Izvinjenje
U vezi sa našim ratovima i ratnim zločinima najviše se izvinjavaju lideri novih država. Po pravilu, izvinjavaju se narodu, svom ili drugom, prilikom poseta ili važnih političkih događaja. Ta izvinjenja su kratkog daha, pa kratko i ostaju u sećanju. Možda i zbog toga, što još uvek nema nijednog političara koji je izvinjenjem zadobio poverenje žrtava „neprijateljske strane“ i pohvalu „svojih“ . Ipak, neke reči, iako ne izražavaju žaljenje ili izvinjenje, ostaju u pamćenju. Na mene su poseban utisak ostavile reči hrvatskog predsednika Josipovića, izrečene povodom 20 godina priznanja državnosti Republike Hrvatske, da je Hrvatska bolja i zahvaljujući boljim odnosima između Srba i Hrvata. To je suština izgradnje mira, pomirenja, pravde i neponavljanja zločina – tako ja vidim tranziciju od represije i nepravde prema poštovanju ljudskih prava i žrtava. U slučaju Srbije, bez priznanja Albanaca, Bošnjaka i Hrvata, i boljih odnosa Srba prema njima – i onih na vlasti, i nas „običnih“ – nema bolje Srbije. Ovaj pozitivan pristup mogao bi da nam pomogne u definisanju „novog mišljenja“ o Kosovu.
Osim izvinjenja na relaciji lideri-narod, među običnim ljudima, intelektualcima i na skupovima civilnog društva, često se čuju izvinjenja zbog nemoći da se zaustavi rat, da se iskaže solidarnost, da se javno protestuje, ali se čuje i kritičko preispitivanje vlastitog odnosa i odgovornosti. Još uvek nisam čula da se neka vlast izvinila aktivistima za ljudska prava zbog vređanja i ponižavanja u vreme prethodnog režima ili zbog napada današnjih lažnih patriota i ekstremističkih političkih grupa. Ja sam imala tu čast da me je, povodom pretnji da ću biti likvidirana, ne sećam se kojim povodom, pre tri-četiri godine, , predsednik Tadić pozvao da me pita da li sam dobro.
U kontekstu izvinjenja ne mogu a da ne spomenem dva događaja koji imaju veze sa mnom. Prvi događaj datira iz 2007. godine., Simo Spasić, koji je do odlaska u zatvor vodio Udruženje porodica kidnapovanih, ubijenih i nestalih na Kosovu, i još nekoliko članova tog Udruženja, posle nebrojenih krivičnih prijava, masovnog protesta ispred kancelarije FHP-a zbog nasilja prema Srbima na Kosovu 17.03.2004. godine, upada u biblioteku FHP-a i razbijanja uramljene mape Kosova, došli su da se izvine. Tom prilikom, Simo Spasić je rekao da ih je vlast zloupotrebljavala i podsticala protiv organizacija za ljudska prava, posebno protiv Fonda za humanitarno pravo. Bio je to početak novih odnosa između organizacija za ljudska prava i udruženja žrtava. Drugi dođaj je vezan za radikalsku vlast u Kikindi, koja me je 24.06.2005. godine proglasila personom non grata. Tog dana, predsednik opštine, Branislav Blažić i stotinak članova Srpske radikalne stranke organizovali su protest ispred zgrade VK televizije, u vreme mog dolaska u tu televiziju. Za razliku od ratnog imidža radikala, tom prilikom nosili su maske na licima. Usred intervjua isključili su struju u studiju. Posle šest i po godina, dobila sam poziv iz opštine Kikinda da dođem kod predsednika opštine, Ilije Vojinovića, zbog nekih ružnih stvari iz prošlosti. Dana 18.01.2012. godine, u 11.00 časova, sedela sam naspram pristojnog političara koji je jednostavno i lako rekao: „Izvinite zbog vređanja, to je bila zloupotreba skupštine i grada Kikinde.“ Uplašila sam se priznanja. Nisam znala šta da kažem, da li „hvala“ ili „nije trebalo“. Požurila sam sa pričom o „Kosovskoj knjizi pamćenja“, REKOM-u i predstojećem skupu u Kikindi, povodom Dana sećanja na žrtve holokausta. Bio je to lep dan.
Nataša Kandić, 18.01.2002.