Intervju sa Lakićem Đorđevićem u magazinu BH Dani

Intervju sa bivšim vojnim tužiocem Lakićem Đorđevićem u magazinu BH Dani.
Magazin BH Dani
autor: Tamara Nikčević
Služba je pljačkala i ubijala redom
Bivši vojni tužilac pri Vojnom okrugu Beograd i Vojnom okrugu Priština i svjedok Tužilaštva Haškog tribunala u slučaju Milutinović i ostali, Lakić Đorović, u prvom dijelu intervjua za Dane objašnjava kolika je odgovornost novopostavljenog načelnika Generalštaba Vojske Srbije, Ljubiše Dikovića, za zločine počinjene na Kosovu 1998. i 1999. i zašto se, izuzev Vojnobezbednosne agencije, u Srbiji gotovo sve može dovesti u pitanje.

Uporedo sa skandalom oko smjene pisca Sretena Ugričića sa mjesta upravnika Narodne Biblioteke, Beograd ovih dana potresa nova afera izazvana imenovanjem generala Ljubiše Dikovića na mjesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Naime, pozivajući se na presudu Haškog tribunala Milutinović, Šainović i ostali, kao i na izjave svjedoka, Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić javnosti je predočio informacije o zločinima i pljački koje su pripadnici 37. motorizovane brigade – u to vrijeme pod komandom Ljubiše Dikovića – počinili na Kosovu u periodu 1998. i 1999. Ministarstvo odbrane Srbije i ministar Dragan Šutanovac demantovali su iznesene tvrdnje, objašnjavajući kako Diković u to vrijeme nije ni bio na pozicijama i lokacijama o kojima se govori u saopštenju Fonda.

Cijela afera oko imenovanja Ljubiše Dikovića na mjesto načelnika Generalštaba mogla bi da ima još jednu, političku dimenziju. Jer, pitanje je da li je na ovaj način ministar Šutanovac – inače, uticajni potpredsjednika Demokratske stranke –  našavši se u situaciji da brani nebranjivo, sebe unaprijed diskvalifikovao u važnoj unutarpartijskoj utakmici koja se vodi uoči predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji. Drugim riječima, je li ministar vojni, u javnosti prepoznat i kao zagovornik evroatlanskih integracija, uletjevši u namještenu “igra” oko, po tvrdnjama Fonda za humanitarno pravo, kompromitovanog Ljubiše Dikovića, na ovaj način oslabio svoj uticaj u partiji i otvorio  put onim snagama u DS-u koji se zalažu za što tješnju saranju sa „majčicom Rusijom“? Vuku Jeremiću, na primjer.

U međuvremenu, na Javnom servisu Radio televizije Srbije, u emisiji Da, možda, ne, autorke Olivere Kovačević, pojavio se Lakić Đorović (rođen u Beranama, Crna Gora), bivši vojni tužilac Vojnog okruga Beograd i Priština koji je – ne baš afirmativno – govorio o ulozi generala Ljubiše Dikovića u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Sudeći po reakcijama, nastup Đorovića se malo kome dopao. Najmanje, izgleda, ministru Šutanovcu.

„Vojna karijera generala Ljubiše Dikovića je vrlo problematična“ – kaže Lakić Đorović. „Kao bivši vojni tužilac, tvrdim da je aktuelni načelnik Generalštaba VS – inače, od 1993. na dužnosti u Užičkom korpusu, potom u Šestoj pešadijskoj brigadi koja pokriva dva granična prelaza prema BiH – u neku ruku suodgovoran za hapšenja muslimana koji su, bežeći pred Vojskom Republike Srpske, 1994. u Srbiji pokušali da pronađu utočište. Ti ljudi su kasnije likvidirani.

Takođe, iz vojnih dokumenta i kazivanja svedoka, znam da je u vojnoj akciji Zima 93, osmišljenoj u Generalštabu VJ i sprovedenoj od strane Užičkog korpusa i komandnog kadra 16. i 17. graničnog bataljona, Diković imao i neposredno učešće.

DANI: Šta je – Zima 93?

ĐOROVIĆ: Akcija kojom je najpre izmišljen navodni artiljerijski napad muslimanskih snaga sa teritorije BiH po teritoriji tadašnje SRJ, nakon čega je Vojska Jugoslavije „žestoko uzvratila“. Iako su jedinice VJ tu bile unapred dovedene i opremljene višecevnim raketnim bacačima, zahvaljujući kamerama i novinarima koji su sve to snimali, cela stvar je ovdašnjoj javnosti predstavljena kao početak agresije BiH na Srbiju. O tome su, ako se sećate, naširoko pisali ovdašnji mediji. Naravno, akcija nije mogla biti sprovedena bez znanja Ljubiše Dikovića, tadašnjeg komandanta Graničnog bataljona.

DANA: U svom komentaru u Politici, Miroslav Lazanski tvrdi da je general Diković primio komandu nad tom jedinicom 1. marta 1994, a da je 1. septembra iste godine upućen na jednogodišnje školovanje u Generalštabnu akademiju. Vi govorite o 1993…

ĐOROVIĆ: Nemojte mi, molim vas, Lazanskog tretirati kao pouzdanog svedoka…

DANI: Pustite Lazanskog! Da li su ovi podaci tačni?

ĐOROVIĆ: Reći ću vam: ma koliko se trudili, nigde nećete naći dokument u kome piše da su stotine srpskih oficira po godinu, dve, čak i tri boravile na teritoriji BiH, da je njih nekoliko desetina tamo poginulo i da su svi kasnije vođeni kao – nestali.

DANI: Šta hoćete da kažete?

ĐOROVIĆ: Hoću da kažem da papiri Vojne službe bezbednosti trpe svašta. U njima ne piše da je general Božidar Delić skoro tri godine vodio kontraobaveštajne grupe po BiH. Ili mislite da piše? Uostalom, kada je – dokazima i činjenicama – bio sateran uza zid, general Delić je o tome u Hagu i sam govorio. Ma koliko to danas čudno zvučalo, siguran sam da će svi oni jednoga dana biti naterani da objasne gde su se tih godina zaista nalazili. Dakle, o tome šta je Diković radio 1994, najbolje govori dokument u kome se navodi da je, za zasluge u odbrani od muslimanske agresije, od VJ dobio čin majora.

DANI: Šta znate o ulozi generala Dikovića tokom intervencije NATO snaga na SRJ, 1999?

ĐOROVIĆ: Znam mnogo. Prvo, postojao je plan Grom 98, potpisan od strane tadašnjeg načelnika Generalštaba VJ, Momčila Perišića, po kome je, po prethodnom odobrenju državnog vrha i samog predsednika Republike, vojsci naređeno da u junu 1998. preduzme akcije uspostavljanja reda i čišćenja teritorije Kosova, posebno područja Drenice. Plan je predviđao da se u pravim akcijama uspostavljanja reda angažuje 37. motorizovana brigada iz Raške, koju je vodio Diković.

DANI: Da, ali, tvrdi se da Diković u to vrijeme „nije bio na toj lokaciji“…

ĐOROVIĆ: Slušajte: može da piše da je bio na Marsu, to ne menja stvar! Od maja 1998. Dikoviću su podređeni potpukovnik Slobodan Stošić i pukovnik Miodrag Đorđević, koji su obučavali između 150 i 200 članova raznih grupa sa iskustvom u borbama od Baranje, Slavonije i Bosne do Kosova. Ti ljudi su skupljeni i, pod vođstvom ove dvojice, uvežbavani u Raškoj. Uostalom, Ljubiša Diković je o tome svedočio u Haškom tribunalu, 10. i 11. decembra 2007, kada je, suočen sa dokazima, ipak priznao da  su „neke“ njegove borbene grupe na tom području počinile zločine. Doduše, rekao je da su te grupe vodili „idioti“. Na pitanje tužiteljke da objasni šta to znači i da li pod tim podrazumeva psihopate i ljude smanjene uračunljivosti, Diković je odgovorio: da, da. Pa, čekajte! Ako je to znao, zašto je, umesto da ih pohapsi i otera, Diković dozvolio da borbenim grupama pod njegovom kontrolom komanduju „idioti i psihopate“?

Zločine koje su iste grupe počinile na području Istoka i Kline, rešavao sam kao konkretne krivične slučajeve…

DANI: Kao tadašnji vojni tužilac u Prištini?

ĐOROVIĆ: Tako je. Imate slučaj dve grupe rezervista – kriminalaca prethodno puštenih iz zatvora, obučenih, dovedenih da ratuju i podređenih 37. motorizovanoj brigadi – koji su se sukobili zbog podele plena od 300 krava otetih albanskim seljacima. Ta sam dokumenta odneo u Hag. Ne kažem da je Diković bio prisutan, ali je činjenica da je jedinica o kojoj govorimo bila pod njegovom direktnom kontrolom.

