Politika: Nema razlike između Šešelja i naprednjaka

Izvor: Politika

Hrtkovci su ponovo u žiži radikala. Odani Šešelju i odmetnici utrkivali su se juče, 9. novembra, za naklonost Srba na lokalnim izborima u tom selu. Trenutno, odmetnici su odneli prevagu, prošetali su selom, organizovali skup, sa kojeg je Aleksandar Vučić poručio da nije došao da se izvini Hrvatima nego Srbima jer za njih, kako je rekao, nisu dovoljno uradili. Niko iz vlasti (postmiloševićevske) nije       reagovao, ni da kaže šta se to događalo u Vojvodini da je preko 70 odsto Hrvata do kraja 1993. napustilo Srbiju, niti da ode u Hrtkovce i tamo se javno odrekne Miloševićeve politike prema  Hrvatima. 

Iako nije vredno koliko bi bilo kada bi izvinjenje uputio neko iz aktuelne vlasti, imam potrebu da se izvinim svim Hrvatima i Mađarima koji su bili primorani da napuste svoje kuće, a Hrvatima, Mađarima i Srbima starosedeocima iz Hrtkovaca i Golubinaca koji su se držali zajedno u vreme radikalskog terora, koji je svesrdno podržavao Miloševićev režim, specijalno hvala na hrabrosti, solidarnosti i ljudskosti u vreme kada je najteže bilo zaštititi suseda nesrpskog porekla. Hvala Julijani, Ejiću, Momiću, Peri i mnogim drugim žiteljima pomenutih, a i drugih sela u Vojvodini, za nadu koju su mi dali u vreme kada je u Srbiji gotovo nije bilo.

Kao aktivista za ljudska prava svakodnevno sam pratila šta se događa na području ljudskih prava, od izbijanja rata u Hrvatskoj, i o tome sam redovno obaveštavala javnost i institucije Srbije. Prilika je da podsetim da su radikali, osim što su masovno učestvovali u ratu u Hrvatskoj i u BiH tako da nema gotovo nijednog ratnog zločina a da među izvršiocima nema dobrovoljaca radikala, bili veoma aktivni u Vojvodini. Počev od maja 1992. do zbega Srba iz Krajine, tokom i nakon hrvatske operacije „Oluja”, radikali su bili strah i trepet za vojvođanske Hrvate i Mađare. Tokom 1993. godine, mnogo puta bila sam prisutna kada su izbeglice, u organizaciji radikala, upadale u hrvatske kuće, tražeći da im Hrvati isprazne kuće, i da odu u „svoju lijepu”. Petog avgusta, na graničnim prelazima Sremska Rača i Pavlović ćuprija radikali su organizovano dočekivali izbegle Srbe iz Krajine i upućivali ih u Hrtkovce i druga sela u kojima je još ostalo Hrvata. Tog dana najpre sam bila u Sremskoj Mitrovici, u sportskoj hali, sa mirovnom aktivistkinjom Brankom, gde smo delile mleko izbeglicama, a potom sam otišla u Hrtkovce i tamo zatekla haos. Izbeglice su ulazile u hrvatske kuće, nije bilo slučaja da su greškom ušle u srpsku kuću. U Julijaninom dvorištu pokušavala sam da ih ubedim da potraže smeštaj od Komesarijata za izbeglice. Za njih su radikali bili i komesarijat i država, a oni su ih uputili da „preuzmu” kuće Hrvata. Ipak, tog puta bilo je drugačije nego ranijih godina. Dva dana kasnije, neočekivano, i prvi put, Miloševićeva policija se spustila u sela sa zadatkom da zaustavi izbacivanje Hrvata iz njihovih kuća. Milošević je tada svetu hteo da pokaže da Hrvatska proteruje Srbe, a da Srbija ne vrši odmazdu nad domaćim Hrvatima.

To što Šešelj i njegov tim odbrane na suđenju pred Haškim tribunalom negiraju da su imali bilo kakve veze sa progonom Hrvata iz Vojvodine, posebno iz Hrtkovaca, prazna je priča i neuverljiva i za same radikale. Znaju oni šta su radili i prema čijem nalogu. U tome su i današnji odmetnici učestvovali. Ocene Šešeljeve odbrane da je prilikom unakrsnog ispitivanja svedoka optužbe Ejića, Srbina iz Hrtkovaca, i Eve Tabo, demografkinje Haškog tribunala, Šešelj dokazao da progona nije bilo a da je zastrašivanje Hrvata sprovodio Srpski pokret obnove, čiji je predsednik bio pomenuti svedok Ejić, prazne su i neubedljive i za neupućene. Ma šta mislila o politici Vuka Draškovića, moram da kažem da su na početku rata, u vreme radikalske hajke na Hrvate i muslimane, članovi lokalnih odbora SPO u Sandžaku i u Vojvodini štitili svoje nesrpske komšije. Da SPO u Priboju nije javno ustao u zaštitu muslimana, bilo bi im gore nego sjeverinskim muslimanima. Bilo je svetlih primera i među radikalima. U Hrtkovcima, kada su članovi lokalnog odbora SRS-a dobili zadatak da Hrvate tretiraju kao neprijatelje, jedan se pobunio i napustio stranku. To je bio Momić. On je, pored Ejića iz SPO, bio u delegaciji građana koja je od tadašnjeg saveznog ministra pravde Tibora Varadija i ministra za ljudska prava Momčila Grubača tražila zaštitu svojih suseda Hrvata i Mađara od radikala i ekstremnih izbeglica koje je predvodio Rade Čakmak. To su činjenice o Hrtkovcima i radikalima. Nema tu razlike između Šešelja, radikala i odmetnika. To je bila njihova politika i praksa. Oni imaju zajedničku prošlost, koju još nisu otvorili. To je lepo napisao novinar „Presa” Svetomir Marjanović, u komentaru 5. novembra 2008. godine, rečima da naprednjaci (odmetnici) „svu svoju prljavšinu iz vremena Šešelja moraju da operu, javno…”.Otvorila im se prilika.

Nataša Kandić, izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo