Postupak za ostvarivanje prava na reparacije-slučaj nezakonitog pritvora Albanaca– slučaj Hasani Refik i dr.

Izveštaj sa suđenja – 10. mart 2009.

U postupku za naknadu štete, koji je Fond za humanitarno pravo (FHP) u oktobru 2008. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuo protiv Republike Srbije u ime Refika Hasanija, Sokola Jakupija, Agima Ibrahimija i Zijadina Blakqorija, Albanaca sa Kosova, koji su bili nezakonito pritvoreni u zatvorima u Srbiji tokom 1999. i 2000. godine, 10. marta 2009. godine je održano ročište, na kome su saslušani Refik Hasani i Sokolj Jakupi.

Refik Hasani je rekao da je do marta meseca 1999. godine živeo sa svojom porodicom u Podujevu. Nakon početka bombardovanja, krajem marta meseca 1999. godine u njegovu kuću je došla policija i svim ukućanima naredila da napuste kuću. Sa svojom porodicom je napre otišao u selo Šajkovac/Shajkofc kod Podujeva odakle ih je nakon nekoliko dana policija ponovo proterala. Tada su otišli u selo Duz/Dys. Ni u ovom selu nisu ostali dugo, jer je policija svim meštanima naredila da napuste to selo. Odatle je sa porodicom otišao u Prištinu kod jednog rođaka. Dana 19. maja, oko 9:30 policija je opkolila deo grada u kojem je bila rođakova kuća. Policija je ušla u kuću gde je bio smešten on sa porodicom. Policajci su im oduzeli lične karte a njega su odveli do policijskog kombija, u kome je bilo više muškaraca. Pre toga, kanapom su mu vezali ruke. Kombijem je prevežen do policijske stanice u Mudžaher mahali u Prištini gde su mu prvo vratili ličnu kartu a potom počeli tući pendrecima i kundacima po celom telu. Dok su ga tukli, psovali su mu „albansku majku“ i vređali ga. Kada su prestali da ga tuku, odveli su ga na gornji sprat zgrade, gde mu je urađen test „parafinske rukavice“. U stanici je video oko 200 ljudi, čula se buka, galama i jaukanje.

Oko 15:30 tog dana, u jednoj većoj grupe ljudi sproveden je autobusom u zatvor u Lipljanu. Odmah po dolasku u zatvor, naređeno im je da legnu na zemlju na stomak da bi ih u tom položaju policajci počeli tući palicama, nogama i motkama. Maltretiranje je trajalo sve dok u zatvor nije pristigla druga grupa Albanaca. Policjajci su ga sproveli u sobu u kojoj je boravio sa još 20-ak ljudi. U toj sobi je proveo pet dana, nakon čega je sa grupom od oko 350 ljudi smešten u jednu salu u zatvorskom krugu. Uslovi za boravak u zatvoru su bili nepodnošljivi. Hrana je bila jako loša. Policajci su ih tukli ljude svo vreme. Čak ih je tukao i zatvorski kuvar.

Dana 10. juna 1999, zajedno sa još nekim zatvorenicima je uveden u autobus kojim su osprovedeni u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Uslovi u tom zatvoru su bili teški, ali bolji u odnosu na Lipljan. U sobi je boravilo oko 70 pritvorenika. Posetio ih je Međunarodni Crveni krst (MKCK) i preko njih je prvi put uspostavio kontakt sa porodicom. Sve vreme boravka u zatvoru, stražari su ga optuživali da je terorista, ali nikada nije izveden pred sudiju, niti je protiv njega pokrenut bilo kakav sudski postupak. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici je ostao do 30. juna 2000. godine, kada je bez ikakvog objašnjenja, oslobođen i sa desetak ljudi i uz potvrdu o ukidanju pritvora vratio se na Kosovo. Zbog torture u zatvorima, ima teške posledice po zdravlje. Ima bolove u kičmi i bubrezima. Često je nervozan, pojačano se znoji i budi se noću zbog noćnih mora. Redovno posećuje neuropsihijatra i uzima propisanu terapiju.

Sokol Jakupi je rekao da je 18. marta 1999. godine iz njegovog sela Grdovac/Gerdofc [opština Podujevo/Podujevë] otišao u Prištinu/Prishtinë kako bi njegova supruga obavila porođaj u prištinskoj bolnici. Boravio je kod brata od strica u naselju „Sunčani breg.“ Dana 20. maja, četiri policajca su došla u bratov  stan i legitimisala ih. Kada su videli da je on iz Podujeva/Podujevë, policajci su mu rekli da će ga privesti u policijsku stanicu. Rekli su mu da ga neće uhapsiti ako im plati po 200 nemačkih maraka. Kada im je rekao da on nema toliko para, policajci su ga izveli iz stana i uveli u civilni kombi ispred zgrade u kojem je već bilo 25 ljudi. Odvezli su ih u policijsku stanicu u Mudžaher mahali u Prištini, u kojoj je već bilo dosta privedenih Albanaca. U policijskoj stanici, policajci su ga pretukli, udarajući ga pendrekom, nogama i bejzbol palicom. Od udaraca je u jednom trenutku izgubio svest. Primoravali su ga potpiše neku izjavu. On se jedno vreme odupirao ali su ga na kraju naterali da potpiše. Tada je dobio rešenje o zadržavanju u pritvoru zbog terorizma, nakon čega su ga policajci odveli u zatvor u Lipljanu.

U lipljanskom zatvoru, stražari su ga više puta tukli u nekoliko navrata. Tamo je boravio u sobi sa još 22 pritvorenika. Uslovi su bili takvi, da „ni psi ne bi izdržali.“ Nije bilo dozvoljeno kupanje, a u toalet im je bilo dozvoljeno da idu samo jednom dnevno. U tom zatvoru ih je nekoliko puta tukao čak i zatvorsku frizer.

U zatvoru u Lipljanu je boravio do 10. juna 1999. kada je sa grupom zatvorenika premešten u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Tamo je stanje bilo nešto prihvatljivije, ali i dalje teško. Albanski zatvorenici su bili na celom jednom spratu i bili su diskriminisani u odnosu na zatvorenike srpske nacionalnosti. Albanci su dobijali dva obroka, dok su ostali u zatvoru imali tri obroka dnevno. U njegovoj sobi, bilo je oko 70 pritvorenika. Stanje je postalo bolje tek nakon posete MKCK. Preko njih je dobijao pakete i razmenjivao poruke sa porodicom a tri puta su ga u zatvoru posetili otac i majka..

Iz zatvora je oslobođen 24. marta 2000. godine u prisustvu predstavnika MKCK i tada je dobio potvrdu o oslobađanju iz zatvora. Zbog torture u zatvorima, javio se lekaru mesec dana nakon izlaska na slobodu. I danas ima tegobe bolova u  kičmi i glavi i leči se fizikalnom terapijom.

Sledeće ročište je zakazano za 12. maj 2009. u 11 časova.