DANI: Govorite o komandnoj odgovornosti?

ĐOROVIĆ: I komandnoj i ličnoj. Na mestima gde je Diković bio prisutan, kao u Izbici na primer, reč je o ličnoj odgovornosti.

Tokom ispitivanja u Hagu, Diković je u jednom trenutku povikao na tužiteljicu, gospođu Karter:

„Gospođo, vi mene optužujete za ubistvo!“

„Naravno da vas optužujem za ubistvo!“ – odgovorila je. „Vaša odbrana se svodi na to da ste obično bivali u širem reonu sela koje ste tukli artiljerijom, da u njih niste ulazili; ovde ste boravili!“

DANI: Šta se dogodilo u Izbici?

ĐOROVIĆ: U Izbici je ubijeno 103 albanska civila, uglavnom starci. Najpre su ih podelili u dve grupe. Na manje od 60 metara, nalazila su se četiri tenka iz Dikovićeve brigade, sa posadama. Znate, tenk ne ide sam…

DANI: Šta to znači?

ĐOROVIĆ: To znači da je Diković bio lično prisutan, da je gledao sakupljanje, razdvajanje tih ljudi u dve grupe – u jednoj 33, u drugoj 70; prvu su poterali prema nekom kanalu i sa kratkog odstojanja ih pobili. Drugu grupu su najpre poterali uz brdo, a onda im naredili da se okrenu; pucali su odozdo…

DANI: I Vi tvrdite da je general Diković sve to vidio?

ĐOROVIĆ: Diković je to sam rekao u Hagu: dakle, ne širi region, nego „baš, baš Izbica“. Drugo, to je mali prostor. Diković kaže kako je od korpusa tražio da mu pomognu i da mu objasne kako da postupa sa civilima koji masovno napuštaju sela; umesto „očekivanog uputstva“, Dikoviću su poslali pukovnika Atanasa Kokolanskog da ga poduči šta da radi sa velikim brojem civila koji „od nekoga beže“. Dalje, imate svedočenje generala Obrada Stevanovića, koje Haški sud bezrezervno prihvata kao verodostojno…

DANI: O čemu je govorio general Stevanović?

ĐOROVIĆ: Rekao je da je, kao komandant policijskog odreda od najmanje 150 najbolje obučenih jedinica policije, u Izbici tog dana boravio policijski pukovnik Boško Buha, ubijen u atentatu, u Beogradu (10. Juna 2002, prim. T.N.). Naglašavam, reč je o specijalnim policijskim jedinicama MUP-a Srbije i, ako je dopušteno zaključivati – a sud je isto zaključio na nekoliko mesta – ubijanja su izvršile snage pod komandom Dikovića i Buhe. Na kraju, u presudi Haškog suda u slučaju Milutinović, Šainović i ostali, imate jasne odredbe koje se direktno odnose na analizu Dikovićevog svedočenja…

DANI: Govorite o paragrafu 644 presude Haškog tribunala?

ĐOROVIĆ: Ne samo o tome, ali, hajde, pročitajte…

DANI: „Diković je prihvatio da su, uprkos njegovim preduzetim merama, neki njegovi vojnici počinili zločine u prvoj polovini aprila. Evidencija Prištinskog korpusa pokazuje da je od 10. do 15. aprila više lica iz Dikovićeve jedinice čestvovalo u ubijanju muškaraca kosovskih Albanaca na području Gornje Kline, nakon čega su se rešavali leševa bacajući ih u bunar. Evidencija takođe pokazuje da jedan drugi čovek, dobrovoljac iz Dikovićeve jedinice, u selu Krasimirovac/Krasimirofc i njegovoj okolini, nedaleko od Ćireza, ubio više muškaraca kosovskih Albanaca i odvodio žene iz izbegličkih kolona“.

ĐOROVIĆ: Eto, vidite! Dakle, nije sporno, čovek je sam priznao…

DANI: Ali, srpsko Tužilaštvo za ratne zločine kaže da bi Diković, da je kriv, bio procesuiran u Hagu…

ĐOROVIĆ: Takav pristup ukazuje na potpunu nespremnost za suočavanje sa bilo kojom vrstom odgovornosti. Uostalom, da li je, kao komandant, Diković sa sebe pokušao da skine odgovornost i protiv tih ljudi sproveo postupak?

