Suđenje za logore Šljivovica i Mitrovo Polje – Saslušanje Muniba Omanovića, Amira Mednolučanina i Zajka Imamovića

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, 24. aprila 2009. godine održano je ročište u postupku za naknadu štete koji je FHP u julu 2008. godine pokrenuo u ime Eseda Avdagića, Omera Čavčića, Sabrije Ćeška, Zajka Imamovića, Amira Mednolučanina, Muniba Omanovića, Šemsa Ramića, Sulja Salić i Galiba Vatreša, svi ih BiH, logoraša iz logora u Šljivovici i Mitrovom Polju protiv Republike Srbije, zbog odgovornosti države za torturu koju su nad njima izvršili pripadnici MUP-a Republike Srbije tokom 1995. i 1996. godine u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje. Na ročištu su saslušani Munib Omanović, Amir Mednolučanin i Zajko Imamović.

Munib Omanović je rekao da je tokom rata živeo u zaštićenoj zoni u Žepi, odakle ih je početkom avgusta 1995. „potisnula“ vojska bosanskih Srba. Zbog toga, njegova porodica je bila evakuisana iz Žepe, dok je on grupi sa više muškaraca krenuo u Srbiju, jer „tamo nije bilo rata“. Od Žepe do Srbije hodao je tri dana. U Srbiji, na obali Drine, zarobila ga je jugoslovenska vojska. Vojnici su ga pretresli i naredili mu da skine kaiš, pertle i sve stvari osim odeće. U njegovoj grupi je bilo preko 100 ljudi, muškaraca različite starosne dobi. Na livadi su im vojnici naredili da legnu na zemlju a onda su gazili po njima. Potom su ih maltretirali tako što bi neko od zarobljenih ljudi morao da kaže jedan broj, a onda bi vojnici izveli tog čoveka i simulirali bi klanje stavljajući mu nož pod grlo. Nakon toga, sprovedeni su u selo Jagoštica, gde je bila neka vrsta komande Vojske Jugoslavije. U tom selu, on i drugi muškarci koji su dovedeni sa njima, ponaosob davali podatke pripadnicima VJ. Potom su ih uveli u kamione i poveli negde. Niko nije znao kuda idu. U kamionima je bilo teško. U njegovom kamionu ih je bilo oko 50 i nije bilo vazduha. Vozili su se neko vreme i onda su stigli u logor u Šljivovici.

U tom logoru su bile dve stare barake. Odmah po izlasku policajci su im naredili da glavu drže dole i da ne smeju da gledaju. Raspoređeni su po sobama. Soba u kojoj je on boravio je bila veličine 4×3 kvadratna metra i tu je boravilo preko 30 ljudi. Sobe su bile prazne i svi su spavali na podu. Ćebad su dobili posle dva meseca od dolaska a krevete dva meseca pre izlaska iz logora. Pošto je bilo puno ljudi, jedna veća grupa ljudi iz Žepe je posle par dana odvedena u Mitrovo polje. Logor su obezbeđivali policajci u iuniformama i sa naoružanjem. Sve vreme boravka u logoru, policajci su se prema logorašima odnosili jako loše. Psovali su ih, nazivali ih „balijama“. Policajci su uglavnom noću ulazili u sobe gde su boravili logoraši. Nega su više puta izveli iz sobe, tukli ga i maltretirali. Jednom prilikom ga je, tokom odlaska u WC policajac udario nogom u glavu i odmah je pao u nesvest. Kada se osvestio, osim povreda po glavi, imao je i tri polomljena rebra.

Hrana je bila jako loša. Sledovanje je bilo jedna hleb i jedna konzerva ribe ili mesnog nareska na četiri logoraša dnevno. Taj režim ishrane je trajao 40-45 dana od dolaska u logor. MKCK im je dovozio hranu u logor, ali policija nije dozvoljavala da se ona deli logorašima. Higijena je bila loša, postojao je samo jedan tuš za sve ljude i to napolju. Većina logoraša je imala vaši zbog nečistoće. U logoru je povremeno dolazila lekarska ekipa. On se jednom požalio lekarima na bolove zbog slomljenih rebara, pa su ga odveli na pregled u Užice. Tamo mu je lekar rekao da je kasno za terapiju i da je rebro počelo samo da zarasta. MKCK ih je posećivao na 15 svakih dana i sa njihovim predstavnicima se moglo razgovarati samo u prisustvu policije. U krug logora je dolazila šalter-banka gde su logorši mogli da, ukoliko su imali, menjaju nemačke marke za dinare i da kupuju hranu iz jednog kombija koji je dolazio u logor.

