Suđenje Lapskoj grupi 17. februar – 16. juli 2003. godine

Pred Međunarodnim krivičnim većem Okružnog suda u Prištini 16. jula 2003. završeno je suđenje četvorici pripadnika nekadašnje Oslobodilačke Vojske Kosova (OVK), koji su delovali u regionu Lapa (Lapp) na severu Kosova. Otuda je u javnosti ovaj proces, iako službeno vođen kao suđenje “Latifu Gašiju i ostalima”, poznatiji pod nazivom kao suđenje “Lapskoj grupi”.

Pripadnici “Lapske grupe”, Rustem Mustafa – Remi (Rrustem Mustafa-Remi), nekadašnji komandant Lapske operativne zone OVK osuđen je na kaznu zatvora od 17. godina, Nazif Mehmeti – Drini, nekadašnji komandant Vojne policije OVK u Lapskoj zoni osuđen je na 13. godina zatvora, Latif Gaši – Lata (Latif Gashi-Lata), nekadašnji komandant obaveštajnog sektora OVK u Lapskoj zoni osuđen je na 10. godina i Naim Kadriu – Lumi, pripadnik vojne policije u zoni Lapa osuđen je na 5. godina zatvora.

Suđenje pripadnicima “Lapske grupe” je, uz izrazito velike mere bezbednosti, započelo u Prištini 17. februara 2003. godine. Postupak je vođen pred krivičnim većem koje su sačinjavale međunarodne sudije Timothy Clayson (Predsednik), Daniel Mabley i Leonard Assira (članovi Veća). Optužnicu je takođe zastupao međunarodni tužilac Philip Alcook. Odbranu je sačinjavala ekipa od sedmorice advokata Advokatske komore Kosova kao i advokata Johna Reilly iz Velike Britanije koji je asistirao braniocu osuđenog Rustema Mustafe. Na preko 40 ročista saslušano je 60. svedoka.

Međunarodni javni tužilac Gary McCuaig je pripadnicima “Lapske grupe” stavio na teret krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. Krivičnog Zakona Jugoslavije (KZJ) a u vezi sa članovima 22., 24., 26. i 30. KZJ, koji se primenjuje na Kosovu na osnovu Uredbe UNMIK-a br. 1999/24 od 12.12.1999. Konkretno, optuženima je stavljeno na teret učestvovanje u zajedničkom kriminalnom projektu sačinjenom od izdavanja naređenja, nezakonitog zadržavanja (izolacije), batinjanja, maltretiranja, torture i u pojedinim slučajevima i ubijanje albanskih civila sa Kosova.

Tužilac McCuaig se u optužnici protiv pripadnika “Lapske grupe” poziva na norme međunarodnog humanitarnog prava koji se primenjuju u unutrašnjim oružanim sukobima: Haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine, zajedničkom članu 3. Ženevskih konvencija iz 1949. godine, kao i Dodatnim Protokolima I i II ovih konvencija od 8. juna 1977. godine.

Krivična dela koja su pripadnicima “Lapske grupe” stavljena na teret, počinjena su u toku oružanog sukoba na Kosovu, koji je tokom 1998. i u prva tri meseca 1999. godine tretiran kao unutrašnji oružani sukob, a nakon početka NATO intervencije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 24. marta 1999. godine kao međunarodni oružani sukob.

Optuženima je stavljeno na teret da su pojedinačno, međusobno ili u saizvršilaštvu sa drugim neidentifikovanim članovima OVK u periodu od avgusta 1998. do sredine juna 1999. godine na području Lapa (sela Bajgora, Lapusnica, Majac, Potok i Kolić) formirali pritvorske centre za zadržavanje onih albanskih civila za koje su sumnjali da sarađuju sa srpskim snagama kao i za izdaju OVK. Pritvorenici su držani u neljudskim uslovima, prećeno im je, zlostavljani su, izlagani su stalnim duševnim i fizičkim patnjama, često su bili bez vode i hrane, kao i bez neophodnog lekarskog tretmana. Jedan pritvorenik je ubijen u toku pritvora, a njih pet nakon puštanja iz pritvora.

Dokazi

Oko 30 svedoka u dokaznom postupku su bili svedoci optužbe. Procedura koju je sud primenio u zaštiti glavnih svedoka optužbe je bila izuzetno rigorozna i predstavlja novinu u pravosudnoj praksi, i u odnosu na zaštitu svedoka u suđenjima pred Haškim tribunalom, gde je identitet zaštićenih svedoka poznat odbrani i optuženima. Na osnovu kategorizacije svedoka na zaštićene i anonimne, sud je u procesu protiv pripadnika Lapske grupe maksimalno primenio mogućnosti koje mu je pružala uredba UNMIK-a o zaštiti svedoka (2001/20) koji mogu doći u opasnost na osnovu njihovog svedočenja u prilog optužbe.