DANI: General Diković tvrdi da jeste.

ĐOROVIĆ: Tvrdi da je podneo krivične prijave; ali – kada?! Pa, mogo kasnije! Kao komandanta, Dikovićeva dužnost je bila da spreči dalja ubijanja i da, ako ništa drugo, te ljude hapsi, veže, zatvara… Ništa od toga nije uradio. Naprotiv! Ostao je i na taj način praktično ohrabrio one koji ubijaju.

Kada je reč o Haškom tribunalu, poznato je da je taj sud osnovan da bi procesuirao visokorangirane državne i vojne zvaničnike. Ostale slučajeve, sud ostavlja tužilaštvima država…

DANI: Srpsko Tužilaštvo je saopštilo da su navodi Fonda za humanitarno pravo protiv generala Dikovića netačni.

ĐOROVI: To je laž! Najbolja potvrda da je Tužilaštvo unapred stalo u odbranu zločinaca je saopštenje u kome se kaže kako su samo u toku jedne noći uspeli da izuče preko hiljadu dokumenta i dokaza. Pa, Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine, tvrdi da su saslušali 110 svedoka, što, naprosto, nije moguće. Osim toga, državni sekretar  Ministarstva odbrane govori kako je napad na Dikovića zapravo napad na instituciju. Čekajte, koju to instituciju? Ako je tako, onda su sve naše institucije odavno napadnute, i to na mnogo višem nivou. I predsednik Republike, Slobodan Milošević, je institucija, i potpredsednik vlade, Šainović, i ministar odbrane, Ojdanić, i načelnik Generalštaba, Pavković… Da ne nabrajam, dugo bi trajalo. Takvi ljudi ne smeju biti na čelu institucija. I, ako hoćete, narod koji ima takve institucije ne zaslužuje da ima državu. Ili bar ne na tom prostoru. Na Kosovu je izgubljena država upravo zbog toga što su postojale takve institucije i zato što i danas hoće da na njihovo čelo dovedu ljude koji su počinili masovne zločine, proterali svoje državljane i pljačkali njihovu imovinu. Tvrdim da je Diković učestvovao u proterivanju albanskih civila sa Kosova…

DANI: Na osnovu čega?

ĐOROVIĆ: Postoje dokumenta koja pokazuju da je Diković komandu korpusa izveštavao  o tome da hiljade Albanaca napuštaju Kosovo. Izvinite, od koga su bežali? Od NATO bombi? Pa, zašto onda nisu pobegli kod njih, kod svoje vosjke, u njihovo okrilje? Osim toga, Albanci su bežali i 1998, a tada nije bilo NATO udara. Od koga?!

DANI: Šta mislite: zašto ministar Šutanovac brani Dikovića? Da li u cijelom skandalu postoji politička igra koja je namještena kako bi se kompromitovao ministar odbrane i na taj način marginalizovala njegova uloga u DS-u?

ĐOROVIĆ: Pre svega, verujem u zaokret Demokratske stranke i državnog vrha Srbije u smislu ponovljenog, drskog i suludog odupiranja normalnom putu i integraciji zemlje u Evropu i NATO. Za takav put, barem što se vojske tiče, od Dikovića nemaju pogodnijeg oficira. Verujem da su njegovo nameštenje ishodovali mnogi koji su počinili još teže zločine od Dikovića. A njih je puno, na desetine, i još su višim državnim i vojnim funkcijama. U pitanju je zajednička akcija u smislu ličnog obezbeđenje od eventualne krivične odgovornosti. Kada je reč o ministru Šutanovcu, verujem da čovek naprosto ne zna šta radi. Nažalost, Šutanovac nije dorastao funkciji i bojim se da je samo igračka u rukama Svetka Kovača, raznih generala, pukovnika, političara, biznismena…

DANI: Zašto Svetka Kovača?

ĐOROVIĆ: Zato što u Srbiji možete u pitanje dovesti sve osim Svetka Kovača, načelnika Vojnobezbednosne agencije! Može Srbija da ide i na Istok i na Zapad, može i u pakao; bitno je da ostanu Kovač i njegov tim.

DANI: Zašto je to bitno?

