Sudija Meron naneo štetu ugledu Haškog tribunala

Samim osnivanjem od strane Saveta bezbednosti UN, Haški tribunal je postao pravna činjenica. Bez obzira na protivljenje „patriotskih snaga“, Republika Srbija je sarađivala sa Tužilaštvom Haškog tribunala, predavanjem optuženih i dela tražene dokumentacije, te obezbeđivanjem svedoka. Oslobađajuće presude Gotovini, Markaču i Haradinaju neće preseći saradnju državnih organa Srbije sa Tužilaštvom Haškog tribunala, kako su tražile „patriotske snage“.

Zahvaljujući pragmatičnom prosuđivanju premijera i prvog potpredsednika Vlade, saradnja se nastavlja, ma šta značilo njeno „svođenje na tehnički nivo“. Međutim, „patriotske snage“ su jače nego ikada podigle svoj glas. Nisu u pitanju samo aktivističke desničarske grupe, poput Obraza, 1389, Dveri i drugih. Profesor Pravnog fakulteta Branko Rakić, na protestu studenata u Beogradu, uzvikivao je da je Haški tribunal „kriminalac“. Profesorka Studija mira na Fakultetu političkih nauka Radmila Nakarada, u tekstu u „Politici“ od 4.12.2012. godine, upozorava javnost da oslobađajuće presude povećavaju konfliktni potencijal i da Haški tribunal pruža podršku satanizaciji srpskog naroda i produžava sukob. Šta da očekujemo od studenata koje ovi profesori uče? Posle ovih javnih reči univerzitetskih profesora, ne isključujem mogućnost da neka grupa iz korpusa „patriotskih snaga“ upadne u Centralni zatvor u Beogradu i „oslobodi srpske heroje“ optužene za ubistvo preko 150 albanskih civila u selima Qushk, Pavlan i Lubeniq, tokom NATO bombardovanja.

Veoma ozbiljne primedbe na oslobađajuću presudu hrvatskim generalima, optuženim, i u prvom stepenu osuđenim, za stvaranje i sprovođenje državnog plana o etničkom čišćenju Srba iz Krajine, izneli su nezavisni pravni eksperti i aktivisti nevladinih organizacija, među kojima sam i ja, a koje desničarske grupe nazivaju „izdajnicima“ ili „haškim lobistima“. Međutim, nezavisno od velikih pravnih propusta u pomenutoj presudi, mi „izdajnici i haški lobisti“ smatramo da je nasleđe Haškog tribunala od ogromnog značaja za suočavanje s prošlošću i da sudske činjenice značajno doprinose razumevanju događaja iz nedavne prošlosti koji su rezultirali sa 130.000 izgubljenih života. U dosadašnjim suđenjima utvrđen je ogroman broj pravnih i činjeničnih zaključaka koje niko u Srbiji ne osporava. Haški tribunal je osudio gotovo ceo državni vrh Miloševićeve Srbije. Osim odbrane optuženih, što joj je i zadatak, niko drugi nije osporavao dokaze na kojima se temelje prvostepene presude. Niko nije pokušao da opovrgne forenzičku istinu da su na policijskom poligonu u Batajnici bila zakopana tela oko 800 kosovskih Albanaca, među kojima je bilo žena i dece. U Srbiji niko ne brani policijskog generala Vlastimira Đorđevića, optuženog i osuđenog za pomenute masovne grobnice i paljenje tela ubijenih Albanaca, kako bi ih više stalo u iskopane jame u Batajnici. Na osnovu haške arhive, dostupne javnosti na Internetu, koju između ostalog čine brojna dokumenta državnih institucija Srbije, Hrvatske, BiH, Crne Gore i Makedonije, kao i dokazni predmeti pribavljeni iz drugih državnih, nevladinih i privatnih izvora, svako može neposredno da istražuje, analizira i izvodi zaključke o tome šta se dogodilo u ratovima na teritoriji nekadašnje SFRJ. Činjenični zaključci na kojima se zasnivaju presude Milanu Babiću i Milanu Martiću, zatim činjenice koje je Pretresno veće utvrdilo u predmetu Gotovina, Čermak i Markač, ne daju celovitu činjeničnu sliku o ratu u Hrvatskoj ali sužavaju prostor za laži, manipulaciju i falsifikate. Te činjenice nedvosmisleno pokazuju da su iz Krajine, dela Hrvatske koji je od 1991. do 1995. godine bio pod kontrolom pobunjenih Srba, proterani Hrvati, i najmanje 300 njih ubijeno. Brionski transkripti su dokaz o državnom planu proterivanja Srba iz Krajine, bez obzira što se njime nije bavilo Žalbeno veće u predmetu Gotovina, Čermak i Markač. Svedočenja o brojnim ubistvima Srba, dok u koloni napuštaju Hrvatsku, i onih koji su ostali u svojim kućama, uz izveštaje o ekshumacji, daju forenzičku istinu o počinjenim zločinima koje oslobađajuća presuda ne dovodi u pitanje. Osim toga, Haški tribunal je otvorio put za domaća suđenja za ratne zločine, koja su važna čak i kada su pokrenuta iz političkih razloga i kada ne donesu pravdu za žrtve. I domaći sudovi tada prikupe i utvrde brojne nove činjenice, koje doprinose saznavanju nedela prema žrtvama iz drugih etničkih zajednica, bez čega nema regionalnog priznanja „sopstvenih“ žrtava. Da nema haškog standarda dokazivanja seksualnog nasilja, u domaćim suđenjima za ratne zločine imali bismo situaciju, kao prilikom suđenja pripadnicima „Žute ose“ 1994. godine, kada je optuženom bilo dozvoljeno da oštećenu, žrtvu seksualnog nasilja, primorava da „prizna“ da je htela i uživala u seksualnom odnosu sa njim. Jednom rečju, Haški tribunal „otvara tajne“ naše prošlosti, bez kojih ne znamo kontekst u kojem je 130.000 ljudi izgubilo život. Da zaključim, ja kao „haški lobista i izdajnik“ smatram da je nasleđe Haškog tribunala naša velika prednost u izgradnji mira i sprečavanju novih ratova i zločina.

Pravosnažna presuda hrvatskim generalima deluje kao politička narudžbina. Nije pravno ubedljiva. Tom presudom, veliku štetu Haškom tribunalu je naneo sâm njegov predsednik, koji je ujedno i predsednik Žalbenog veća u spornom predmetu i predsednik budućeg Mehanizma krivičnih sudova za ratne zločine. Ugledni profesor usporednog prava na Yale univerzitetu poreklom iz Hrvatske, dr Damaška, u intervjuu „Večernjem listu“ od 24. novembra 2012. godine kaže da je sudija Meron trebao jasnije da obrazloži kako je „pomanjkanje protupravnih topničkih napada bilo pogubno za sve argumente prvostupanjskog suda“, obazrivo ukazujući da presuda nema potrebnu pravnu ubedljivost. Neki drugi ugledni pravnici i članovi Žalbenog veća, sudija Pokar i sudija Agius, smatraju da je sudija Meron odbacio standard ukupnih dokaza kako bi ukinuo postojanje zajedničkog zločinačkog poduhvata. Pristup sudije Merona ostavlja jak utisak da je on presudio kako zločina tokom i nakon operacije „Oluja“ nije bilo. Ostaje pitanje zašto su sudije Pokar i Agius odlučile da izdvoje svoje mišljenje, umesto da stave veto na presudu sudije Merona.

Nataša Kandić, osnivač Fonda za humanitarno pravo