RSE – Nataša Kandić: “Kod nas generali ne odgovaraju”

U intervjuu za Radio Slobodna Evropa Nataša Kandić, izvršna direktorka Fonda, najpre reaguje na navode ministra odbrane Dragana Šutanovca koji je njen dokument nazvao lažnim i mestimično mostruoznim.

Kandić: Mislim da je to bilo brzopleto i veoma nepromišljeno od strane ministra Šutanovca. Ni za jedno naše saopštenje, nijedan izveštaj, nikada niko nije rekao, ni u Miloševićevo vreme, da je lažni dokument, tako da prvi put za ovih dvadeset godina čujem da neko za izveštaj Fonda za humanitarno pravo kaže da je lažan. Šutanovčeva reakcija je dezorijentisana zato što iza svakog navoda mi dajemo izvor podatka; i zato što navodimo samo ono što je utvrđeno i rečeno pred sudskim organima ili što svedoci kažu – oni kojima smo mi dali poverenje ili oni koji su svedočili pred Haškim tribunalom.

Nema, dakle, nijedne naše konstatacije, osim što uz taj dosije, ide naše saopštenje koje jednim vrlo pristojnim jezikom kaže da novopostavljeni načelnik Generalštaba nema čistu prošlost. Pa, da li se bilo kome može činiti da je to ličnost besprekorne prošlosti ako se njegove jedinice nalaze na području, u selima, na lokacijama u delu Kosova gde su počinjeni strašni zločini? Da li je onda sve u redu? Da li je taj koji vodi te jedinice, koji je bio komandant, trebalo da spreči te zločine? Posebno, ako su se oni ponavljali, da li je trebalo protiv nekoga da pokrene ne samo disciplinski već krivični postupak? Da li je, konačno, posle oktobra 2000. godine morao izaći u javnost i reći šta se u njegovo vreme u njegovoj zoni odgovornosti na Kosovu događalo, kakvi su zločini počinjeni i koliko je civila ubijeno?
I na kraju, kada ministar Šutanovac onako podsmešljivo kaže: „Pa nećemo valjda mi generala Dikovića optuživati za krađu stoke?” Pa molim vas, naša vojska i policija se proslavila na Kosovu najpre najbrutalnijim zločinima, a onda i bezobzirnom pljačkom, i to pljačkom u kojoj su svi učestvovali. Odvlačilo se kamionskim konvojima. Prema tome, nema u tome ničeg podsmešljivog zato što je to bila jedna od osnovnih karakteristika rata u svim područjima bivše Jugoslavije, koja je na Kosovu je poprimila bezobzirne razmere.

RSE: Kako reagujete na Šutanovčevu tvrdnju da se laičkim uvidom u Dikovićev dosje može utvrditi da on nije bio na pozicijama i lokacijama za koje ga Fond za humanitarno pravo optužuje?

Kandić: To je brzopleta reakcija. Nasuprot svemu tome što on kaže i kako demantuje, postoje reči samog Dikovića, svedoka odbrane, koji u saslušanju pred Haškim tribunalom govori kada njegova brigada 1999. dolazi u Drenicu, kada biva u potpunosti popunjena, ko čini brigadu, koja je njena zona odgovornosti – nabraja čak i sela. Prema tome, tu nije ništa sporno. Ne znam da li ministar Šutanovac misli da u Srbiji treba da se osnuju organi koji će posebno da proveravaju i sudski utvrđene činjenice.

Kada je reč o 37. motorizovanoj brigadi, mi smo veoma pažljivo pratili njeno kretanje na osnovu brojnih svedoka koji su o tome govorili, pre svega u Međunarodnom krivišnom sudu za bivšu Jugoslaviju. A i svedočenje samog Dikovića, kao svedoka odbrane u Haškom tribunalu, prilično je jasno. Iako u početku tvrdi da je njegova brigada bila u reonu Izbice, nakon predočavanja pojedinačnih dokaza, on priznaje da su njegove jedinice ušle u selo Izbicu. Takođe govori o tome da su imale kontakta sa civilima i da su tada prekidali dejstva i izvodili civile. Kako ispitivanje teče, u jednom trenutku na pitanja Tužilaštva svedok Diković vrlo nervozno postavlja pitanje tužiocu: „Da li vi mene optužujete za ratne zločine?”