ĐOROVIĆ: Da ne bi odgovarali svi oni koji bi trebalo da odgovaraju. Ako se u Srbiji ikada uspostavi demokratska vlast, Svetko Kovač će morati da objasni ko je ubijao u Vukovaru, ko je dopustio pukovnicima iz Uprave vojne bezbednosti da iz Mitrovice izvode robijaše, da ih naoružavaju, da im daju značke, oružje za tihu likvidaciju, da ih vode širom bivše Jugoslavije da ubijati sirotinju. Ko je to dozvolio?

DANI: Devedesetih, Svetko Kovač nije bio načelnik Uprave vojne bezbednosti, je li tako?

ĐOROVIĆ: Tačno. Bio je pukovnik, sada je general. Ali, 6. februara 2001, tokom sastanka koji je sniman i kome su, osim Kovača, prisustvovali pukovnici Mladen Karan i Aleksa Papović, deset sati sam govorio o zločinima koje su počinili ljudi iz VSB. Kasnije sam obavešten da su, na osnovu mog kazivanja, protiv jedanaest ljudi podignute krivične prijave. Ne znam niti za jednu. Hoću da kažem da, ako znate da je neko napravio zločin i to skrivate, šta ste vi? Pa, saučesnik! O tome govorim.
DANI: Kako ste i kada došli na mjesto vojnog tužioca?

ĐOROVIĆ: Iz Odeljenja za vojne propise Pravne uprave Saveznog sekretarijata narodne odbrane – kasnije Saveznog ministarstva odbrane, pa Ministarstva odbrane SRJ, u kome sam radio od 1985. – najpre sam, početkom 1995. godine, imenovan na mesto vojnog tužioca Beograda. Odmah po imenovanju, dobio sam najteže predmete, njih oko 880…

DANI: Šta su najteži predmeti?

ĐOROVIĆ: Tobožnja samoubistva oficira iza kojih je stajala Vojna služba bezbednosti. Poznato je da je VSB likvidirala mnoge svoje saradnike – od Knina do Beograda. Na primer, 1990. govorilo se o slučaju “samoubistva” vojnika Miloša Ilića iz garnizona Sombor, iako su svi vrlo dobro znali da ga je ubila VSB…

DANI: Kako su to – znali?

ĐOROVIĆ: Znalo se… VSB je imala zadatak da, uoči priprema za progon Hrvata, stvori atmosferu nesigurnosti i straha.

DANI: Ali, Ilić bi trebalo da je Srbin…

ĐOROVIĆ: To ništa ne znači; neusporedivo važnije je bilo razgneviti srpske vojnike i predstaviti ih kao žrtve hrvatskih grupa koje su iz Vojvodine bežale u Hrvatsku. Kada su ljudi počeli da se osvešćuju, da postavljaju logična pitanja, izmišljena je priča o tome kako je Ilić, zbog navodne incestuozne ljubavi sa sestrom od strica, izvršio samoubistvo. Bilo je mnogo sličnih slučajeva. U Mostaru ste, recimo, 1992. imali pogibiju više oficira VJ koji su na hercegovačko ratište oterani silom; njihovim porodicama je kasnije rečeno da su ili nestali ili su izvršili samoubistvo. Kao vojni tužilac, istraživao sam 62 slična slučaja.

DANI: Zbog čega se krilo da su ti ljudi tamo poginuli?

ĐOROVIĆ: Zato što Srbija “nije bila u ratu” i, ako je to zaista tako, kako ćete javnosti i porodicama poginulih objasniti šta je naša vojska radila na teritoriji druge, međunarodno priznate države?! U tom periodu, u BiH su odvođene kompletne jedinice VJ. Pa, poznato je da su 63. padobranska brigada i 72. iz Pančeva 1994. i 1995. ratovale na području Sarajeva… Sve te slučajeve sam lično istraživao. Uostalom, u Haagu su policajci-insajderi svedočili o učešću Crvenih beretki, Poskoka i drugih parapolicijskih i paravojnih jedinica u ratovima u Hrvatskoj i BiH.

Kada je reč o monstruoznim ubijanjima i žrtvovanjima ljudi, možda je najbolji primer za to pogibija šesnaset radnika RTS-a, stradalih u NATO bombardovanju na SRJ u noći 22. i 23. aprila 1999. Kao vojni tužilac, taj predmet sam dobio, iako se to do čega sam došao nije svidelo mojim pretpostavljenim…

DANI: Zašto?