Prilikom ispitivanja zaštićenih svedoka (15) glavni pretres je bio zatvoren za javnost, isključivanjem posmatrača, medija i članova porodica optuženih, dok kada su svedočili anonimni svedoci (7), glavna rasprava je hermetički bila zatvorena za javnost, a identitet svedoka nije bio poznat ni odbrani ni optuženima. U takvim situacijama, anonimni svedoci se nisu pojavljivali u sudnici, već je posebnim linkom obezbeđen samo njihov glas u sudnici.

Glavni svedoci optužbe, među njima i bivši pritvorenici u centrima za zadržavanje su veoma uverljivo opisali kako su se prema njima ponašali optuženi dok su bili u pritvoru.

Svedok M.S., koji se držan 56 dana u centrima za zadržana lica u selima Bare/Bare i Bajgora/Bajgora je između ostalog izjavio: “Nisam siguran koliko sam povreda imao posle nekoliko dana prebijanja, imao sam puno povreda. Nekada su upotrebljavali policijske pendreke, nekada drvene štapove, nekada njihove puške. Dana 21. avgusta svedok S.B. i ja zadobili smo najteže povrede. Oni su nas tako mnogo tukli da smo bili u nesvesti dva dana. Toga dana su mi slomili rebra, povredili usta, imam i dokumentaciju da mi je stradao desni bubreg kao rezultat tog batinjanja. Kada su lekari dolazili da nas pregledaju, vezivali su nam oči”. Svedok M.S. je poznao jednog od optuženih, Latifa Gašija kao osobu koja ga je ispitivala i tukla. Ovaj svedok je takođe rekao: “Jedne noći mene i Osmana Sinani (jedna od šest žrtava koje se stavljaju na teret optuženima) su izveli napolje. Vezali su nas za stabla u šumi, bili smo vezanih očiju. Čuo sam kako su tri puta od njega tražili da prizna da je sarađivao sa Srbima, on je izjavio da nema šta da prizna. Tada sam čuo tri pucnja. Rekli su mi: ‘Otvori usta, priznaj ili ćemo te ubiti’. Rekao sam: ‘Ubijte me’. Nemojte da pucate pet puta, dosta je jednom. Otvorio sam usta ali je oružje bilo prazno. Nakon toga su me vratili u centar. Ja znam da je on ostao. Mene su stavili u vozilo, on je ostao. Ne znam ko je to uradio, svi su bili maskirani.”

Svedok K.H., stražar pri pritvorskom centru Lapestica je, govoreći o uslovima u centrima za zadržavanje, rekao: “Oni su držani u jednoj prostoriji koja je služila kao magacin. Bila je jedna prostorija bez grejanja, ali je bilo ćebadi i čaršava. Toalet je bio u dvorištu.”

Svedok F.M. koji je kratko bio pritvoren u pritvorskom centru Lapestica je u svojoj izjavi naveo: “Prostorija za zadržavanje bila je jedna zgrada pored vrata i postoji mogućnost da se ranije koristila za držanje stoke. Nije imala grejanje”.

Na glavnom pretresu je izvedeno i nekoliko važnih materijalnih dokaza (dokumentacija o zadržavanju civila, dnevnik Naima Kadriu, zatvorski registari, odluke o amnestijama, obaveštajni materijali zaplenjeni kod Latifa Gashija).

Svedoci odbrane su uglavnom dokazivali korektan tretman pritvorenika u centrima za zadržavanje, njihovu redovnu ishranu i potrebnu zdravstvenu negu.

Svedok S.M. inače lekar po profesiji je, govoreći o posetama koje je obavljao u pritvorskim centrima istakao: “Posete pritvorenicima sam obavljao po Hypokratovoj zakletvi. Za mene su oni bili pacijenti kao i svi drugi. Uslovi u kojima su oni boravili nisu se razlikovali od uslova koje je imala vojska.”

Završne reči tužioca i odbrane

U završnoj reči međunarodni tužilac Philip Alcook (treći po redu tužilac u ovom predmetu od njegovog početka) je centre za zadržavanje, u kojima su držani albanski civili za koje je OVK sumnjala da sarađuju sa srpskim snagama, uporedio Pandorinom kutijom. “Zatvorski centar Lapaštica je ustvari bio štala za krave u kojoj su ljudi provodili nedelje i mesece i u kojoj je za neke, koji su u njoj provodili duže vreme, smrt bila spas”, ocenio je on. Tužilac Alcook je “tretman” izlovanih civila, njihovo zlostavljanje i na kraju ubistvo šest od njih, ocenio kao dovoljan osnov da optuženi budu osuđeni za ratni zločin nad civilima.

