Prvo suđenje za ratni zločin u Republici Srpskoj – Pravna analiza suđenja u slučaju Matanović

Sudsko veće Okružnog suda u Banja Luci (Republika Srpska, BiH) kojim je predsedavao sudija Duško Bojović, donelo je 11. februara 2005. godine oslobađajuću presudu 11-orici policajaca, bosanskih Srba, za nezakonito pritvaranje katoličkog sveštenika Tomislava Matanovića i njegovih roditelja, u Prijedoru, za vreme oružanih sukoba u BiH (čl. 142 Krivičnog zakona Republike Srpske). Ovo suđenje je jedino suđenje za ratne zločine u Republici Srpskoj.

Na osnovu praćenja, Fond za humanitarno pravo (SCG), Centar za mir, nenasilje i ljudska prava, Osijek (Hrvatska) i Istraživačko – dokumentacioni centar, Sarajevo (BiH) ocenjuju da prvo suđenje za ratni zločin u Republici Srpskoj nije donelo pravdu za porodicu Matanović. Sudsko veće je zasnovalo oslobađajuću presudu na nedostaku dokaza, što više ukazuje na manjkavu istragu, kao i pasivnu ulogu Tužilaštva i Sudskog veća u pribavljanju dokaza. Pored toga, teško je prihvatiti ukazivanje Sudskog veća da su mnogi važni dokazi izgubljeni prilikom uništavanja dokumentacije CJB Prijedor, koje je navodno izvršio načelnik u to vreme, Simo Drljača. Budući da je u vreme suđenja pokrenuta istraga za ubistvo porodice Matanović, postavlja se pitanje zašto taj postupak nije spojen sa predmetom za protivzakonito pritvaranje, nego se nastavlja sa neopravdanim odugovlačenjem postupka.

Iako je optužnica podignuta za ratni zločin, Tužilaštvo je tek u preciziranoj optužnici navelo da su optuženi prekršili član 147 Ženevske konvencije o zaštiti civilnih lica tokom oružanog sukoba u vezi sa članom 146 (1) iste Konvencije. U članu 147 se navodi da protivzakonita zatvaranja predstavljaju tešku povredu Konvencije, dok se u članu 146 (1) navodi da se visoke strane ugovornice obavezuju da će preduzeti svaku zakonodavnu meru potrebnu radi propisivanja krivičnih sankcija protiv lica koja su izvršila, ili koja su izdala naređenje da se izvrši bilo koja od teških povreda navedenih u članu 147. Tužilaštvo se nije pozvalo na odredbe članova 41, 42 i 43, koje na konkretniji način opisuju kada vlasti mogu da odrede prinudan boravak zaštićenim licima. Ovim odredbama je predviđeno da se prinudni boravak zaštićenim licima može odrediti ukoliko to zahteva bezbednost Sile u čijoj se vlasti ta lica nalaze, ili ukoliko to zaštićeno lice zatraži. Takođe, svako zaštićeno lice ima pravo da donesenu odluku o upućivanju na prinudni boravak u najkraćem roku uzme u ponovno razmatranje sud ili nadležno administrativno telo. U slučaju Matanovića, nije zadovoljen nijedan od predviđenih uslova.

U pogledu utvrđivanja odgovornosti za ovo krivično delo, relevantno je pomenuti da je Žalbeno veće Haškog tribunala u presudi u predmetu Tadić navelo da je za utvrđivanje postojanja protivzakonitog pritvaranja potrebno 1) da postoji međunarodni oružani sukob, 2) da su žrtve civili, odnosno zaštićena lica i 3) da postoji veza između pritvaranja i oružanog sukoba. Pored navedenog, Žalbeno veće je u predmetu Čelebići stalo na stanovište da biće ovog krivičnog dela postoji samo u situaciji kada lice koje izvrši pritvaranje ima mandat da to pritvaranje i prekine. Međutim u slučaju Matanovića, Sudsko veće je našlo da niko od optuženih nije imao takav mandat, iako je optuženi Ranko Jakovljević bio na poziciji nadređene vlasti u odnosu na ostale optužene.

