Sada sam neka druga, meni draža osoba

Od kada nisam direktorka Fonda za humanitarno pravo, od prošlog decembra , kao da sam neka druga, meni draža osoba. Osećam se slobodnijom, više svojom. Živim u miru sa onim što radim.

Predsednica sam Upravnog odbora Fonda za humanitarno pravo Kosovo, osnivačica Fonda za humanitarno pravo i članica Upravnog odbora UN Fonda za žrtve torture. Osim toga, voditeljka sam zajedničkog tima istraživača FHP i FHP Kosovo koji rade na dokumentovanju žrtava rata na Kosovu. Zatim, tima FHP-a koji popisuje poginule vojnike, policajce i dobrovoljce Srbije i Crne Gore u ratovima u Hrvatskoj i u BiH, kao i tima koji popisuje srpske civilne i vojne žrtve, državljane Hrvatske.

Danas postoje dva Fonda za humanitarno pravo. FHP Kosovo je od 1995. do 2010. funkcionisao kao kancelarija FHP-a na Kosovu. Sada ima direktora Bekima Blakaja, koji je sedam godina radio kao istraživač ratnih zločina na Kosovu. Dvadeset godina od osnivanja i FHP je dobio novu direktorku, Sandru Orlović koja je pet godina bila moja zamenica i koordinatorka projekta Kosovska knjiga pamćenja. Novi menadžement, i jednog i drugog Fonda, deli istu bazu podataka koju smo stvarali zajedno. Ta baza, osim obimne građe o ratnim zločinima na Kosovu, sadrži i relevantnu dokumentaciju o ratnim zločinima u ratovima u Hrvatskoj i BiH. U kreiranju novog programa, obe organizacije imaju jaku podršku i u javnoj arhivi Haškog tribunala, što me dodatno uverava da imaju budućnost, da će „preživeti“ svog autora.

Meni preostaje da se posvetim nezavršenim poslovima iz prošlosti. Jedan od tih važnih zadataka započela sam u oktobru 1991. kada su vladini mediji u Srbiji i Hrvatskoj, u svojim izveštajima o ubijenim ili poginulim ljudima, prestali da navode njihova imena nego su započeli da se takmiče u objavljivanju brojki stradalih „ustaša“, „četnika“ i „jugovojske“. Do 8. februara 1992. u Pionirskom parku pored zgrade Predsedništva Srbije, svake večeri, od 8.30 pa do 9.00 sati, nas tridesetak je izražavalo podršku dezerterima rata, „paljenjem sveća“. Svake druge, treće večeri ja sam čitala imena ljudi koji su bili ubijeni ili poginuli u tom vremenu, na teritoriji Hrvatske, nezavisno od njihove nacionalne pripadnosti.

U novembru 1991. saznala sam za samoubistvo Miroslava Milenkovića, rezerviste iz Gornjeg Milanovca. Prvi put, nakon izgovorenog imena, zastala sam a onda nastavila sa njegovom životnom pričom: „Rođen 1951. godine, građevinski radnik, otac dvoje dece, mobilisan 19. septembra 1991. ubio se 20. septembra 1991. na stočnoj pijaci u Šidu, između dve grupe rezervista. Prvih, koji su puške ostavili, i drugih, koji su uzeli puške da krenu put Tovarnika, na front.“ Trebalo mi je puno vremena da razumem kako su imena ključ u suočavanju s prošlošću, izgradnji solidarnosti i nove kulture sećanja. Otuda, višegodišnje istraživanje FHP i FHP Kosova, uzimanjem izjava od članova porodica i svedoka, prikupljanjem fotografija, izveštaja, sudske dokumentacije i drugih izvora koji sadrže podatke o ljudima koji su izgubli život na Kosovu u periodu od 1. januara 1998. do kraja decembra 2000. Porodice žrtava, kako na Kosovu tako i u Srbiji, prihvatile su Kosovsku knjigu pamćenja kao verodostojnu životnu priču o 2.050 ljudi koji su izgubili živote u 1998. To je najveće priznanje koje smo ja i oba Fonda ikada dobili. Zbog njihovog poverenja, imam moralnu i profesionalnu obavezu da završim taj posao. Plan je da sa timom istraživača na Kosovu i u Srbiji proverim prikupljenu građu i završim pisanje teksta o 11.881 žrtvi rata na Kosovu.

Zatim je tu i popis 1.678 državljana Srbije i Crne Gore koji su izgubili živote u ratu u Hrvatskoj i BiH. Povrh toga, tu je i dokumentovanje žrtava rata u Hrvatskoj, u saradnji sa zagrebačkom Documentom.

