Vesti TV B92: Presuda Lukićima

Oni se terete da su počinili zločine nad muslimanima u Višegradu od 7. juna 1992. do 10. oktobra 1994.

Žalbeno veće odbacilo je sve žalbe koje je Milan Lukić podneo, čime mu je potvrdilo prethodnu presudu iz jula 2009. – odnosno doživotnu kaznu. Današnja odluka u Hagu je konačna. Milan Lukić je presudu saslušao prelistavajući Bibliju.

Pretresno veće, kojem je predsedavao sudija Patrik Robinson, zaključilo je tada da je Milan Lukić “lično ubio najmanje 132 muslimana” i da je imao vodeću ulogu u spaljivanju najmanje 119 živih civila u dvema kućama u Višegradu, dok Sredoje Lukić nije lično učestvovao u spaljivanju, ali je bio prisutan, pomagao u sprovođenju ljudi u kuće i unapred znao šta će se dogoditi.

Prema optužnici, grupa od oko 70 žena, dece i starih ljudi zatvorena je 14. juna 1992. godine u kuću u Pionirskoj ulici, koja je potom zapaljena, a na one koji su pokušali da pobegnu kroz prozore pucano je.

Sudija Robinson je izjavio da je utvrđeno da je tom prilikom živo izgorelo najmanje 59 ljudi. Prema njegovim rečima, dokazano je da je Milan Lukić lično zatvorio vrata kada je ušla poslednja žrtva, ubacio zapaljivu napravu u kuću i pucao na one koji su pokušali da pobegnu kroz prozore. Mada nema dokaza da je Sredoje zapalio kuću ili pucao na ljude, Pretresno veće je, uz protivno mišljenje sudije Robinsona, zaključilo da je on, svojim prisustvom, doprineo ubistvu 59 ljudi.

Prema optužnici, druga grupa muslimana, takođe od oko 70 žena, dece i starih ljudi, zatvorena je 27. juna 1992. godine u kuću u višegradskom naselju Bikavac, a potom je u kuću ubačeno nekoliko bombi. Robinson je rekao da je utvrđeno da je u požaru koji je izbio ubijeno najmanje 60 civila i da dokazi pokazuju da je Milan gurao ljude kundakom u kuću, pucao na kuću, ubacio u nju ručne bombe i potom je polio benzinom i zapalio. I u ovom slučaju Sudsko veće se nije uverilo da je Sredoje učestvovao u paljenju kuće.

Optužnica je teretila dvojicu rođaka i za premlaćivanje muslimana zatočenih u logoru u kasarni u Uzamnici, u Višegradu.

Milan Lukić (1967) bio je, odvojeno, optužen za još nekoliko ubistava, uključujući ubistva najmanje 12 muslimana na obali Drine i brutalno ubistvo jedne muslimanke u višegradskom naselju Potok.

On je bio vođa “Belih orlova” ili “Osvetnika”, lokalne paravojne grupe bosanskih Srba u Višegradu, koja je sarađivala s lokalnom policijom i vojskom, zavodeći vladavinu terora nad lokalnim muslimanskim stanovništvom. Njegov rođak Sredoje (1961), koji je pre rata bio policajac u Višegradu, pridružio se 1992. godine toj paravojnoj grupi.

Milan je, posle sedam godina u bekstvu, uhapšen u avgustu 2005. u Argentini, a u februaru 2006. prebačen je u Hag. Sredoje se predao vlastima Republike Srpske u septembru 2005. i istog meseca je izručen Tribunalu.

Obojica su se, pri prvom pojavljivanju pred sudom, izjasnila da nisu krivi ni po jednoj tački optužnice.

Lukići su prvobitno bili optuženi zajedno s Mitrom Vasiljevićem. Vasiljević je uhapšen u januaru 2000, a suđeno mu je odvojeno, pošto su dvojica saoptuženih još bili u bekstvu. Žalbeno veće ga je 25. februara 2004. osudilo na 15 godina zatvora.

Milan Lukić je u Srbiji osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnog zločina nad civilima u Sjeverinu. Vrhovni sud Srbije je maja 2006. godine potvrdio presudu Okružnog suda u Beogradu iz jula 2005, kojom su Lukić, Oliver Krsmanović, koji je u bekstvu, i Dragutin Dragićević osuđeni na 20 godina zatvora, a Đorđe Šević na 15 godina.

Četvorica ljudi bili su pripadnici grupe “Osvetnici”. Oni su, s još petoricom neidentifikovanih ljudi, 22. oktobra 1992. godine oteli 16 meštana Sjeverina iz autobusa na liniji Pljevlja-Priboj. Petnaest muškaraca i jedna žena oteti su u mestu Mioče u Republici Srpskoj i odvedeni u motel “Vilina vlas” kod Višegrada, gde su fizički i psihički zlostavljani i ubijeni.

Kandićeva: Moguće smanjenje kazne Sredoju Lukiću

Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić kaže da se Milan Lukić posebno isticao po brutalnosti i najsvirepijem mučenju – spaljivanjem žena i dece na dve lokacije u Pionirskoj ulici u Višegradu i u naselju Bikovac.

“Njegovo izvođenje ljudi iz fabrike i likvidacija na mostu je takođe zabeleženo kao jedno od najmonstruoznijih zločina, tako da ne verujem da postoji ijedan argument koji može dovesti u pitanje prvostepenu presudu”, kaže ona.

“Kada je reč o Sredoju Lukiću, on je u drugačijoj poziciji. On je kao njegov rođak od mnogih viđen kao jednako kriv. Na suđenju su se mogli čuti i svedoci koji su govorili u prilog Sredoju Lukiću, da je pomagao, rizikovao život spasavajući porodice, da ga niko nikada nije video da je izvršio ubistva. Ali terete ga da je znao za Milanovo odvođenje ljudi i da je znao šta znači kada Milan Lukić kresne šibicu”, dodaje Kandićeva.

Prema njenim rečima, zbog toga se može dogoditi da se prema Sredoju Lukiću, koji je osuđen na 30 godina, izmeni optužnica.

“Ne isključujem mogućnost da u jednom preciznijem ili tačnijem sagledavanju krivice između Milana i Sredoja Lukića dođe do smanjenja kazne”, zaključila je ona.