U završnim rečima branioci optuženih su odbacili optužnicu kao neosnovanu. U ime advokatske ekipe, advokat Nekibe Kelmendi je značajan deo odbrane posvetila opovrgavanju otpužnice da se u periodu kada je primenjena mera izolacije albanskih civila radilo o oružanom konfliktu na Kosovu. Prema njenom tumačenju, pošto nije bilo oružanog sukoba optuženi nisu mogli počiniti dela ratnih zločina. Branioci su takođe odbacili mogućnost da su pripadnici OVK mogli počiniti ratni zločin, jer su u konfliktu sa srpskim snagama “koje su sprovodile genocid nad Albancima”, ušli na osnovu prava na samoodbranu. Većina branilaca je iz tog razloga oštro kritikovala, kako su naglasili, pokušaj izjednačavanja OVK i srpskog režima koji je počinio zločine nad Albancima.

Presuda

Krivično veće je prihvatilo kvalifikaciju da su optuženi počinili krivičo delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. KZJ u vezi sa članom 22., 24., 26. i 30. KZJ koji se primenjuje na Kosovu. Ratni zločin optuženi, odnosno osuđeni su, delujući po zajedničkom kriminalnom planu, počinili zatvaranjem i bespravnim držanjem albanskih civila; nehumanim ponašanjem i ugrožavanjem njihovog fizičkog integriteta; izlaganju zatvorenika teškim duševnim i fizičkim patnjama; primenom mera zastrašivanja i terora nad izolovanim civilima; kao i odgovornošću za smrt šestorice izolovanih lica.

Saopštavajući presudu, predsednik Krivičnog veća Timothy Clayson je istakao da je ocenjeno da dela koja su optuženi, odnosno osuđeni počinili predstavljaju kršenje međunarodnih zakona: “Od početka avgusta 1998. do 10. juna 1999. godine na Kosovu je postojao oružani konflikt sa jasno određenim stranama ovog konflikta koje su imale svoje komande i izvodile su vojne operacije. Žrtve su imale status zaštićenih lica na osnovu zajedničkog člana 3. Ženevskih konvencija iz 1949 godine, u vezi sa članovima 1. i 6. Dodatnog Protokola II iz 1977. godine. Dela nezakonitog zadržavanja predstavljaju teške povrede zakona. U vezi optuženog Rrustema Mustafe to znači da je on imao komandnu odgovornost u skladu sa članovima 86. i 87. Dodatnog Protokola II i Aneksa Ženevske konvencije.”

Ocena FHP

Krivično veće na čelu sa predsednikom Timothy Clayson vodilo je računa da obezebdi apsolutnu ravnopravnost između odbrane i optužbe. Krivično veće se tokom glavne rasprave držalo jasne neutralne pozicije prema strankama, podstičući ih i ohrabrujući ih da sud ubede u njihovo viđenje događaja.

Stranke u postupku su imale mogućnosti da iskoriste sva svoja prava predviđena ZKP: da budu u posedu dokaza koji su priloženi sudu i nalaze se u spisima predmeta; postavljaju pitanja; predlažu svedoke za koje smatraju da će doprineti boljem razjašnjenju slučaja; predlažu ostale dokaze i učestvuju u planiranju narednih sednica pretresa. Jedino ogrešenje krivičnog veća o proceduru se desilo kada je veće saoptuženima, koji još nisu bili saslušani, dozvolilo da prisustvuju davanju iskaza drugih optuženih, što nije dozvoljeno prema ZKP. Međutim, taj propust nije bio na štetu prava optuženih, nego u njihovu i korist odbrane, a na štetu optužbe.

Tokom glavne rasprave, obe strane, posebno advokati odbrane su imali širok prostor za izvođenje dokaza i uživali su maksimalno pravo na postavljanje pitanja. Ovo pravo uživali su i optuženi i ono im je oduzimano od strane krivičnog veća samo kada bi postavljali pitanja koja su prevazilazila okvire predmeta ili su prelazila na teren politike.

Iako su se branioci optuženih žalili da su zbog nepoznatog identiteta anonimnih svedoka njihove proceduralne mogućnosti u ispitivanju svedoka i efektnom osporavanju njihovih tvrdnji, zakonom garantovane, bile ograničene FHP smatra da je krivično veće takvu odluku donelo u interesu pravde.

Uprkos ogromnom pritisku dela kosovske javnosti koje smatra da činjenica da se OVK borila protiv Miloševićevog režima amnestira svako njeno moguće ogrešenje o pravila rata, Međunarodno krivično veće Okružnog suda u Prištini je izreklo pravdu i za optužene i za žrtve, stavljajući jasno na znanje da je zadatak suda da individualizuje krivicu, u konkretnom slučaju da utvrdi istinu u vezi sa optužbom da su četvorica pripadnika “Lapske grupe”, krijući se iza organizacije, pod njenom imenom počinili najteže moguće krivično delo prema civilima i pritvorenicima.