Iz logora je oslobođen početkom 1996. godine. Otišao je u SAD, gde je proveo šest meseci, nakon čega se vratio u Bosnu. Po izlasku iz logora, odmah se javio lekaru zbog tegoba koje ima od boravka u logoru. Zdravlje mu je jako narušeno i ima puno zdravstvenih problema. I danas ima probleme sa snom, sanja torturu u logoru i vraćaju mu se slike iz tog perioda. Leči se kod lekara neuropsihijatra i redovno uzima treapiju.

Amir Mednolučanin je rekao da je u grupi u kojoj se on nalazio prilikom prelaska u Srbiju bilo 50-60 ljudi. On je u logoru u Šljivovici proveo nekoliko sati, da bi nakon prozivke policajaca, autobusom sproveden u logor u Mitrovom polju. Tamo je boravio šest meseci u sobi veličine 3.5x4m2 zajedno sa 13 ljudi. Sve vreme je spavao na podu. MKCK ih je posećivao i obećavao im je krevete, ali od toga nije bilo ništa. Niko od logoraša se nije okupao niti obrijao više od mesec dana, pa su svi dobili vaši. UNHCR im je zboh toga podelio nekakvu tečnost koju su morali da stavljaju u kosu.Policija ih je maltretirala i ponižavala na razne načine. Njemu su nadenuli ime Draža na koje je morao da se odaziva i često su ga primoravali da peva četničke pesme. Niko od logoraša nije smeo da izađe iz sobe bez dozvole stražara. Policija je jednog dana došla u njegovu sobu i odveli su ga na ispitivanje i tom prilikom su ga tukli. Osim toga, policija ih je tukla svakodnevno, „kad im se ćefne“.Predstavnici MKCK su dolazli u logor i razgovarali su sa logorašima, ali uz prisustvo policije. Tek pred konačan izlazak logoraša bilo je dozvoljeno da logoraši nasamo razgovaraju sa predstavnicima MKCK. Bilo je lekara u logoru ali povremeno i odlazio je na preglede zbog bolova u glavi od batina. Kada sam izašao iz logora, odmah je počeo lečenje od posledica torture. Ima probleme sa snom i ima jake bolove u glavi, zbog čega uzima terapiju i leči se kod lekara neuropsihijatra.

Zajko Imamović je rekao da je u njegovoj grupi prilikom prelaska u Srbiju bilo oko 200 ljudi. U logoru je proveo nešto više od osam meseci. Po dolasku u Šljivovicu, sproveden je u jednu menzu, gde nije bilo kreveta i gde su svi spavali na podu na pločicama. Nakon dva-tri meseca, premešten je u drugu sobu, gde je boravio sa 20 ljudi. Dobili su po jedno ćebe a kreveti su dopremljeni tek pred zatvaranje logora.

Maltretiranje i torturu doživeo je već u selu Jagoštica jer su vojnici čuli da je on bio kurir u bosanskoj vojsci i odmah su počeli da ga tuku. Potom se pojavio jedan inspektor, koji ga je kasnije ispitivao u logoru u Šljivovici i naredio vojnicima da ga ne tuku rečima „pustite ga, propevaće on“. U logoru su nastavili sa fizičkim maltretiranjem, svako drugo veče policajci su ga izvodili iz sobe i i tukli. Jedne večeri, doživeo je najtežu torturu tokom boravka u logoru – policajci su ga toliko tukli kablovima, da su u jednom trenutku pomislili da su ga ubili. On se od tih batina onesvestio i ne zna ko ga je doveo do sobe. Od batina nije mogao da se izuje i sav je bio u modricama.

Hrana u logoru je bila loša. Svaki logoraš je dobijao po četvrtinu hleba i konzerve na dan. Kasnije se situacija sa hranom popravila, od trenutka kada je MKCK počeo da pomaže. Nakon jedne posete MKCK i UNHCR-a, on je pokazao članovima delegacije svoje modrice. Nakon te posete, smenjena je straža u logoru i situacija se popravila. Nije bilo redovnog kupanja, pa su svi logoraši imali vaši i morali su jedan drugog da zaprašuju nekakvim prahom. Lekara u logoru nije bilo, već je povremeno dolazila lekarska ekipa. Priseća se jedne crnokose lekarke koja je bila dobra i jedne plavokose koja je bila neljubazna prema logorašima

.Iz logora je otišao u Bosnu i tamo se javio lekarima zbog zdravstvenih problema koje je zadobio od boravka u logoru. Psihički je u teškom stanju, slabo pamti a ima bolove po rukama i nogama od udaraca. Pije lekove i smatra da nakon logora više nije isti čovek.