Na osnovu činjenica koje je utvrdio Haški tribunal u presudi Milutinoviću, Šainoviću i drugima, kao i na osnovu izjava svedoka i dokumenata dostupnih u haškoj bazi podataka, mi smo pokušali samo da pozovemo na preko potrebno ozbiljno razmatranje postupaka koji se ovde preuzimaju, a koji mogu zbilja da nanesu velike štete Srbiji. Nama je stalo do toga da svima, svakom građaninu, a ne samo političaru, bude važno da počne taj proces vraćanja poverenja u institucije. Vojska je vrlo važna institucija i od izuzetnog je značaja da je vode oni koji nemaju veze sa povredama međunarodnog humanitarnog prava; koji se nisu nalazili na mestu gde su činjeni zločini; za koje nema nikakvih indicija ni dokaza da se mogu povezati sa počinjenim zločinima, čak ni u tom smislu da su bili na komandnim pozicijama a da nisu ništa preduzeli ni da spreče, ni da povedu postupke protiv onih koji su učestvovali u ratnim zločinima.

RSE: Možete li nam opisati te najveće zločine koji su počinjeni u zoni Dikovićeve odgovornosti u području Drenice?

Kandić: Strašan je zločin u Izbici. Preme evidenciji Haškog tribunala više od 100, a prema našoj, najmanje 119 ljudi je ubijeno.. Tu su među posmrtnim ostacima nađena samo dva tela za koja se može reći da su u uniformama Oslobodilačke vojske Kosova, iako to nije dokaz da su stvarno i bili pripadnici OVK jer tada na tom mestu, na livadama sela Izbice, nije bilo nikakvih borbi; bilo je samo odvajanja muškaraca iz ogromne kolone okupljenih ljudi, podele u grupe i ubijanja.

RSE: Šta se događalo u blizini Glogovca?

Kandić: Postoji podatak da je u blizini Glogovca, u tim takozvanim iskopinama, jamama, izvršeno najbrutalnije streljanje seljaka, koji su dovođeni u grupama i streljani. Onda taj Ćirez, ta džamija koja se pominje kao mesto gde su neki očevi poslednji put videli svoje maloletne sinove – nestalo je 25 maloletnika čija tela još uvek nisu nađena. Zatim izvođenje i silovanje albanskih žena. Mi u tom izveštaju ne navodimo imena preživelih žena o kojima imamo podatke da su bile silovane, navodimo imena i identitet samo onih koje su posle silovanja i teškog seksualnog zlostavljanja ubijene.

RSE: Tu je, dakle, delovala 37. motorizovana brigada kojom je komandovao Ljubiša Diković? On nije sprečio te zločine, a kažete uz to, da je i sam učestvovao u bezobzirnoj pljački albanske imovine.

Kandić: To se smatralo dopuštenim ratnim plenom. Mi smo godinama primali podatke o tome da se automobili i kamioni nalaze u posedu oficira, bilo vojske, bilo policije. Nikada niko posle 2000. godine nije ozbiljno pokrenuo to pitanje. Što se Dikovića tiče, i njegovo ime se vezuje za tu otimačinu imovine, ima svedočenja da je ona prelazila i u njegove, kao i u ruke Pavkovića i drugih koji su posle rata unapredjeni u generale. Bila je normalna praksa da komandanti dele taj ratni plen, a vojnicima je je bilo dopušteno da otmu i nose šta god hoće. Otvoreni su, doduše, posle rata neki minorni postupci za pljačku albanske imovine, pa su neki pripadnici policije i rezervisti bili optuženi za oružje koje su preneli sa Kosova. Međutim, ti procesi su preduzimani protiv onih rezervista i pripadnika policije koji su, pod teretom onoga što su videli, nameravali, a neki i počeli, da progovore o počinjenim ratnim zločinima. Oni su, dakle, platili cenu, ali sijasetu onih koji su učestvovali u pljačkanju i odnošenju albanske imovine – njima se nikada ništa nije dogodilo i to je činjenica koja je opštepoznata. A toliko ih je u tome učestvovalo da niko od onih koji su bili na višem rangu zapovedne  dgovornosti nema hrabrosti da to pokrene.

