Presuda za zločine u Belom Manastiru – nedovršena pravda

Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, u veću kojim je predsedavao sudija Dragan Mirković, 19.06.2012. godine, izreklo je osuđujuću presudu četvorici optuženih za ratni zločin počinjen nad hrvatskim civilima na teritoriji opštine Beli Manastir, u periodu od avgusta do kraja 1991. godine. Optuženi Zoran Vukšić je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, optuženi Slobodan Strigić na 10 godina, optuženi Branko Hrnjak na 5 godina i optuženi Velimir Bertić na 1 godinu i 6 meseci zatvora.

Istraga je tokom ovog postupka vođena i protiv okrivljenog Zorana Madžarca koga su brojni svedoci optuživali da je zajedno sa optuženim Vukšićem učestvovao u ubistvu Adama Barića, ranjavanju njegove supruge Ane, kao i zajedničkom planiranju i organizovanju ubistva četvorice muškaraca iz porodice Čičak. Postupak prema njemu je u prekidu jer je trenutno nedostupan nadležnim organima Republike Srbije.

Optuženi Vukšić, Strigić, Hrnjak i Bertić su oglašeni krivim za ubistvo najmanje pet civila hrvatske nacionalnosti, protivzakonita zatvaranja, povređivanja telesnog integriteta, zastrašivanja, mučenja, teror i nečovečna postupanja prema privedenim i pritvorenim licima u prostorijama za zadržavanje SUP-a Beli Manastir.

FHP smatra da s obzirom na činjenice utvrđene tokom ovog postupka Tužilaštvo za ratne zločine mora nastaviti procesuiranje svih odgovornih za zločine u Belom Manastiru, koji nisu bili obuhvaćeni ovim postupkom.

U prilog ovome govore brojni dokazi izvedeni tokom glavnog pretresa, na osnovu kojih je TRZ moglo da proširi optužnicu na još neka lica. Obrazlažući presudu, sudsko veće je istaklo da pored optuženih odgovornost snose i njihovi pretpostavljeni, jer su oni znali za počinjene zločine i njihove počinioce ali nisu nikoga procesuirali. Štaviše, sud je konstatovao da bi hapšenje Vukšića, nakon što je počinio neka od prvih krivičnih dela, sigurno sprečilo četvorostruko ubistvo Čičkovih

Milan Jarić, tadašnji komadant Jedinice za posebne namene kojoj su pripadali optuženi Vukšić, Strigić i Bertić, kao i Radoslav Zdjelarević – u to vreme sekretar SUP-a Beli Manastir – tokom postupka su saslušani u svojstvu svedoka. Izjavili su da su znali za zločine iz optužnice, da su čuli da se za izvršenje ovih zločina vezuje ime optuženog Vukšića, te da je protiv njega bila pokrenuta istraga, ali da navodno nije bilo dokaza za njegovo procesuiranje.

Tokom postupka više svedoka je pomenulo i Violetu Ilić, tadašnju devojku optuženog Vukšića, koja je noću sa Vukšićem ulazila u prostorije za zadržavanje i maltretirala pritvorenike, tukla ih i gasila im cigarete po tabanima i grudima.

Stav FHP je i da nerazumljivo niska kazna izrečena optuženom Velimiru Bertiću ne spada u red onih koje predstavljaju adekvatnu reakciju društva na zločine ove vrste, niti onih kojima se može postići zakonom predviđena svrha kažnjavanja.

Sud je optuženom Bertiću ublažio kaznu ispod zakonim predviđenog minimuma, iako je za njega utvrđeno da je u navedenom periodu u kontinuitetu, više puta, tukao pritvorenike, pretio im i zlostavljao ih na razne načine. Kao glavne razloge za ublažavanje kazne ispod zakonskog minimuma sud je naveo da je optuženi Bertić u vreme izvršenja zločina imao 22 godine, da je danas oženjen, otac dvoje dece i da je zaposlen. Ublažavanje kazne zbog navedenih olakšavajućih okolnosti je neprimereno i uvredljivo za žrtve i njihove porodice posebno ako se imaju u vidu pobude iz kojih je delo učinjeno i brutalnost iskazanu u vršenju zločina od strane optuženog Bertića.

Sud je u svojoj presudi utvrdio da je optuženi Vukšić 28.08.1991. godine zajedno sa pripadnicima Jedinice za posebne namene SUP-a Beli Manastir učestvovao u napadu na selo Kozarac [opština Beli Manastir]. Tog dana od strane JNA je organizovana akcija „čišćenja“ sela. Pored jedinica JNA, TO Baranja, Istočna Slavonija i Zapadni Srem u tom napadu učestvovala je i Jedinica za posebne namene SUP-a Beli Manastir čiji su pripadnici bili optuženi Vukšić, Strigić i Bertić. Optuženi Vukšić je došao do kuće Josipa Vida i od njega zatražio da preda oružje. Kada mu je ovaj odgovorio da oružje nema, on je izvadio pištolj i pucao mu u nogu. Vukšić je 10.10.1991. godine sa Zoranom Madžarcem [prema kome je postupak u prekidu], na mestu Sudaraš pucajući iz pištolja ubio Adama Barića, a njegovoj supruzi Ani nožem zadao tri rane u predelu vrata. Isto tako, optuženi Vukšić je zajedno sa Zoranom Madžarcem, i optuženima Strigićem i Hrnjakom, 17.10.1991. godine kod napuštenog salaša Karaševo lišio života Vinka Čička i njegova tri sina: Antu, Matu i Ivana. Sud je utvrdio da su glavni organizatori i izvršioci ubistva muškaraca iz porodice Čičak optuženi Vukšić i Strigić, kao i Zoran Madžarac. Tom prilikom optuženi Strigić, rafalnom paljbom iz svoje automatske puške, pucao je u ranjenog Ante Čička kome je prethodno u glavu pucao optuženi Vukšić. Optuženi Hrnjak nije aktivno učestvovao u ubistvima, ali ga je sud oglasio krivim jer je svojim prisustvom prihvatio zajedničko delovanje optuženog Vukšića i Zorana Madžarca i saglasio se sa njihovom namerom za izvršenje ovih dela. Sud je utvrdio i da su optuženi Vukšić i Bertić tukli veći broj pritvorenika raznim palicama, kablovima, rukama i nogama, pretili im da će ih ubiti, prislanjali im pištolj uz glavu i terali ih da pevaju „četničke pesme“.

Ovaj predmet je ustupljen Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije od strane Državnog odvjetništva Republike Hrvatske 2008. godine, a TRZ je 23.06.2010. godine podiglo optužnicu protiv Zorana Vukšića, Slobodana Strigića, Branka Hrnjaka i Velimira Bertića. Glavni pretres je počeo 1.11.2010. godine.