Radio Slobodna Evropa: Sjeverinske žrtve: 16 godina bez traga

Izvor: Radio Slobodna Evropa
Ni 16 godina posle otmice i ubistva 16 Bošnjaka iz Sjeverina, članovi porodica ne znaju gde su njihovi posmrtni ostaci. I ovu godišnjicu obeležili su na mestima bez spomenika, sa njima nije bio niko od zvaničnika iz Srbije, a nadležni u Beogradu ne odgovaraju na pitanje hoće li porodice žrtava dobiti novčano obeštećenje za patnje kroz koje prolaze svih ovih godina.

Mesud Gibović imao je 22 godine kada su mu pripadnici Vojske Republike Srpske sa Milanom Lukićem na čelu iz autobusa koji se kretao ka Priboju izveli oca, odvezli ga u Višegrad gde su ga brutalno zlostavljali, a zatim odvedeli na obalu reke Drine i streljali. Posle ovog 22. oktobra 1993. Mesud je iz Sjeverina pobegao u Sarajevo gde i danas živi. Ni ne pomišlja na to da se vrati, a pomoć mu svih ovih godina, osim Fonda za humanitarno pravo, nije ponudio niko iz Srbije:

Ni posle 16 godina nikada se niko nije ni oglasio. Trebalo je pomoći tim porodicama, trebalo je dati neku utešnu reč tim porodicama, ali osim Fonda za humanitarno pravo i Nataše Kandić koja se angažovala, niko se nije ponudio da pomogne. Sve ono što sam imao i što sam ostavio, sve je razvučeno. Verujte da me svaki taj povratak pogađa, vraća me na te uspomene.

Sa porodicama i prijateljima otetih iz Sjeverina u selu Mioče gde je održana komemoracija, i u Višegradu na mestu na kome su, kako se veruje, pogubljeni brutalno zlostavljani, iz Srbije su danas bili samo predstavnici dve nevladine organizacije, kao i svake godine Fond za humanitarno pravo i Žene u crnom. Sandra Orlović iz Fonda podseća da ta nevladina organizacija svake godine poziva državu da učestvuje u obeležavanju dana stradanja sjeverinskih Bošnjaka, i da porodicama žrtava dodeli novčano obeštećenje za patnje kroz koje prolaze. Iz Višegrada danas upozoravaju da neće odustati od ovog zahteva:

Nije došao nijedan predstavnik države, a nije došao niko čak ni iz lokalne samouprave, tako da se i ove godine ponavlja ista priča kao i prethodnih godina. Dakle, porodice ubijenih Sjeverinaca su još uvek same i nepriznate od strane države. Republika Srbija za ovih 16 godina nije priznala stradanje svojih državljana, ne zna se gde su njihova tela, a porodice, bez podrške države, ne mogu da podignu spomenik tako da  obilazimo ovo mesto za koje se zna da je njihovo poslednje stratište.

Iako su dali određena sredstva za podizanje spomenika, iz srpskog Ministarstva za socijalnu politiku izostala je veća podrška porodicama žrtava. Osim toga što su nas iz jedne službe upućivali na drugu, niko od nadležnih nije bio voljan da odgovori na pitanje da li će država Srbija posle 16 godina posvetiti malo više pažnje majkama, očevima, sinovima i  kćerima onih koji su bili državljani Srbije, a koji su iz autobusa izvedeni samo zato što su bili Bošnjaci.

Tog 22. oktobra 1992. stanovnici Sjeverina zaposleni u Priboju ulaze u radnički autobus pribojske “Rakete” koji je saobraćao na relaciji Rudo-Priboj. Devet naoružanih muškaraca u maskirnim uniformama zaustavlja autobus u selu Mioče. Četvorica vojnika legitimišu putnike, i pod pretnjom oružja izvode samo Bošnjake, 15 muškaraca i jednu ženu. Uvode ih kamion i odvoze u Višegrad, u hotel “Vilina vlas”, gde ih najstrašnije zlostavljaju. Pošto su se Milan Lukić i njegovi Osvetnici fotografisali sa otetima u hotelu, odvode ih na obalu reke Drine i streljaju.

Moj brat je toga dana zakasnio na posao i nije ušao u autobus, seća se danas Mesud Gibović.

Odmah posle tog događaja otišli smo u Mesnu zajednicu Sjeverin gde smo tražili zaštitu. Međutim, posle par sati došla je dojava predsednika opštine da bežimo prema šumi, da nije u mogućnosti da nas zaštiti. Zatim se Lukić vratio sa svojom ekipom, došao je kombijem, izašli su napolje i počeli da nas teraju odatle pevajući četničke pesme. Mi smo stajali ispred doma misleći da smo tu sigurni jer je Vojska Jugoslavije tada bila smeštena unutra, ali su oni izašli i počeli da se grle zajedno sa njima pevajući. Niko nije hteo da nas zaštiti pa je narod onda, normalno, počeo da beži ka šumi.

Okružni sud u Beogradu osudio je Milana Lukića, Olivera Krsmanovića, Dragutina Dragićevića i Đorđa Ševića zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva i izrekao im višegodišnje kazne zatvora, a Vrhovni sud je u aprilu 2006. potvrdio presudu. Optuženi Krsmanović je i dalje u bekstvu, dok se Lukiću pred Haškim tribunalom sudi za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Ali, lokacija na kojoj su skriveni posmrtni ostaci sjeverinskih Bošnjaka i dalje je nepoznata. Mesud Gibović:

Verujte mi da sam izgubio skoro svaku nadu, ali ona, ipak, još uvek postoji, da im barem kosti zajedno stavimo. Još uvek očekujem da će neki pošteni građanin reći gde se nalazi grobnica u kojoj su sahranjeni.