Koha Ditore: Grad bez ljubavi

Potrebno je naći i istaći dobre ljudske strane ‘neprijatelja’ – u suprotnom bićemo osuđeni na ponavljanje istorije… U tom kontekstu, proglašenje Nataše Kandić “Počasnom građankom Uroševca” je čist, plemenit…čin.    

Piše: Haljilj Matoši

Maksima jevrejske tradicije kaže: “Reci mi da sam dobar, zaboravljam da sam loš, smatram da sam dobar, radim i delujem dobro i postajem dobar”, danas kao nikada ranije odnosi se na albansko-srpske odnose, naročito posle nezavisnosti Kosova i proevropske agende većine građana Kosova.

U znak slave svog sina koga je ubio jedan Palestinac, Elias Khoury preveo je na arapski jezik jedan od najpoznatijih romana u Izraelu “A Tale of Love and Peace” (Priča o ljubavi i miru), autora Amosa Oza, jednog od najpoznatijih pisaca u toj zemlji. Cilj je da se pruži šansa miru putem humaniziranja drugog, i pričajući o istoriji koja ih okružuje.

Kada je Christiane Amanpur (CNN) pitala Khoury šta ga je podstaklo da prevedu knjigu Oza na arapski jezik on je odgovorio: “Kao što znate, ja sam izgubio sina 19. marta 2004, dok je on trčao. Bio je student Jevrejskog Univerziteta. Palestici su pucali na njega jer su mislili da rade nešto herojsko. U to vreme sam bio upoznao jednog prijatelja, to je bio zajednički prijatelj moj i gospodina Oza, koji je došao da nas poseti. Pričali smo o tome kako da sačuvamo uspomenu na moga sina, ali tako da to traje dugo”.

Ali šta bi idejni tvorci Srebrenice, Račka, Prekaza, Suve Reke…rekli svojim nacijama, kada u tom društvu ne bi bilo Nataše Kandić? Šta bi srpskom narodu saopštile serijske ubice koje se prodaju kao heroji srpstva, zašto su ubili dete Valjmira Deljiu u Obri, koje je držalo flašu mleka u ustima, ili decu porodice Beriša u Suvoj Reci, porodice Bogujevci u Podujevu – da nije bilo građanske savesti u Srbiji kao što je Nataša, koji bi Srbima punim fašističke propagande ukazali da oni nisu heroji, već odvratni srpski zlikovci.

U srpskom društvu tokom konsenzualnog Miloševićevog fašizma desilo se ono što je Hana Arendt označila kao naučeni (ambijentovani) na zlo i masivna percepcija zla kao nečeg uobičajenog (ordinarnog), dakle svakodnevni suživot sa zločinom. I dan danas srpski rasisti kažu da Nataša daje milione da kupi Nobelovu nagradu nazivajući je ‘hrvatskom kučkom’, dok sa druge strane ima Kosovara koji njenu aktivnost smatraju konspirativnom teorijom.  

Ali mi ne smemo nikada da tako nešto u našem narodu dozvolimo, pošto smo dugo, veoma dugo bili žrtve rasističkog jezika, “vozova smrti” i koncentracionih logora. Mi moramo da praštamo zbog ideala nade. Kosovari treba da grade otvoreno društvo, u kome se vode debate, s obzirom da sve vrednosti mogu biti teme debata osim zločina koji nikad ne mogu da dobiju odgovarajuću presudu, bilo da se radi o nacističko-fašističkim ili komunističkim zločinima, cionizma ili političkog islama. Samo praštanjem i javnim prikazom dobrih strana neprijatelja, Kosovari mogu da se približe demokratskom idealu delovanja bez neprijatelja (Giovani Sartori). Želeo bih da verujem da upravo društvo u krizi može da proizvede nove alternative, posebno kod mladih sa otvorenim viđenjima koji nisu deo crno-belih šablona porekla i krvi, istorijskih i bioloških pogleda na sveta. Osećam se ponosno i jako verujem da se rađa svet koji nije taman, već saglasan sa logikom da je najbolji odgovor teroristima i našim lošim vladama da odbijamo da nas plaše.

Prvu kutiju na kojoj je stajalo moje ime kao činjenica da sam još uvek živ, a ne samo broj i statistika, dobio sam od Fonda za humanitarno pravo koji vodi Nataša Kandić, posle sedam meseca provedenih u koncentracionom kampu “Zabela” kod Požarevca otprilike u septembru 1999. Cigare, trenerke i neke stvari za ličnu higijenu. Bili smo još uvek ljudi – brojevi, dok je odeća koju smo nosili bila već trula. Nataša je učinila da ponovo osetimo da smo ljudi. 