Sa popisom civila i vojnika koji su izgubili život u ratovima devedesetih, ideja o REKOM-u postaje neizbežna stvarnost koja se suprotstavlja friziranoj statistici, preuveličavanju, minimiziranju, poricanju i zloupotrebama žrtava. To je moj drugi zadatak, neodvojiv od prvog. Imenovanje ličnih izaslanika predsednika Hrvatske, Crne Gore i Makedonije u Regionalnu ekspertsku grupu za REKOM, su politički dobre odluke kakve očekujem i od predsednika Srbije i Slovenije, predsednice Kosova i Predsedništva BiH. Samo oni mogu da osiguraju da iza REKOM-a i žrtava stanu države.

I danas me muči odnos Srbije prema Muslimanima koji su za vreme rata u BiH radili u građevinskim firmama u Beogradu. Morala sam da preklinjem Upravu granične policije Srbije i Biro Republike Srpske da dozvole tim ljudima da obiđu svoje porodice u Janji, a da potom mogu da se vrate u Beograd gde su radili. Vređanje na granici, nazivanje Turcima, balijama, primoravanje da satima stoje u ćošku kontejnera ili na hladnoći, zastrašivanje arkanovcima i šešeljevcima bio je deo uobičajenog policijskog repertoara prema Muslimanima koji su „patrioti“ kasnije primenjivali prema Albancima. Zajedničko polazište takvog odnosa bilo je da su Muslimani i Albanci manje vredni od Srba.

Kada je počelo NATO bombardovanje svi smo se pokazali u pravom svetlu. Prva dva, tri dana ljudi su se plašili mraka na ulicama, a kada je vlast uključila struju, ne i na Kosovu, mnogi su iz kafića posmatrali avione. Kosovo je bilo daleko. Nikoga se nije ticalo što vojska i policija Srbije proteruju Albance iz sela i gradova, što ubijaju civile, što im pale kuće i pljačaku imovinu. Svi su Albanci tretirani kao teroristi. I bebe, i starci. Ja sam 27. marta 1999. krenula na Kosovo da vidim šta se događa sa Albancima zaposlenim u kancelariji Fonda HP. Imala sam sreće da na ulici nađem taksistu koji je pristao da me vozi u Prištinu. Stigla sam i videla kolone iz svojih domova isteranih ljudi koji su išli prema železničkoj stanici. Posle dva provedena dana, sa troje tamošnjih saradnika Albanaca, krenusmo nazad za Beograd. Skrivala sam da se zbog njih užasno plašim kontrola na punktovima. U Gnjilanu nas je zaustavila vojna kontrola. Morali smo svi da izađemo iz autobila i predamo lična dokumenta. Mladi vojnik je s nevericom gledao imena na ličnim kartama. Oficir koji je preuzeo dokumenta začuđeno je pitao ko smo i kuda idemo. Na moja objašnjenja da smo humanitarna organizacija i da je trenutak da pomognemo jedni drugima, počeo je da se osvrće… Žurno mi je vratio sva dokumenta, izgovorivši samo dve reči: „Srećan put!“. Sve do Beograda smo se osvrtali da vidimo da li nas neko prati.

U Beogradu su intelektualci potpisivali protestno pismo međunarodnoj zajednici tražeći da prestane s bombardovanjem Srbije i Crne Gore. Pismo, čiji je autor bila Sonja Liht, u to vreme predsednica Sorosove fondacije u Srbiji, nismo potpisali Filip David, Ivan Čolović i ja. Smatrali smo da je Milošević prava adresa za takvo pismo. Za vreme NATO bombardovanja, cela Srbija se okupila oko Miloševića protiv Amerike, NATO i Evrope. U odnosu na nevladine organizacije, tajne službe su se bavile istraživačem Human rights Watcha, nemačkim studentom koga su na granici sa Hrvatskom pretukli, australijanskim novinarima koje su sumnjičili za špijunažu i FHP. Od dežurnih u beogradskoj kancelariji tražili su da mi ne govore da posećuju prostorije naše organizacije. Objavljivanje haške optužnice protiv Slobodana Miloševića, 22. maja 1999. razbesnelo je generale vojske i policije, i tajne službe. Posle proglašenja „pobede“, kada su retki mediji poput DANASa počeli da pišu o zločinima na Kosovu, na meti su bili svi za koje su bezbednjaci sumnjali da će nešto reći.

