Pomirenje kao trajna kategorija ili politika do prve krivine
Politčka podrška pomirenju među građanima koji su preživeli rat na prostoru bivše Jugoslavije nije suštinska, već deklarativna, jedan je od stavova koji se mogao čuti na tribini „Politike pomirenja“ na kojoj su u utorak u Centru za kulturnu dekontaminaciju govorili Nataša Kandić ispred regionalne koalicije REKOM, istoričarka Sanja Petrović Todosijević i novinarBojan Tončić.
Tranziciona pravda je, kao instrument pomirenja, od početka imala podršku civilnog sektora, ističe Kandićeva, ali napominje da je nakon više od jedne decenije jasno da do šire javnosti nije uspelo da stigne ono o čemu se govorilo u sudnicama.
„Jedan od razloga je odsustvo političara u toj temi oko suđenja za ratne zločine. Kod njih je to nailazilo na jedan otpor koji se ogledao u tome da tome nisu posvećivali pažnju ili bi vrlo negativno govorili o suđenjima. Da podsetim, kada je bilo suđenje Slobodanu Miloševiću, političari odavde su rekli da to ne treba prenositi zato što doprinosi jačanju Miloševićeve pozicije“, kaže Kandićeva.
Ona dodaje da je u celom regionu vreme za širu inicijativu koja će izaći iz okvira sudskih procesa i u fokus staviti žrtve rata.
„Zapravo nema druge nego jedino regionalni pristup može da dovede do činjenica koje mogu da pomognu u tome da se dobija jedna slika koja će biti potpunija od one koju daju suđenja i presude koje su fokusirane na pojedinačnu krivicu onih koji su optuženi“, istakla je Nataša Kandić.
Prema mišljenju istoričarke Sanje Petrović Todosijević, teško je raditi na pomirenju u postratnim društvima u kojima mlada populacija nema osnovna znanja o događajima iz bliske prošlosti. Kao primer ona je navela istraživanje grupe istoričara “Novosti iz prošlosti” koje je pokazalo da generacija koja je odrastala devedesetih ne zna ništa o opsadi Sarajeva, ali u velikom procentu kao krivce za raspad Jugoslavije vidi Hrvate.
„Došla sam do zaključka da se ovde ne radi o neznanju kao takvom, već o jednom vrlo angažovanom neznanju kome ishodište nije znanje o prošlosti, već sadašnjost, vreme u kojem su ti ljudi odrasli, vreme koje je definisano jednim pre svega anahronim odnosom prema prošlosti”, objašnjava Sanja Petrović Todosijević.
Taj anahronizam ova istoričarka vidi u činjenici da se isti političari dekalrišu kao „zaklleti antifašisti“ istovremeno javno zalažu za rehabilitaciju Draže Mihailovića ili Milana Nedića.
„Dokle god je to tako, posete Tadića Vukovaru ili Srebrenici neće biti ni od kakve pomoći, zato što ta anahronost pokazuje da opredeljenje prema politici pomirenja nije trajna politika, nego je politika do prve sledeće krivine“, kaže Sanja Petrović Todosijević.
Tribini je u publici, između ostalih, prisustvovao profesor Univerzitetskog koledža u Londonu i ekspert za Jugoistočnu Evropu Erik Gordi koji se osvrnuo na proces pomirenja nakon oslobađajućih presuda Haškog tribunala u slučaju hrvatskih generala Gotovine i Markača te Ramuša Haradinaja.
Prema njegovim rečima, rad Tibunala bi trebalo posmatrati u širem kontekstu pošto je ta institucija donela preko 160 presusda.
“Mislim da su očekivanja koja su ljudi imali prema Tribunalu verovatno bila prevelika. Odnosno da su ljudi očekivali da će ta pravna istitucija doneti presude, ali i napisati istoriju, odnosno rasvetliti nešto što bismo mogli nazvati istinom. Pravnici kao profesionalci nikako ne smatraju da je njihov posao da pišu istoriju. Mislim da neodgovornost ne leži u Tribunali negu u državama koje nešto same nisu uradile, a očekivale su da će Tribunal to da uradi umesto njih”, rekao je Gordi.
Atmosfera koja je u Srbiji zavladala nakon presuda Gotovini i Markaču, beogradskog novinara Bojana Tončića podsetila je na onu iz antibirokratske revolucije, a u tome su, kako je rekao, dosta učestvovali ovdašnji mediji. Među političarima je, prema Tončićevom mišljenju, najdalje otišao predsednikTomislav Nikolić, koji je zatražio da puste srpske optuženike iz pritvora u Hagu.
Ovo je četvrta tribina u organizaciji lista „Beton“, a naredna je zakazana za 27. decembar kada će se razgovarati o Kosovu.