Postupak za ostvarivanje prava na reparacije – slučaj logora Šljivovica i Mitrovo polje – Saslušanje Enesa Bogilovića i Mušana Džebe

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, 9. aprila 2009. godine održano je ročište u postupku za naknadu štete koju je FHP u novembru 2007. godine pokrenuo protiv Republike Srbije u ime Enesa Bogilovića i Mušana Džebe, bivših logoraša logora u Šljivovici, zbog odgovornosti države za torturu koju su nad njima izvršili pripadnici MUP-a Srbije u Šljivovici tokom 1995. i 1996. godine. Na ročištu su saslušani Enes Bogilović i Mušan Džebo.

Enes Bogilović je rekao da je iz svog sela izbegao u Žepu još 1992. godine. Krajem jula 1995. godine, kada je Žepa bila „pred padom“ odlučio se da pređe u Srbiju sa grupom muškaraca iz Žepe. Kada su prešli reku Drinu, na srbijanskoj strani, jugoslovenska vojska ih je uhapsila na jednom mestu, 200m od obale. Sa njim u grupi je bilo još 17 ljudi. Vojnici su ih najpre pretresli i naredili da skinu ruksake i torbe koje su imali. Nakon toga, sprovedeni su do sela Jagoštica, gde su ih vojnici ponovo pretresli a potom su počeli da ih tuku. Svi zarobljeni su zatim jedan po jedan odlazili kod jednog starešine da daju lične podatke. Njega je taj starešina pitao „koliko je Srba zaklao“ i tu mu je jedan vojnik stavio nož pod grlo a zatim ga snažno udario u rame i od tog udarca mu je rame napuklo.

Tu noć su proveli u tom selu kod jedne škole, na tucaniku. Glavu su morali da drže spuštenu. Ujutro, vojnici su doveli još jednu grupu zarobljenih Bošnjaka i onda su svi uterani u jedan kamion. Pre ulaska u kamion, jedan od vojnika ga je udario pendrekom u predelu vrata od čega je izgubio svest. Putovali su neko vreme do logora u Šljivovici. Po dolasku, pretresla ih je policija. Tokom pretresa, policajci su ih tukli. Smešteni su u jednu veću sobu u jednoj baraci. U toj sobi bilo ih je ukupno 111 logoraša. Nije bilo kreveta, pa su spavali na betonu. Dušeke su dobili mesec dana nakon dolaska. Hrana u logoru je bila veoma loša – kada je stigao u logor imao je oko 105 a kada je izašao imao je 68 kilograma. Higijenski uslovi su bili užasni. Prvih mesec dana se nisu kupali i zbog toga je većina logoraša dobilo vaši. Tek oko Nove godine su napravljeni tuševi u krugu logora. Tokom zime, morali su da se kupaju hladnom vodom napolju po snegu a tokom kupanja policajci su držali uperene puške u njih.

S vremena na vreme, lekarske ekipe su dolazile u logor, ali je odnos jednog od tih lekara prema logorašima bio jako loš. Ime tog lekara mu nije poznato, ali pamti da je imao bradu i da je bio iz Užica. Čuo je kako je taj lekar jednom prilikom pitao policajce u logoru ‘zašto već jednom ne pokolju logoraše’. Potom je zadigao svoju košulju i pred logorašima pokazao rane po stomaku. Rekao je da su to rane od muslimanskih metaka i počeo je da im psuje „balijsku majku“. Jednom prilikom je logoraš Nazif Krlić zatražio pomoć lekara i dok mu je taj lekar davao neku injekciju, rekao mu je da je život tog logoraša u njegovim rukama i da mu može ubrizgati vazduh. Nije to uradio, ali je taj Nazif Krlić preminuo nedugo posle tog pregleda.