Da se vratim na Dikovića. Mi smo, oslanjajući se na podatke zaštićenih svedoka, objavili podatak da su u njegove ruke tada na Kosovu prešli i neki mercedes i landrover.. Međutim, taj podatak već sutra ne može da bude nedokaziv prosto zato što je lako ukloniti tragove, naročito kada oni mogu postati povod za preispitivanje.

RSE: Postavlja se pitanje zašto se Haški tribunal nije bavio i nije procesirao Dikovića? Na tome i Tužilaštvo zasniva tvrdnju da je Diković nevin. Pretpostavljam da ćete reći da je odgovor da su oni procesirali najviši državni i policijsko-vojni komandni lanac, ali zašto se u Srbiji tužilaštvo nije bavilo Dikovićem? Ono je imalo istu bazu podataka Haškog tribunala, javne dokumente dostupne svima, a mogli su i od vas tražiti iskaze koje su vama svedoci davali. Je li tako?

Kandić: Tako je. Haški tribunal je u predmetu „Tužilac protiv Miloševića“, u predmetu „Tužilac protiv Šainovića, Milutinovića i ostalih“, čak i u predmetu protiv Vlastimira Đorđevića, pozivao bezbroj generala da svedoče. Sve su to bili svedoci odbrane optuženih. Toliko je činjenica utvrđeno za svaku instituciju koja je time htela da se bavi – naravno, pre svega mislim na Tužilaštvo. Međutim, reč je o generalima, a pokrenuti danas postupak protiv generala, protiv onih koji godinama zauzimaju visoke pozicije, bilo u državnim institucijama, bilo u političkim partijama – to se ovde ne događa. Mi smo, primera radi, podneli krivičnu prijavu protiv generala Božidara Delića. Povodom te krivične prijave, iako je veoma dokumentovana, iako sadrži čak i utvrđene činjenice u suđenjima pred Haškim tribunalom, među kojima imamo, recimo i vojnika, pripadnika 549. motorizovane brigade, koji je svedočio o tome šta su pripadnici jedinice te brigade počinili u selu Trnje, pri čemu je to opštepoznato svedočenje –  nikada se ništa nije preduzelo. Ne, kod nas generali ne odgovaraju. To se može potvrditi i u predmetu „37. odred“, kada smo podneli krivičnu prijavu protiv Radoslava Mitrovića. Istraga je započeta, ali on i još nekoliko pripadnika 37. odreda Posebnih jedinica policije pušteni iz pritvora i od tada se nikada ništa nije dogodilo, prosto je odumrlo.

RSE: Vi drugim rečima kažete da mi nemamo samostalno tužilaštvo?

Kandić: Mi nemamo reformisne državne institucije. U jednom trenutku je, doduše, reforma započeta. Otvoreni su neki slučajevi koji su tada, 2004. godine, stvarno prekinuli praksu nekažnjavanja. Međutim danas, sa svim onim što se događalo 2010. i 2011. godine, kao što su slučajevi Ejupa Ganića, Jovana Divjaka, blamaža pred Britanskim sudom u vezi sa zahtevom za ekstradiciju Ganića, kao da je otvorila jedan prostor koji sada nikako da se ispuni sadržajem kojim bi se pokazalo da Srbija ide u pravcu uspostavljanja vladavine prava. Kao da je na delu korak nazad, kao da se odluka da se Ratko Mladić, konačno, preda Hagu, u institucijama označava za kraj njihovog rada na procesiranju ratnih zločinaca. Opipljivo je zapravo da je nastao prekid  i da nema energije da se pokrenu aktivnosti na procesiranju ratnih zločina.

RSE; Hajde da to kažemo vrlo precizno, ukazujući na odgovornost konkretnih ljudi. Tadić postavlja Dikovića za načelnika Generalštaba Vojske Republike Srbije? S obzirom na uticaj izvršne vlasti na pravosuđe, ko sme da se usudi da preispituje načelnika?

Kandić: Pa ja iskreno ne znam da li se to postavljanje vrši tako da postoje svi podaci koji su relevantni za sliku o njemu.

RSE: Ali ako Tadić lično nema sve podatke o njemu, on ima načina da dođe do tih podataka.

Kandić: Tako je. Ima vojne bezbednosne službe koje raspolažu tim podacima.