ĐOROVIĆ: Zato što je bilo jasno da je, u svom prljavom propagandnom ratu sa NATO-om, Slobodan Milošević te ljude namerno žrtvovao. Građanima Srbije je trebalo pokazati šta radi NATO, o kakvim je zlikovcima reč. Ne znam da li to znate, ali, u svakom ratu, kao objekat od posebnog značaja za odbranu zemlje, državna televizija mora biti dislocirana. Međutim, iako je na Košutnjaku postojao dobro skriveni ratni studio koji je čuvala vojska, ti ljudi su ostali u zgradi RTS-a, u Aberdarevoj ulici. Zašto? Pitanje je još interesantnije ako znamo da je, kao i uvek, NATO prethodno najavio šta će te noći biti gađano.

Budući obavešten da će RTS biti bombardovan, general Vojvodić je tog dana avionom iz Podgorice hitno došao u Beograd kako bi ćerku, zaposlenu u RTS-u, izvukao iz zgrade. Na sudu, ćerka generala Vojvodića je pošteno rekla kako je kolege upozorila da, čim budu videli da je otac došao po nju, odmah krenu da beže iz zgrade. To je trebalo da bude znak. Nažalost, nisu uspeli da se izvuku.

Uprkos prezentovanim dokazima i presudi tadašnjem direktoru RTS-a, Dragoljubu Milanoviću, građani Srbije i dalje nemaju snage da se suoče sa istinom da su ne NATO, nego Milošević i njegova zločinačka politika ubila i te ljude i mnoge druge na prostoru bivše Jugoslavije.

DANI: Nakon istrage slučaja pogibije radnika RTS-a, prekomandovani ste u Prištinu?

ĐOROVIĆ: Ne. Pre toga sam imao još nekoliko problematičnih slučajeva. Naime, tokom NATO intervencije sam došao do podataka da grupa oficira – uključujući i nekoliko pukovnika iz Generalštaba VJ – od Albanaca, Goranaca i Srba u Beogradu, Mladenovcu i Lazarevcu uzima novac u zamenu za obećanje da će biti skinuti sa liste rezervista koji su planirani za slanje na Kosovo. Nameravao sam da protiv njih podignem krivičnu prijavu. Međutim, pukovnik Branko Žigić opomenuo me je da ću, nastavim li u tom smeru, završiti kao Savo Aleksić.

DANI: Ko je Savo Aleksić?

ĐOROVIĆ: Bivši načelnik organa bezbednosti komande Beograda, koga je VSB ubila u radnim prostorijama zbog toga što je otkrio isto što i ja. Ne možete verovati šta se sve događalo tokom NATO bombardovanja! Imate, recimo, poznati slučaj Milana Radovanovića, mog zamenika, koga su 1999. lažno optužili da je novinarima odao podatke o skrivanju dvojice stranih novinara koji su, tobože, imali za cilj da ubiju Slobodana Miloševića i generala Nebojšu Pavkovića. Od mene je traženo da lažno svedočim. Naravno, odbio sam. U pomoć su pozvali tadašnjeg vrhovnog vojnog tužioca, generala Svetomira Obrenčevića.

“Laki, sine”, rekao mi je, “to od nas traže Mira Marković, Buba Morina, Mihalj Kertes… Vrh Srbije! Moraš to da uradiš…”

Umesto svedočenja, podneo sam ostavku na mesto vojnog tužioca i, po preporuci generala Obrenčevića, poslat u Prištinu i postavljen na mesto kosovskog vojnog tužioca.

DANI: Kada ste otišli u Prištinu?

ĐOROVIĆ: U maju 1999. odmah po dolasku, saznao sam da je iz vojne arhive nestala 1.041 prijava protiv pripadnika VJ na Kosovu. Bilo je jasno da ih je otela VSB. Reč je o optužnicama za zločine, pljačku vozila, imovine i materijalnih dobara proteranog albanskog stanovništva. Znalo se da je, recimo, moj tadašnji zamenik, kasnije vojni tužilac, Zdravković, oteo vozilo jednog poznatog prištinskog zlatara, Albanca, koga je lično prognao u Istanbulu. U pitanju je bila sveopšta pljačka! U sportskom centru Boro i Ramiz postojalo je preko šezdeset butika sa najboljom garderobom, sportskom opremom; sve su pokrali! Radio je ko je šta hteo.

DANI: Šta ste Vi radili u takvoj atmosferi?

