Danas: Laureati Nataša Kandić, Vesna Teršelič i Mirsad Tokača

Autor: Mile Lasić

      Vesna Teršelič                Nataša Kandić             Mirsad Tokača

Nataša Kandić, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo iz Beograda, zajedno s Vesnom Teršelič, direktorkom organizacije Documenta iz Zagreba i Mirsadom Tokačom, direktorom Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, ovogodišnji su lauerati Švarckopf evropske nagrade (Schwarzkopf Europa Preis). Nagradu im je dodelila nepartijska Zadužbina Hajnc Švarckopf Mlada Evropa (Stiftung Heinz-Schwarzkopf Junges Europa), koju je 1971. u Hamburgu osnovala Paulina Švarckopf (1908-2005), u znak sećanja i poštovanja na svog pokojnog supruga, poznatog privrednika Hajnca Švarckopfa (Heinz Schwarzkopf).

Osim Švarckopf evropske nagrade, ova Zadužbina svake godine posredstvom javnog konkursa bira i Mladog Evropljanina/Evropljanku godine (među mladima iz cele Evrope uzrasta između 18 i 28 godina), a u konkurenciji su oni koji se dobrovoljno i bez nadokande angažuju na unapređenju razumevanja među evropskim narodima, kao i za integraciju u evropskim zemljama. Biraju se, dakle, mladi ljudi koji su naučili da se odgovorno i samosvesno ponašaju, odnosno, spremni su da se lično angažuju kako bi se iskoristila „šansa našeg vremena za miroljubiv, zajednički život u Evropi“, kako je to bilo formulisano u konkursu za 2009, koji je bio otvoren do 30. juna. Ta nagrada iznosi samo 5.000 evra, ali podrazumeva i obavljanje pripravničke prakse u Evropskom parlamentu ili u nekom institutu koji se bavi izučavanjem i praćenjem evropskih integracijskih procesa.

Dve musketarke i jedan musketar s Balkana

Formulari za nominaciju mogu se naći na portalu ove zadužbine – www.heinz-schwarzkopf-stiftung.de. Dobitnike svake godine bira žiri koji sačinjavaju, osim predstavnika Zadužbine, i članovi Evropske komisije i Evropskog parlamenta.

Švarckopf evropska nagrada dodeljuje se šesti put (od 2003), institucijama i pojedincima iz cele Evrope, koji na poseban način doprinose razumevanju među mladim Evropljanima, kao i evropskim integracijama i širenju miroljubive politike u Evropi i svetu. Zanimljivo je da se dobitnici Švarckopf evropske nagrade biraju među svim ranijim pobednicima konkursa za izbor Mladog Evropljanina/Evropljanku godine, njih petnaestak dosad. Lauerati ove nagrade bili su dosad: Karla del Ponte (bivša tužiteljka Haškog tribunala), Navid Kermani (poznati nemački književnik i publicista iranskog porekla), Diter Košlik (čuveni direktor još čuvenijeg Berlinala), Aleksander Stab (bivši predstavnik Evropske komisije i aktualni finski ministar spoljnih poslova), kao i Aljiksandar Lavinets (politički aktivista iz Belorusije).

U zajedničkom obrazloženju dodele ovogodišnje glavne nagrade poznatim borcima za ljudska prava s Balkana, naglašava se da su Nataša Kandić, Vesna Teršelič i Mirsad Tokača nagrađeni „zbog svog neumornog rada za mir i razumevanje u jugoistočnoj Evropi“, kao i da njih troje „na poseban način doprinose stabilnoj budućnosti regiona“. Poručuje se zatim da rad ovo troje mirovnjaka budi nadu da je moguće da se postigne suštinski proces suočavanja sa sećanjima iz ratova na Balkanu devedesetih godina prošlog stoleća. Nagrada će im biti uručena, kako je navljeno, na svečanoj ceremoniji u Berlinu, krajem ove godine. „Ovim činom odajemo priznanje trima osobama koje su posvećene tome da hrabro kažu istinu o ogromnoj tuzi i nepravdi“, precizirao je Tobijas Bitov iz Magdenburga, predsednik ovogodišnjeg žirija Švarckopf evropske nagrade, inače pobednik izbora Mladi Europljanin… 2000, zbog svoje osvedočene borbe protiv antisemitizma i rasizma u Nemačkoj i Evropi.