Policajci u logoru su na razne načine maltretirali i ponižavali logoraše. Njega je jedan policajac pitao za ime i nakon što mu je odgovorio, policajac mu je rekao da je ubuduće njegovo novo ime Andrija. On je rekao policajcu da on ima svoje ime, našta je policajac počeo po njegovom telu da gasi svoju cigaretu. Svako od logoraša je imao srpsko ime na koje je morao da se odaziva kada ga policajci pozovu. Za odlazak u WC morali su da podignu tri prsta i tek tada bi ih stražari pustili do poljskih toaleta. Prvih nekoliko meseci je bilo „pakleno“ zbog svakodnevnih batina od strane policije. U logor su dolazili i pripadnici Službe državne bezbednosti i nakon tih njihovih poseta, popravilo se stanje u logoru jer je prestala  tortura a i hrana je bila malo bolja.

Međunarodni Crveni krst (MKCK) je povremeno obilazio logor a on je iz logora oslobođen 29. januara 1996. godine posredstvom MKCK i otišao u Francusku. Napomenuo je da Šljivovica nije bila nikakav prihvatni centar već pravi logor jer „u kom to prihvatnim centrima policajci drže puške uperene u ljude koji borave unutra“. Rekao je da je po izlasku iz logora otišao preko UNHCR-a u Francusku u „pravi“ prihvatni centar.

Od posledica fizičkog i psihičkog maltretiranja i danas trpi ozbiljne posledice po svoje zdravlje. Smatra da mu je život uništen zbog boravka u logoru. Ima teške traume i oseća drhtavicu kada se priseti dana u logoru. Ima problema sa stomakom jer su ga policajci šutirali. Tri puta se podvrgao operaciji stomaka i redovno posećuje neuropsihijatra u bolnici u Sarajevu.

Mušan Džebo je rekao da je zajedno sa Enesom Bogilovićem i još nekim ljudima početkom avgusta 1995. godine prešao reku Drinu. Niko iz njegove grupe nije bio naoružan. Jugoslovenska vojska ih je presrela na nekom mestu zaraslom u travu, na oko 500 metara od reke. Vojnici su ih tada pretresli i nakon kraćeg vremena sproveli ih u Jagošticu. Do tamo su išli trčećim korakom a vojnici iz pratnje su ih tukli usput. U Jagoštici su davali izjave o tome šta je ko  radio u Žepi tokom rata. Potom su svi uvedeni u kamione. Vojnici su „nagurali puno ljudi pod ciradu“ pa je bilo zagušlivo. Vojnici su udarali po ciradi motkama.

Kada su stigli u Šljivovicu, sprovedeni su u sobe koje su bile prazne. Spavali su na golom betonu. Baraka je bila stara i posle svake jače kiše prokišnjavalo sa krova. Nije bilo kupanja prvih mesec dana a u WC nije smeo da ide jer su često policajci tukli logoraše na putu do toaleta. Hrana je bila oskudna i dva puta na dan. Terali su ga da peva četničke pesme i pokazuje tri prsta. U logor je povremeno dolazila medicinska sestra. Jednom prilikom je otišao na lekarski pregled jer je počeo da mokri krv. Ona mu je tada dala četiri tablete, koje su mu pomogle.

Policajci u logoru su ga više puta tukli pendrecima i nekim letvama. Bio je modar od udaraca. Nekoliko puta su ga tokom noći izvodili iz sobe i tukli ga. Tokom boravka u logoru, naredili su im da niko ne sme policajce da gleda u oči i već samo u zemlju. Ukoliko bi neko podigao glavu, istog trenutka je dobijao batine. Vodili su ga na ispitivanje kod nekog inspektora. Taj inspektor ga je propitivao o tome šta je radio u Žepi. Terao ga je da prizna neka ubistva i sve vreme ga je vređao i provocirao. Policajci su i njega i ostale logoraše terali da pevaju četničke pesme i nadenuli su mu srpsko ime Dušan Lučić.

Zdravlje mu je nakon izlaska iz logora 6. decembra 1995. godine ozbiljno narušeno. Iz logora je posredstvom UNHCR-a otišao u Irsku i tamo je započeo svoje lečenje. Danas ima dijabetes, operisan mu je bubreg i ima teške psihičke tegobe. Često ne spava po celu noć i nervozan je tako da se i danas leči.

Sledeće ročište je zakazano za 9. jun 2009. godine u 11 časova.