ĐOROVIĆ: Jasno vam je da sam sa takvim ljudima odmah morao doći u konflikt. Nisam mogao da verujem da dvojica oficira bezbednosti, pukovnik Zoran Ristevski i Aleksandar Stevanović, danima pljačkaju imovinu prognanih Albanaca iz prištinskog naselja Vranjevac, odnoseći iz njihovih kuća nameštaj, tepihe, tehniku…

DANI: U Beogradu se govorilo da je ondašnji komandant Treće armije VJ, kasnije načelnik Generalštaba i haški optuženik, general Nebojša Pavković, na taj način opremio svoj stan na Vračaru.

ĐOROVIĆ: Ne bih se začudio… Protiv Ristevskog i Stevanovića sam, normalno, napisao krivičnu prijavu, ali su me zamenici upozorili “da se ne zalećem”, jer su nam “organi bezbednosti vezali ruke”.

“Pa, vezaćemo ih i mi njima” – rekao sam.

Pokazalo se da sam bio veoma naivan, jer su organi bezbednosti VJ tih dana na Kosovu radili bukvalno šta su hteli: proterivali, pljačkali, krali… Tužilaštvo i sud nisu smeli da pisnu. Ipak, pokušao sam i, pre kretanja u akciju, o tome obavestio šefove u Beogradu. Te noći su me umalo ubili…

DANI: Ko?

ĐOROVIĆ: Načelnik organa bezbednosti Prištinskog korpusa VJ, major Nešić je, sa dvojicom pomoćnika, tog 26. maja 1999. naoružan uleteo u moju kancelariju; razbili su vrata, uperili u mene oružje i počeli premetačinu… O tome sam govorio u Hagu…

DANI: Zar niste imali neko obezbjeđenje?

ĐOROVIĆ: Jesam, ali, ti ljudi nisu smeli da se pomere; Nešić je i njima bio šef. Ceo cirkus su posmatrali moji zamenici, oficiri, kao i četrdesetak zarobljenih kosovskih Srba, “dezertera” koji su prethodno odbili da se odazovu vojnom pozivu. Taj upad u moju kancelariju trebalo je da posluži kao demonstracija moći i sile: da vidimo sa kim imamo posla.

DANI: Šta su od Vas tražili?

ĐOROVIĆ: Tražili su da predam sve ostale predmete; u suprotnom će mi “jebati majku crnogorsku”.

“Idi na Cetinje i u Podgoricu i tamo uspostavljaj red” – vikali su, podrugljivo me nazivajući “salonskim oficirom”.

U jednom momentu, počela je tuča. Branio sam se koliko sam mogao, što su oficiri koji su kasnije svedočili u Haagu pokušali da iskoriste kako bi me kompromitovali kao nepouzdanog svedoka, konfliktnu ličnost sklonu nasilju… Naravno, sud je takve navode odbio.

Na kraju, Nešić mi je oteo 17 predmeta u kojima je bio slučaj grobnice kod Orahovca u kojoj su se nalazila 47 leša albanskih civila, zatim optužnice protiv Stevanovića i Ristevskog, kao i zahteve za provođenje istrage protiv načelnika i pripadnika organa bezbednosti Prištinskog korpusa. Odlazeći, rekli su da ću, ne napustim li ujutro Prištinu, ostati bez glave. Posle nekoliko dana, napisao sam zahtev za rezrešenje u kome sam kazao da sam, bežeći od jednih, upao u ruke još gorih kriminalaca. Razrešen sam 6. juna i, preko Niša, vraćen u Beograd.

DANI: Jeste li penzionisani?

ĐOROVIĆ: Nisam, iako je general Obrenčević, prethodno mi pokazavši dosje o navodnom predlogu za moje unapređenje, objasnio kako bi, budući da sam “uprskao stvar”, bilo najbolje da predam molbu za invalidsku penziju. Umesto molbe, napisao sam izveštaj o tome da pripadnici vojske i policije na Kosovu likvidiraju zarobljene Albance, da eksplozivom, minobacačima i artiljerijom razaraju sve što je albansko, pljačkaju, kradu… Pretpostavljam da je službama taj izveštaj skrenuo pažnju na mene.

DANI: Kojim službama?

ĐOROVIĆ: I našim i stranim. Ubrzo sam iz beogradskog odeljenja Haškog tribunala dobio poziv da svedočim.