Filozof mira Hanah Arendt, koja je i sama bila žrtva Holokausta, kaže da su ratni zločini nekažnjivi. “Zločini koji ne mogu da se kazne niti da se praštaju”.

Nijedan vid kažnjavanja ne može biti pravičan prema obimu Auschwitza, Srebrenice, Račka, Suve Reke, već važi samo kao moralna satisfakcija žrtvama.

Kandić se nije zaustavila ni tokom Miloševićevog fašističkog režima, rizikujući i svoj život, u istraživanjima masovnih grobnica u Srbiji, počevši od Batajnice, livnice “Trepča” u Zvečanu, livnice “Mačkatica” blizu Surdulice, i drugih, gde su bili bačeni (a možda i spaljeni) leševi Albanaca ubijenih tokom rata na Kosovu.

Da li može kosovsko društvo da zaobiđe “kulturu zločina” – čije je žrtva bilo neprekidno tokom nekoliko decenija?

Zna se da je pravda bila na strani Albanaca i baš zbog toga su Sjedinjene Američke Države i saveznici Srbiju kaznili bombama, dok su ideologa varvarstva kartom u jednom pravcu poslali u Hag. Ali pravo je kategorija koja se veoma lako prebacuje sa žrtve na dželata i obrnuto. 

Gledajući spektakularni film “Spartacus” Gorana Višnjića, ostala mi je u sećanju upečatljiva scena kada je Spartacus razapeo komandose Crassa, njegova trudna žena Agripa ga je prekorila: “Spartacuse nemoj postati isti kao oni”! I Spartacusa snađe ista sudbina. Tokom jedne bitke biva uhvaćen živ od strane vojnika Crassa, koji su ga razapeli, a Agripu zarobili.

Znam da žrtve najduže pamte. Ali takođe znam da je jedina kompenzacija za žrtve i njihove porodice sloboda i država Kosovo.

Kosovo koje teži da postane država ima i ovu obavezu. Patriotsko-pravnu obavezu. 

Još uvek u 2010. godini smo ljudi a ne cifre, ali sada sa imenom i prezimenom, na slobodnoj teritoriji, a ne u koncentracionim logorima, i nijedan od nas, građana Kosova se ne zove Nataša Kandić!?

Ono što institucije Kosova nisu učinilie, uradila je ona, Nataša.

U cilju rasvetljavanja ubistva Fehmija Aganija – piše Kandić, donosim neosporne podatke koji pokazuju kako su pomenuti policajci, Nikolić Predrag i Dželetović Zoran, istog dana kad je ubijen Agani, 6. maja 1999, u vozu Lipljan – Kosovo Polje ubili pet članova porodice Blakqori: Miradiju (54), Fehmija (60) i njihovog sina Labinota (14), Mahmuta (56) i njegovu zenu Sabilu (50). Protiv ovih policajaca, kao i protiv Ivana Ivanovića, takođe pripadnika policije u Kosovu Polje, srpski SUP u Prištini, 27. maja 1999. podiže krivičnu prijavu (Ku.br.546/99). Prateća dokumentacija, uključujući i zahtev tužilaštva da započne istragu, kao i odluka o istrazi i njihovom hapšenju, odneta je u Srbiju ili je uništena. (…) Sudija Danica Marinković predstavlja sebe kao braniteljku srpskih žrtava i policije. Ali ovakvo manipulasanje javnim mjenjem je izgubljena bitka o istini. Ova policija zna istinu o ubistvu Aganija. Zna se ko je šta radio na Kosovu, ko je pucao, ko je uklanjao leševe, ko je kamionima pljačkao tuđu imovinu…, piše Kandić.

Šta može više da uradi jedna Srpkinja za Albance?

Zbog toga, osim proglašenja “Počasnom građankom” Uroševca, Natašu Kandić treba upravo Kosovari da nominuju za “Nobelovu nagradu za mir”!

I tako jednoga dana kada pogledamo oko nas i ne vidimo neprijatelje (realne a ni izmišljene), utvrdićemo bolje težinu njenog delovanja, i da jedna ulica u ovom gradu bez ljubavi barem nosi njeno ime. 

Khoury i Oz su svesni da neće moći da probude izgubljene ljubavi i motivišu svoje nacije da se masovno zagrle kao na karnevalu. “Ali to će poboljšati njihovu sposobnost da zamisle drugog, i ja mislim da je zamišljanje drugog moralna vrednost”.

Kosovari to treba da urade prema Srbima.