Za Natašu Kandić kaže se da je rođena 1946. i da je 1992. osnovala nevladinu organizaciju – Fond za humanitarno pravo, kako bi dokumentovala užasne povrede ljudskih prava, koje su tada počinjene u bivšoj Jugoslaviji, u oružanim konfliktima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, i kasnije na Kosovu. Ona je jedanput rekla, navodi se između ostalog u obrazloženju, „niko od nas nije uspeo da zaustavi ubijanja“! To je, verovatno, tako, ali ona je privela i još uvek privodi pred sud pravde mnoge od ubica. Za Vesnu Teršelič, rođenu 1962, kaže se u obrazloženju, između ostalog, da je inicijatorka brojnih projekata protiv nasilja, kao i miroljubivo-vaspitnih programa, kao i da radi, zajedno s Fondom za humanitarno pravo, na dokumentaciji ratnih zločina. Teršeličeva je 1991. pokrenula i Croatian Anti-War Campaign (ARK), čiji je zatim bila višegodišnji koordinator. Danas je Vesna Teršelič direktorka organizacije Documenta – Centre for dealing with the past, koji su osnovali bosanski, srpski i hrvatski aktivisti kako bi inicirali proces prevladavanja prošlosti, odnosno, kako bi se saznale činjenice o ratu zasnovane na istini, i time doprinelo da se sa svađalačkih diskusija o činjenicama pređe na dijalog. Najznačajnji zadaci tog centra su zaštita ljudskih prava, obrazovanje za mir, organizacija seminara i radionica za učitelje i decu… U obrazloženju za Mirsada Tokaču najpre se navodi njegova izjava: „Mi moramo da iznađemo istinu – ko, gde i kako su ljudi ubijani, da bismo mogli da govorimo o izmirenju.“ Ovo njegovo uverenje jedan je od glavnih razloga koji Tokaču pokreće već više od 16 godina da istražuje bosanski rat i da ga dokumentuje. On je vodio jedan od najvažnijih posleratnih projekata u Bosni, navodi se dalje, izveštaj „Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 92-95“, koji sadrži akribijski vođenu banku podataka o žrtvama bosanskog rata, sortiranu po imenu i prezimenu, mestu i okolnostima smrti.

Sećaš li se Sarajeva

Tokača je 2004. osnovao Istraživačko–dokumentacioni centar u Sarajevu, koji vodi i danas. IDC je nezavisna i nedržavna institucija. Njegovi najvredniji podaci potiču iz istraživanja s lica mesta, a često i kao činjenični izveštaji direktno od svedoka. Centar je registrovao više od 350.000 ratnih žrtava, od kojih je dosad, kao mrtvi i nestali s imenom i prezimenom, identifikovano 96.000. Banka podataka je vrlo kontroverzna i često se vrlo oštro kritikuje, pošto ona s 96.000 umesto 200.000 mrtvih, dramatično snižava broj žrtava, što je ranija rutinska procena bosanske vlade.

Mnogo je razloga da i ovim povodom podsetimo na specijalni broj sarajevskih Dana – „Sećaš li se Sarajeva“ (od 3. aprila 2008), u kome je upravo nagrađeni Tokača prokomentarisao vrlo odmereno objavljivanje kompletnog spiska poginulih građana Sarajeva usled ratnih dejstava, ukupno 14.385 poginulih osoba s imenom i prezimenom, što nacionalistima i u BiH i u regionu nije bilo baš po volji. U Tokačinom tadašnjem komentaru smisleno je rečeno kako ni Dani niti IDC ne žele ovim spiskom „da uspore ili zaustave bilo koju vrstu rasprave ili novih istraživanja vezanih za stradanje grada Sarajeva“, uz obećanje da „ni sada niti ubuduće za nas neće postojati neosporne istine, ideološke svete krave koje svoja dostignuća proglašavaju večnim i nedodirljivim mitovima, a posebno ćemo se usprotiviti poigravanjima brojevima žrtava koji nisu zasnovani na detaljnim istraživanjima i identitetu žrtava“. Istina o prošlosti, zasnovana na faktima i neoborivim dokazima, a što je posebno važno, na javnom uvidu u saznanja do kojih smo došli, prokomentarisao je Tokača, nužna je zbog zadovoljenja potreba direktnih žrtava zločina, zbog osude nasilja nad ljudskim dostojanstvom, a sve s konačnim ciljem obezbeđenja njihovog obeštećenja, vraćanja dostojanstva žrtvama i njihovim porodicama. Iznad svega, istina nam je potrebna zbog izgradnje poverenja u vladavinu pravde i zakona, a kroz kažnjavanje zločina, bez obzira bio on podstican i direktno počinjen od najviših političkih i vojnih vođa ili običnih vojnika i civila, poručio je Mirsad Tokača.

