Prof. dr Zoran Pajić: Suđenja za ratne zločine

U kontekstu očekivanja rezultata međunarodne pravde, sve je uočljiviji nezavidan položaj (preživjelih) žrtava zločina i porodica ubijenih i nestalih.  Kada se radi o obezbjeđenju praktičnih oblika podrške i pomoći, pritvorena optužena lica su u  mnogo boljem položaju nego žrtve zločina.  Pravila o pravičnim (fer) suđenjima precizno utvrđuju položaj optuženog u postupku i štite takva lice od nehumanog postupanja.  Međutim, druga grupacija je uglavnom ignorisana u zahtjevima i potrebi da dobije bilo kakvu satisfakciju za pretrpljeni gubitak i patnje i često je izložena poniženjima i pritiscima.  Da li postoji „dvostruki standard“ u pogledu ljudskih prava za (a) navodne izvršioce i (b) žrtve zločina?

Sve vlade u regionu bivše Jugoslavije, uključujući i vlade oba entiteta u Bosni i Hercegovini, uspostavile su posebne mehanizme podrške optuženima i njihovim porodicama, bilo logisitčke ili finansisjske prirode.  Javna je tajna da su mnogim optuženima ponuđene (i isplaćene) visoke sume novca za dobrovoljnu predaju Tribunalu; učestale su posjete političkih i vjerskih lidera «svojim» optuženima; povremeno se pod okriljem političkih institucija organizuju skupovi za prikupljanje pomoći za odbranu optuženih, itd.  S druge strane,  žrtve ratnih zločina i njihove porodice ostale su prepuštene same sebi.  Njima nije ponuđena bilo kakva zvanična vladina ili na drugi način institucionalizovana podrška, bilo finansijske, socijalne ili medicinske prirode.  Umjesto toga, ova brojna populacija mora da se osloni na razne oblike samo-pomoći i programe nevladinih organizacija koje se i same u većini slučajeva bore sa finansijskim teškoćama.  Pored toga, svi oni doživljavaju kao «so na ljutu ranu» to što oni kojima se sudi za ratne zločine uživaju veoma komforne uslove u pritvoru, često kombinovane sa privremenim puštanjem na slobodu i boravkom kod kuće do početka suđenja.  Pored dodatnih emocionalnih patnji koje ovakvo stanje može izazvati kod žrtava i njihovih porodica, ono stvara i trajni animozitet prema pravosuđu i nevjeru u očekivanu pravdu.  U širem kontekstu procesa pomirenja, očekivanja da će oni koji su najviše u ratu propatili i izgubili, poslije svega, dobiti kakvu-takvu satisfakciju – izgledaju sve udaljenija od realnosti.

Savremeni razvoj penologije doveo je do tzv. „otvorenih zatvora“ i drugih liberalnih i fleksibilnih metoda izdržavanja kazne. Stvoren je dubok jaz između sve humanijih metoda kažnjavanja osuđenih na jednoj i „klasičnog“ varvarstva masovnih zločina protiv čovječnosti na drugoj strani.  Ergo, nivo kažnjavanja ne dostiže nivo zločina.  Iz perspektive onih koji su bili žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji s kraja prošlog vijeka sve ovo može izgledati kao ciničan kraj njihove tragedije.

Izricanje individualne sankcije za ratni zločine, u pravilu, ne rješava političke probleme u odnosima dojučerašnjih strana oružanog sukoba.  Ali utvrđivanje činjenica u pravosudnom postupku i preciziranje odgovornosti za počinjeni zločin, mogu pozitivno uticati na emocionalne i političke tenzije i ohrabriti ljude da se okrenu budućnosti. Na ovim premisama zasniva se ideja osnivanja komisija za „isitinu i pomirenje“  (Latinska Amerika i Juzna Afrika).  Njihovo iskustvo je pokazalo da je nepristrasno i objektivno utvrđivanje činjenica neophodno, ali da samo po sebi neće podstaći rekoncilijaciju ukoliko nije praćeno mehanizmima za reparacije i pružanje satisfakcije za pretrpljenu štetu i bol žrtava ratnih zločina.

Mogućnost jednog „paketa mjera“ između krivičnopravnih sankcija za osuđene i satisfakcije za oštećene – sve je aktuelnije pitanje u savremenom shvatanju „restorativne pravde“.  Sudovi su u najboljoj poziciji da daju preporuke u tom smislu, kao aneks uz presudu nacionalnim vladama.  Postoji niz mjera koje bi mogle biti djelotvorne u tom pravcu: (a) blokiranje imovine ratnih zločinaca i prebacivanje iste u poseban kompenzacioni fond koji bi bio pod kontrolom najviše sudske instance u zemlji; (b) preporuka vladi, iz čije zemlje potiče osuđeni, da participira u kompenzacionom fondu; (c) javni poziv, od strane suda, parlamentu države u pitanju da usvoji rezoluciju kojom osuđuje zločine počinjene u „njezino ime“; (d) obaveza države da publikuje, u što šire  dostupnoj formi, presudu i obrazloženje presude nacionalnog ili međunarodnog suda; (e) preporuka, npr. od strane Savjeta Evrope, da se pristupi reviziji zvaničnih udžbenika istorije u dijelovima koji se odnose na „inkriminisani“ period, itd.