Za razliku od straha koji sam osećala osamdesetih godina, za vreme NATO bombardovanja nisam se plašila tajnih službi. Taj stari, ledeni strah osetim uvek kad god se setim hapšenja Danila Udovičkog 1972, noćnog upada najmanje 20 policajaca u kuću u kojoj smo zajedno stanovali. Ili drugog hapšenja Lazara Stojanovića, 1984. kada su mi oduzeli Javno mnjenje, Jirgena Habermasa, kao knjigu sa neprijateljskim sadržajem. S tim iskustvom, susret sa bezbednjacima u vreme NATO bombardovanja nešto je potpuno dugačiji. Dogodio se 22. maja 1999. na dan objavljivanja optužnice protiv Slobodana Miloševića. Iz Prištine sam kolima putovala za Prizren. Vozio me je prijatelj moje saradnice, Srbin, pilot koji se ogorčen zbog rata upravo vratio iz neke daleke zemlje. To što nismo krenuli preko Brezovice, koja je bila pod kontrolom snaga VJ/MUP, nego putem preko Dulja, bio je dokaz za policiju na punktu da nismo na „pravoj strani“. Usledio je pretres automobila, oduzimanje „neprijateljskog materijala“ da bi nas potom predali Državnoj bezbednosti, koja se skrivala u privatnoj kući u Uroševcu. Ispitivanje je trajalo satima. Jadnom pilotu su pretili da će ga ubiti kao i „svakog ko zna engleski“ . Mene su „obrađivala“ dvojica. Jedan se predstavljao kao pozitivac, a drugi je urlao, stajao mi iznad glave, pretio da ću biti optužena za špijunažu, da će me ubiti pa objaviti kako me je otela OVK… A onda sam ja , u jednom dahu, počela da ređam zločine i pljačke o kojima sam znala. „Ubili ste Fehmiju Aganija“, rekla sam, „ubili ste Bajrama Kelmendija i njegove sinove, ubijate seljake, žene i decu“… Ređala sam povišenim tonom odlučna da ne stanem, po cenu da pucaju. Bezbednjak koji se prethodno drao na mene – ćutao je i, činilo mi se, kao da se smanjio. A onda je „glavnom“ zazvonio telefon. Ustao je i bezličnim glasom mi saopštio da je u Beogradu odlučeno da me puste. U septembru 1999. prilikom posete srpskim zatvorenicima u zatvoru u Prištini, Aleksandar Mladenović, rodom iz Uroševca, otkrio mi je da su u gradu svi znali da me je DB saslušavala zbog „špijunaže“.

Haški tribunal nam je oduzeo mogućnost da zaboravimo prošlost. Nasleđe Haškog tribunala je veće i značajnije od povremenih grešaka i presuda bez pravnog objašnjenja. On nam svakodnevno otkriva lica ratnih zločinaca koje skrivaju domaći sudovi. Budućim generacijama ostavlja na uvid presude i činjenice o nedelima. Nije uspeo da pridobije ili primora države u regionu da sude svojim generalima. Čak i kada se to desi, simboličku kaznu prate protesti i veličanje „heroja“. Najviše je suđenja direktnim počiniocima koji više ne kriju da im je bilo dopušteno da ubijaju civile s druge strane. U tom smislu, ona upotpunjuju sliku o tome šta se desilo, kako i zbog čega.

Suđenje pripadnicima Škorpiona, jedinici Državne bezbednosti Srbije, za likvidaciju šest zarobljenih Muslimana iz Srebrenice, u julu 1995. nije se procesno razlikovalo od drugih suđenja pred sudom za ratne zločine u Srbiji. Na kraju, sud ih je proglasio kriminalnom grupom, a za žrtve je ustanovio je da nema dokaza da su Muslimani iz Srebrenice. Sram i blamažu je ublažila javna reakcija građana Srbije, koji su prvi put stali na stranu žrtava. Odlučio je video snimak likvidacije zarobljenika iz Srebrenice. Ljudi su videli lica žrtava, mladih dečaka, koji su ćutke čekali svoj metak, i lica onih koji su pucali i posle dvadesetog metka. Niko nije pljuvao po pripadniku Škorpiona koji mi je danima u julu 2002, skrivajući se u mom stanu, pričao o svom ratnom putu i učešću jedinice u likvidaciji srebreničkih Muslimana.Taj svedok, kao i pripadnik Škorpiona koji mi je predao video snimak, žive van Srbije, s novim identitetom. Ne zbog straha od običnih ljudi nego zbog moguće osvete pripadnika nekadašnje Državne bezbednosti Srbije.

Dobila sam puno priznanja, pre svega međunarodnih. U Njujorku je upravo izašla knjiga Pravda u svetu, posvećena tačno stotini ljudi zaslužnih za pravdu u svetu. Medju imenima poput Dezmonda Tutua, Luiz Arbur, Ričarda Goldstona… nalazi se i moje. Raduje me i nagrada općine Lovas, koja je priznanje dodelila i sudiji Oliveri Anđelković, koja je u Beogradu sudila i presudila za zločine u ovom selu. To je prvi put da jedan sudija iz Srbije dobija nagradu iz Hrvatske. Time me je dva puta proglasio herojem Evrope. I danas se zbog toga osećam pomalo nelagodno. Nikada sebe nisam doživljavala kao heroja.