Postupak za ostvarivanje prava na reparacije: slučaj Mustafa Kolgeci – Svedočenje Mustafe Kolgecija

Dana 9. jula 2008. godine, održano je ročište pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, u postupku koji je Fond za humanitarno pravo u januaru 2008. godine pokrenuo u ime Mustafe Kolgecija, koji je bio nezakonito pritvoren u zatvorima u Srbiji, na kojem je saslušan Mustafa Kolgeci.

Mustafa Kolgeci je rekao da je 28. septembra 1998. godine srpska vojska i policija počela granatirati njegovo selo Vranić/Vraniq. Posle granatiranja ušli pripadnici srpskih snaga su ušli u selo i počeli da pale kuće. On ranije nije hteo da napusti svoje selo jer je u blizini bilo više srpskih sela, od kojih je najveće Mušutište/Mushtishte, pa je smatrao da su zbog toga bezbedni. Ipak, on je tog dana sa porodicom napustio Vranić/Vraniq. Usput su ga zaustavila četiri srpska vojnika i sproveli u neku kuću. Tu je sa još nekim ljudima stajao ispod stepeništa skoro ceo dan.

Sutradan su ga policajci sproveli do stanice policije u Suvoj Reci. Dok je sedeo u stanici, gledao je da prepozna nekoga i da ga pita zbog čega je priveden. On je u Suvoj reci bio  ugledan građanin, ranije je bio predsednik suda i predsednik opštine. U tom hodniku ga je videla kćerka Milorada Nešovića, koji je radio za DB i pitala ga je šta traži u policijskoj stanici. Nakon toga, Milorad Nešović ga je odveo na saslušanje u njegovu kancelariju. Tada je pitao Nešovića zašto je uhapšen i zbog kog dela ali mu on nije odgovorio. Milorad Nešović ga je pitao da li ima puškomitraljez, na šta mu je odgovorio da ima službeni pištolj, koji je zadužio još kao predsednik suda. Posle toga, urađena mu je „parafinska rukavica“ na koju je, navodno, po rečima policajaca, bio pozitivan. Sledećeg dana sproveli u zatvor u Prizrenu, gde je proveo narednih sedam meseci. Uslovi u zatvoru su bili loši. Njega policija nije tukla ali je video da su ostale zatvorenike tukli. Posle tih sedam meseci, 30. aprila 1999. godine, njega i još neke zatvorenike su premestili u zatvor u Dubravi/Dubrave kod Istoka/Istog. Tamo je stanje bilo malo bolje ali su i tamo čuvari provocirali i tukli zatvorenike. Policija je danima sa krova zatvora pucala svetlećim mecima na NATO avione, provocirajući ih.

Bio je 19. maj kada je bio prvi udar NATO-a na zatvor i tada su poginula dva-tri zatvorenika u paviljonu C. Posle dva dana se dogodio novi napad NATO-a i tada je poginulo desetak zatvorenika a onda je 23. maja policija sa spoljne strane zatvorskog zida naredila svim zatvorenicima da se skupe u krugu zatvora. Stali su u redu po četvorica, kako su im policajci naredili. Tada je „zapucalo sa svih strana“. Bio je u čučećem položaju i tada je na njega palo nekoliko zatvorenika. Uspeo je da pretrči dvorište i uđe u jedan šaht ali je morao brzo da izađe zbog žeđi.  Pobegao je u jednu zatvorsku prostoriju i tu je sačekao jutro. Sutradan je video puno ljudi u maskirnim uniformama koju su im naredili da se skupe na igralištu kod zatvorske sportske hale. Tada im je jedan od maskiranih, rekao da je NATO a ne srpska policija prethodnog dana pobio zatvorenike, da je poginulo 80 a ranjeno 150 zatvorenika. Rekao je da su dobili šta su tražili i da im je NATO kriv za sve. Na kraju im je rekao da se „snađu“ dan-dva, da u Dubravi više ne mogu da ostanu i da će biti premešteni negde gde je bezbednije.

Sutradan su autobusima uz policijsku pratnju preveženi do zatvora u Lipljanu/Lipjan. Tu je stanje bilo jako loše. Policajci ga nisu tukli ali druge zatvorenike jesu. Tu je proveo 17 dana. Ćelija je bila veličine 4×4 metara a njih je bilo 30 unutra. Nisu mogli normalno da leže i da spavaju. Nisu se kupali duže vreme, delili su 1,5 litara vode na više ljudi a od hrane su dobijali supu ili čaj i to po pola čaše od jogurta.

Dana 9. juna, začula se jaka pucnjava u okolini zatvora. Nisu tada znali šta je u pitanju a posle su saznali da je policija slavila potpisivanje Kumanovskog sporazuma. Oko 23:00 sata tog dana, policajci ušli u sobu, svima vezali ruke i naredili im da uđu u autobuse. Ponovo nisu znali kuda idu, glave su morali da drže spuštene pod sedištem. Na kraju su stigli u niški zatvor u kome je proveo dodatnih sedam meseci. Uslovi u tom zatvoru su bili malo bolji, barem je hrana bila bolja.

Oko Nove godine prebačen je u zatvor u Požarevcu gde je trebalo da mu sude za krivično delo terorizma. Sudilo mu je veće sastavljeno od sudija iz prizrenskog suda. Međutim, tokom suđenja, javni tužilac je odustao od gonjenja i on je 31. januara 2000. godine posredstvom Crvenog krsta otišao na Kosovo. Zdravlje mu je teško narušeno od boravka u zatvorima, bubrezi su mu otkazali pa je morao da obavi transplataciju bubrega. Zbog lošeg tretmana u zatvorima, imao je četiri operacije urinarnog trakta zbog infekcije a terapija koju mora da primenjuje je jako skupa i često nedostupna.

Sledeće ročište je zakazano za 25. novembar 2008. godine u 10 časova.