RSE: Dakle, kako dogovarate na to pitanje. Tadić je postavio ovog čoveka za načelnika Generalštaba Vojske Srbije i naravno time je dao na neki način smernicu tužilaštvu da taj čovek ne sme da se dira. Kako to drugačije prevesti, nego tako?

Kandić: Tačno je to što kažete. Da je tužilaštvo samostalno, ono bi i pre ovog dosijea preduzelo nešto da skrene pažnju o kome je reč. Ali tužilaštvo nema, da tako kažem, u opisu posla da ima jednu istražiteljsku službu koja dobro poznaje činjenice koje su utvrđene u predmetima pred Međunarodnim krivičnim tribunalom. Sve to stiže naknadno i onda je pitanje kako se na sve to gleda i kako se tumači. Tužilaštvo, dakle, uprkos tome što bi trebalo, to ne radi, iako svi imaju specijalne pasvorde za korišćenje i one haške baze podataka koja nije javno dostupna.

Jednom reči, ne postoji, osim vojno bezbednosnih agencija, koje raspolažu svim tim podacima, ni jedna druga državna institucija koja raspolaže neophodnim činjenicama i dokumentima i koja može odgovornima u izvršnoj vlasti da skrene pažnju na stvari na koje treba da im skrene pažnju.

Dakle, došli smo takvo stanje koje sasvim opravdano izaziva strah. Mi, recimo, sada imamo krivični zakon koji ozbiljno ograničava slobodu izražavanja, koji zabranjuje da se iznose ocene o prvostepenim postupcima i presudama, imamo neke odredbe i Krivičnog zakona i Zakona o krivičnom i parničnom postupku koji predstavljaju ozbiljno ugrožavanje slobode izražavanja.

Kako je moguće da se to dogodilo u Srbiji posle promena, posle toliko snažne, bar deklarativne, spremnosti za uspostavljanje vladavine prava? I, pre svega, šta je to što se ovde događa? Da li su te grupe koje potiču još iz Miloševićevog vremena, koje su bile verni servisi tog režima, a koje su još uvek u institucijama, da li je moguće da su još uvek toliko jake? Da li je Socijalistička partija  Srbije, odakle je ministar Dačić – je li potpuno zaboravljeno kakva je to partija bila, kakva je njena prošlost? Da li se sada sve što kaže ministar Dačić neupitno prihvata i da li je to reforma i te partije i uopšte cele države nakon 2000. godine? Sastoji li se ta „reforma“ u tome da zaboravimo ono što je bilo i da zaboravimo šta znače standardi demokratske države? Da zatvorimo krug i da mera demokratije bude kako tekst, Nikolaidisov, moj, vaš, bilo čiji, čita ministar policije? Pa će takvo čitanje postati naredba: ovoga smeniti, onoga uhapsiti, ovo nećemo dozvoliti. A kad nema ovakvih policijskih simultanih prevodjenja, pravosuđe će uspostaviti meru slobode reči, ono će propisati šta može, a šta da se kaže o onome što ono čini. Toliki pravni haos  i takva politička dezorijentacija vladaju ovde, da mislim da su zatečene i zbunjene i Evropska unija i Evropska komisija.

RSE: Za taj opis stanja je, pretpostavljam da ćete se složiti, ipak najodgovorniji stub ove koalicije, a to je Demokratska stranka, odnosno, većina njenih minsitara. U slučaju koji ste pomenuli, oni su pustili Dačića da vodi tu hajku, ali su njihovi članovi vlade promptno i bez dvoumljenja izglasali smenu Sretena Ugrčića.

Kandić: Svi su ministri glasali za smenu. Međutim, moramo priznati da se jedan nije priklonio glasu svih ostalih i da je ostao usamljen. Ali, izdržao je do kraja da ostane pri onome što je rekao, da ne treba žuriti i da ne vidi u tome ono što su drugi videli. (Kandić misli na Predraga Markovića, ministra kulture, nauke i informacionog društva, koji je, međutim, nekoliko dana kasnije, promenio mišljenje izjavivši da je Vlada Srbije dobro postupila u slučaju smene Sretena Ugričića sa funkcije direktora Narodne biblioteke Srbije – prim. B.T.).

Autorka: Branka Trivić