Vatreš za RSE: Svako veče sam mislio da izjutra neću biti živ

Mujo Vatreš je prvi logoraš u Srbiji koji je dobio presudu od 4.800 evra odštete za šest meseci provednih 1995. godine u logoru Mitrovo Polje u užičkom kraju.

Čeka se konačna odluka Apelacionog suda, nakon tri godine koliko je trajao sudski proces. Vatreš je sa još nekoliko stotina Bošnjaka, nakon pada Žepe i srebreničkog genocida, pokušao da se spase preplivavajući Drinu. Njih nekoliko stotina je  uhvaćeno i sprovedeno u Šljivovicu i Mitrovo Polje.

Srbija ne priznaje da su to bili logori,  već sabirni centri.

Mujo Vatreš  se nakon šestomosečnog boravka u Mitrovom Polju, godinu dana lečio na psihijatriji u Americi, a posledice traume oseća i danas.

“Nisam zadovoljan.  Očekivao sam više, al’ šta ćeš, šta ja mogu. Za mene je i to dobro, jer nisam nekog imovinskog stanja. Znaš kako je, 300 maraka je penzija.”

RSE: Kako je izgledao vaš boravak tamo? Koliko vas je bilo?

Mujo Vatreš: Nas je bilo oko 400 u Mitrovu polju, a tako je valjda bilo i u Šljivovici. Smještaj je nekome bio i dobar. Jer bilo je i kreveta koji su imali dušeke, što jes’, jes’. A bilo je i po 30 u sobi, nema kreveta, nego onako, znaš. Ja sam na iverici spavao možda jedno pet mjeseci. Unutra je bilo i kupatilo i sve je unutra bilo, ali nama skoro tri mjeseca nisu dali ni da se brijemo, ni da se kupamo. Prva dva dana je bila hrana dobra, po četvrt hljeba i narezak. A, poslije samo u konzervama čaj, popara, nekad ne bude u njoj ni dve kašike da pojedeš.

Ja sam imao 103 kile, bio sam siš’o na 53 kile. Bilo je tuče, izvođenja, prepadanja, straha i tako to. Tu sam najviše dobio traumu, eto koju su mi tako i procjenili. I sad imam posljedice. Ispitivanje je bilo uveče, četiri do pet sati, u dan slabo. U dan je policija izvodila jednog po jednog, ako neko ima nekoga volju da izmlati, izvede te tamo, izmlati, isprebija, ubaci u sobu opet i eto. Velika patnja, ne mere opasnije biti na životu.

Kad su me otpustili, nakon jedno mjesec dana, došlo je da moramo ići u treće zemlje, samo ne mere se vratiti u Bosnu. Mene je tamo izbacilo da idem za Ameriku. Tamo sam bio na liječenju jedno godinu dana. Uglavnom su nalazi sa neuropsihijatrije.

RSE: I, sve u svemu, šta sad  kažete, nakon toliko godina?

Mujo Vatreš: Ja samo tražim da mi neko prizna tu moju bolest što sam ja bio zdrav ispravan i tu sam dobio te neke traume. U noći nikad ne znaš šta će te potrefiti. Ja sam zamišljao uveče kad legnem, da izjutra možda neću biti živ. I sad tako šest mjeseci svaki dan da tako misliš. Ko je god bio tamo, niko nije dobro prošao.