pravde o odgovornosti Srbije za nesprečavanje i nekažnjavanje genocida u Srebrenici, trajna su veza srpskog društva i institucija Republike Srbije sa zločinima počinjenim u BiH i Hrvatskoj i predstavljaju polazište za sagledavanje moralne odgovornosti za učinjene zločine u BiH i Hrvatskoj”, konstatuje Fond za humanitarno pravo.

Zvuči kao neslana šala, već u petak je odjeknula salva glasa naroda, oglasio se najslikaniji haški osuđenik Veselin Šljivančanin, bivši oficir JNA i Vojske Jugoslavije koji je u Haškom tribunalu proveo deset godina.

“Čim sam čuo presudu odmah sam mu poslao čestitku: ‘Bravo generale’. Svi Albanci iz Haga su odavno na slobodi, a proterani Srbi sa Kosova još ne smeju da se vrate u svoje kuće. Izgleda da je Haški tribunal shvatio da je pravio greške prema nama i očekujem da uskoro i ostali naši generali budu oslobođeni”, rekao je nezaboravni vukovarski “heroj”. Bivši predsednik Srbije, Perišićev kolega po oslobađajućoj presudi, Milan Milutinović, još se boji sopstvene senke, kao u vreme kada ništa nije znao o zločinima na Kosovu: “Lepo je što su ga oslobodili. Radujem se tome, ali, molim vas, ne bih dalje komentarisao. Ja nisam bio u Jugoslaviji kad se to dešavalo”.

Evo ih se nabralo za osnivanje nevladine organizacije, Kurir nam donosi i izjavu Biljane Plavšič bivše predsednice RS koja je priznala da je ratni zločinac: Mnogo ste me obradovali tom vešću, ne mogu sebi da dođem. Zaista mi je drago da to čujem, ! Pa, to je retkost, da oslobode nekog Srbina. To je, uglavnom, provilegija drugih. Drago mi je da je Sud doneo tako pravilnu procenu”.

Državni analitičar Toma Fila podseća da je “uvek govorio” da Perišić nije kriv (verovatno jeste, ništa logičnije). Drugo njega nešto brine: “Ali, brine me da možda nije Perišić ‘kompenzacija’ za Gotovinu, kako bi onda mogli da rade sa Kosovom ono što im je volja”, demonstrira neviđenu logiku Fila. Još ga brine i to “da nisu Perišić i Milan Milutinović na neki način privilegovani, budući da je Perišić održavao kontakte sa Amerikancima”. Kakve sve to veze ima, možda ćemo gledati ako se ostvare strahovanja Filina.

Besprekorna biografija i svetla budućnost

Momčilo Perišić, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, oficir koji je u vreme Slobodana Miloševića najbrže napredovao, progonitelj generala Vlade Trifunovića, jedan od članova Predsedništva DOS, potpredsednik Vlade Srbije, osuđen na dvadeset godina zatvora u Hrvatskoj zbog ratnog zločina, bombardovanja Zadra, 2002. uhapšen zbog špijunaže u korist SAD. Slobodan čovek. Zoran Živković, posle petooktobarskog prevrata savezni ministar unutrašnjih poslova, rekao je za e-novine povodom prvostepene presude Perišiću (27 godina zatvora): „Gospodin Perišić je bio kandidat za potpredsednika Vlade i u vezi s njim smo se, kao i u slučaju Sretena Lukića i ostalih koji su bili kandidati za visoke funkcije, a pre petog oktobra su bili aktivni u državnoj službi, konsultovali sa Tužilaštvom Haškog tribunala i sa obaveštajnim agencijama za koje smo procenilida imaju podatke koje mi možda nemamo i koji bi eventualno ukazivali na nedostojnost i nemogućnost da ljudi koji su osumnjičeni za to da su vršili ratne zločine budu u sastavu nove, demokratske srpske vlade. I za Lukića, i za Perišića, i za još nekoliko ljudi smo dobili negativan odgovor, koji kaže da se ne vode nikakve istrage i da nisu osumnjičeni ni za kakav ratni zločin. Takvo je stanje stvari i uz to saznanje Perišić je postavljen za jednog od potpredsednika Vlade. Naravno da smo znali da je bio načelnik GŠ, a i to da je nekoliko godina ranije prekinuo saradnju sa Slobodanom Miloševićem, da je kritikovao njegov rad i njegovu politiku. Niko ni iz domaćih, ni iz inostranih krugova nije rekao bilo šta što bi bilo smetnja da Perišić bude deo nove vlasti“.

Došlo je vreme za mirne penzionerske dane, ili za zajedničko patriotsko delovanje sa Šljivančaninom, Biljanom Plavšić, podsećanje na ratne dane, možda i na žrtve. Na lični doživljaj prvostepene presude: “Pretresno veće je ustanovilo da je, pod nadzorom generala Perišića, Vojska Jugoslavije obezbeđivala logističku pomoć širokih razmera VRS i SVK. Logistička pomoć obuhvatala je naročito velike količine pešadijske i artiljerijske municije, gorivo, rezervne delove, obuku i stručnu pomoć. Vojska Jugoslavije ukazivala je logističku pomoć ovim vojskama i pre nego što je general Perišić stupio na dužnost načelnika Generalštaba u avgustu 1993. Međutim, dok je on obavljao ovu dužnost, pružena logistička pomoć postala je u većoj meri centralizovana, strukturisana i koordinisana. General Perišić je organizovao proceduru za nabavke u sklopu koje je Generalštab Vojske Jugoslavije preispitivao zahteve za pružanje logističke pomoći. Takođe je redovno održavao sastanke i vodio razgovore sa generalom Mladićem i generalom Čeleketićem, komandantima VRS i SVK, o vojnim potrebama njihovih vojski”.

Žrtve će se sećati zločina bande u kojoj je Perišić bio jedan od izvršilaca. U Srbiji se niko neće sećati ničega, jer se ništa nije ni dogodilo. To je, umesto odsutnog Slobodana Miloševića (“Srbija nije u ratu”), rekao njegov glasnogovornik, danas predsednik Vlade. Momčilo Perišić mu dođe baš kao država Srbija: zgažena prošlost i sadašnjost u lažima. Predvidiva budućnost, svakako.