Osnovni principi kojim smo mi vođeni tokom istraživanja su da istraživanjem moraju da budu obuhvaćeni svi ubijeni ili nestali građani BiH, a potom, da žrtve ne smeju da budu diskriminisane zbog svoje etničke, verske, rasne, ideološke ili druge socijalne pripadnosti, objasnio je tada prvi čovek IDC. Lista koju danas objavljujemo nudi imena 14.385 lica koja su tokom troipogodišnje opsade poginula ili nestala na teritoriji deset opština grada Sarajeva. Taj broj uključuje stanovnike, ali i one koji nisu živeli u Sarajevu, ali su u njemu poginuli. U odnosu na celu državu, na područje Sarajeva otpada 12,93 odsto, od ukupno nešto više od 97.000 dosad utvrđenih imena smrtno stradalih državljana BiH.

Antiduh vremena

Iz analize izdvajamo i IDC saznanje pod rednim brojem pet, u kome se tvrdi da „od ukupno 8.940 vojnika poginulih tokom perioda opsade, na branioce Sarajeva otpada 6.278. U istom periodu poginulo je 2.662 vojnika JNA-VRS, koji su držali Sarajevo pod opsadom“. Tu je i IDC saznanje pod rednim brojem šest, u kome se govori o nacionalnoj pripadnosti građana Sarajeva ubijenih ili nestalih na teritoriji deset opština, a ona je dokumentovana na sledeći način – „Od ukupnog broja žrtava – 9.526 ili 66,22 odsto su Bošnjaci, 3.974 ili 27,63 odsto Srbi, 723 ili 5,03 odsto Hrvati i građani ostalih nacionalnosti 162 ili 1,13 odsto“.

Da se podsetimo, neposredno pre objavljivanja imena dobitnika Švarckopf evropske nagrade, Danasovska javnost bila je obaveštena da je ovogodišnju Vajmarsku nagradu za ljudska prava (Weimar Preis) dobila predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava iz Srbije, Sonja Biserko. Urednici u Danasu tada su potpisniku ovih redova ostavili, na kraju rutinskog obaveštenja o Vajmarskoj nagradi, par sudova, kao i pitanje kada će i kod nas početi makar da se uvažavaju, ako ne i nagrađuju ovakvi ljudi, muškarci i žene poput Sonje Biserko? Zatim je neko ko se potpisao s „Beograđanin“ izrazio svojevrsni dominantni antiduh vremena, napisavši: „Kada Sonja Biserko počne da poštuje Srbiju i Srbe, onda može dobiti nečije poštovanje. Iz svega što je dosad uradila i napisala maltene sve je okrenuto vređanju Srba i Srbije, lista je dugačka. Nemam ni trunke poštovanja prema ovoj ženi i onom što je učinila protiv Srbije i njenih nacionalnih interesa“.

Potpisnik ovih redova može samo da ponovi svoje žaljenje što se kod nas i dalje okrutno stigmatizuju ljudi poput Sonje Biserko, Nataše Kandić, Vesne Teršelič ili Mirsada Tokače, koji svim svojim bićem, znanjem i umećem, rade na iznalaženju istine o proteklim ratovima, stvarajući tako pretpostavke za istinski dijalog i izmirenje među još uvek zakrvljenim balkanskim narodima. Posle dvodecenijskog praćenja sličnih procesa u SR Nemačkoj, uveren je da će, ipak, doći dan kada će se takvima poput spomenutih laureata, ponositi i srpska i hrvatska i bošnjačka, BiH kultura, a ne nekim opskurnim likovima i kvazijunacima iz proteklih ratova, što je danas još uvek slučaj.

(Danas, 15.08.2009.)