DANI: Da, to je interesantno: iako Vam je ponuđen, odbili ste status zaštićenog svjedoka. Zašto?

ĐOROVIĆ: Zato što mislim da je govoriti istinu, a za sebe tražiti status zaštićenog svjedoka – nečasno. Osim toga, na taj način devalvirate sopstveni iskaz. Nuđena mi je zaštita identiteta, preseljenje u Haag sa porodicom; sve sam odbio. Naravno, u međuvremenu je bilo više pokušaja da se moje svedočenje spreči…

DANI: Kakvih?

ĐOROVIĆ: Najpre, iako su poziv za svedočenje dobili još u junu 2006, on mi je uručen tek u februaru 2007. U Hag sam otišao u martu iste godine. Od momenta kada sam pristao da budem svedok Tužilaštva pa do odlaska u Haag, prošao sam bukvalno pakao. Krenuli su lepo: ponudili su mi unapređenje u čin generala, mesto vrhovnog vojnog tužioca, stan na Dedinju…

DANI: Ko vam je to nudio?

ĐOROVIĆ: Tadašnji vrhovni vojni tužilac, general Svetomir Obrenčević. Iste ponude sam dobijao od pomoćnika ministra vojnog, Svetislava Ristića, kao i general-potpukovnika, Ratislava Ristića. To je činio i general Ignjatović… Kada su videli da ne odustajem, krenuli su da me premeštaju sa jedne na drugu dužnost, da bi se sve završilo najpre verbalnim, a onda i fizičkim napadima.

DANI: Kada govorite o premještanju sa jedne na drugu dužnost…

ĐOROVIĆ: Posle povratka iz Prištine, premešten sam u Vojni sud, onda u Odeljenje za pravne propise Pravne uprave VJ, odakle sam u martu 2004. otišao na mesto načelnika pravne službe u komandi operativnih snaga Vojske Srbije i Crne Gore. Jedno vreme sam službovao na Topčideru i kasarna u kojoj su 5. oktobra 2004. ubijeni gardisti Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević, od mesta na kome sam radio udaljena je manje od stotinu metara vazdušne linije…

DANI: Znate li nešto o tom slučaju?

ĐOROVIĆ: Ta deca su ubijena! Kapetan Branislav Puhalo je, tvrdim, tih dana svakodnevno boravio u kasarni na Topčideru, posećivao generala Dragana Živanovića, komandanta Beogradskog korpusa, poznatog kao jednog od najaktivnijih čuvara haških begunaca.

DANI: Govorite o Branislavu Puhalu, nekadašnjem tjelohranitelju Ratka Mladića?

ĐOROVIĆ: O njemu govorim.

DANI: Odakle Puhalo u Topčiderskoj kasarni?

ĐORĐEVIĆ: Branislav Puhalo je bio zadužen za održavanje unutrašnjeg reda, što je podrazumevalo sprečavanje nedozvoljenog ulaska i boravka u prostorijama kasarne, kao i određivanje zona u koje se ne zalazi, gde je pristup zabranjen.

Sećam se, prolazeći hodnikom, jednoga dana sam slučajno naleteo na Puhala koji se raspravljao sa mojim šefom, pukovnikom Vinčićem. Vinčić me je kasnije zamolio da kao pravnik, ali i kao slučajni svedok svađe, protiv Puhala napišem prijavu.

“Bolje će biti da Puhala tužite kod generala Živanovića” – odgovorio sam pukovniku Vinčiću. “Dobro znate da on samo njega sluša.”

Tada nisam znao ko je Puhalo i, kada ga je Beba Popović spomenuo u Insajderu, setio sam se o kome je reč. Naročito kada je pokojni Vladan Batić, kao advokat porodica ubijenih, izneo sumnju da su dvojica gardista ubijena jer su u vojnom objektu Karaš slučajno videli Ratka Mladića.

DANI: Tadašnji vojni tužilac, Vuk Tufegdžić, tvrdio je da su se gardisti međusobno poubijali. Kasnije je bilo insinuacija o nekakvom “posebnom odnosu” među dvojicom nesretnih mladića…

ĐOROVIĆ: O tome vam i pričam! Tako oni rade. Tufegdžić je kod mene bio pripravnik; pametan, bistar momak, dobar pravnik. Nažalost – saradnik Vojne službe bezbednosti. Kao i mnogi drugi na našoj javnoj sceni, uostalom.