Optužnica

Okružno javno tužilaštvo iz Banja Luke je 30. januara 2001. godine podiglo optužnicu protiv11 pripadnika policije Republike Srpske, Ranka Jakovljevića, Miroslava Čađa, Mila Rodića, Dražena Rakovića, Radeta Savića, Gojka Kesića, Zorana Banovića, Miroslava Zeca, Đorđa Jelčića, Zorana Milojice i Slobodana Muzgonje zato što su noću 14. avgusta 1995. godine odveli iz kuće i protivzakonito zatvorili katoličkog sveštenika Tomislava Matanovića u kuću njegovih roditelja Josipa i Božane Matanović u Prijedoru. Porodicu Matanović su u kućnom pritvoru držali optuženi pripadnici policije na osnovu pismenih naredbi i rasporeda prvooptuženog Ranka Jakovljevića. Porodica Matanović držana je u pritvoru do 19. septembra 1995. godine, kada je optuženi Jakovljević došao do njihove kuće i rekao optuženom Rodiću, koji je te noći čuvao stražu, da više ne treba dežurati pošto će porodica Matanović biti odvedena na razmenu. Jakovljević je potom zaključao Matanoviće i ključ predao načelniku Simi Drljači. Nakon toga su oko 2:00 časa noću, po porodicu Matanović došli nepoznati ljudi i doveli ih u nepoznatom pravcu. Dana 5. oktobra 2001. godine njihovi leševi pronađeni su u bunaru u selu Rizvanovići, opština Prijedor.

Pred sam kraj suđenja, 2. februara 2005. godine, Tužilaštvo je preciziralo optužnicu na osnovu dokaza koji su izvedeni tokom suđenja, a po članu 337 ZKP-a Republike Srpske, u kojoj je navelo da su sveštenik Matanović i njegov otac Josip protivpravno pritvoreni u noći 24. avgusta 1995. godine, kada su sprovedeni iz prostorija Župnog ureda u porodičnu kuću. Pored toga, navodi se da je prvooptuženi Jakovljević, kao komandir policijske stanice Prijedor II, bez ikakvog pravnog osnova, a pod izgovorom obezbeđenja, naredio i organizovao ograničenje slobode kretanja porodici Matanović i nesmetan pristup drugim licima, zatvaranjem u okviru njihove porodične kuće i dvorišta odnosno stavljanjem u kućni pritvor. Za uvođenje ove mere nije postojao zahtev porodice Matanović, niti odluka nadležnih civilnih ili vojnih organa. Prema navodima precizirane optužnice, prvooptuženi je nakon izdavanja naredbe za protivpravno zatvaranje porodice Matanović organizovao naoružanu stražu sastavljenu od ostalih optuženih pripadnika policijske stanice Prijedor II u dvorištu i kući porodice Matanović, putem rasporeda dežurstava u periodu od 24. avgusta do 19. septembra 1995. godine.

Ostali optuženi su, izvršavajući naredbu prvooptuženog i znajući da su Matanovići protivzakonito zatvoreni, održavali takvo protivpravno stanje. U preciziranoj optužnici se, za razliku od prvobitne, navode odredbe međunarodnog humanitarnog prava koje su optuženi prekršili i to član 147 (1)u vezi sa članom 146 Ženevske konvencije o zaštiti civilnih lica, kao i član 1(1) Dopunskog protokola II u vezi sa članom 3 pomenute konvencije.

Suđenje

Suđenje je počelo 17. maja 2004. godine i održano je ukupno 23 sednice glavnog pretresa tokom kojih je pored optuženih saslušano 57 svedoka, 34 svedoka optužbe i 23 svedoka odbrane. Svi optuženi su negirali izvršenje krivičnog dela, ističući da su samo obavljali svoj posao, da im je veoma žao zbog sudbine porodice Matanović, ali da nisu imali nikakvog učešća u ovom zločinu. Pored toga, izvršen je i uvid u odluku Doma za ljudska prava BiH  «Josip, Božana i Tomislav Matanović protiv Republike Srpske» iz 1996. godine, koja sadrži, između ostalog, i urgencije Banjalučke biskupije za puštanje sveštenika Matanovića na slobodu, upućene institucijama Republike Srpske u novembru 1995. godine i više puta tokom 1996. godine.

Prvooptuženi Jakovljević se branio da je njegov pretpostavljeni, načelnik CJB Prijedor, Simo Drljača, izdao usmenu naredbu o obezbeđenju porodice Matanović i da je on to naređenje zajedno sa ostalim policajcima iz stanice Prijedor II vršio savesno, na legalan način i u skladu sa pravilima službe. Optuženi Jakovljević je istakao da su on i njegove kolege žrtve pritisaka da se ovaj slučaj što pre razreši da bi međunarodna zajednica stekla utisak da Republika Srpska ispunjava svoje obaveze.

Drugooptuženi Čađo je tvrdio da nikada nije dobio naređenje da drži bilo koga u kućnom pritvoru, niti je tokom pet smena, koliko je proveo na obezbeđenju porodice Matanović, upotrebio bilo kakav oblik prisile. Čađo je istakao da je on vršio dužnost obezbeđenja u periodu od 3. do 9. septembra 1995. godine i dodao da je ponosan na svoje ponašanje u tom periodu. Optuženi je naglasio da niko od optuženih, osim Jakovljevića, nije mogao uticati na zakonitost ili protivzakonitost rada, a da su u hijerarhijskom smislu optuženima bili nadređeni vođa smene, njegov pomoćnik, vođa sektora, pomoćnici komandira, zamenik komandira, kompletni CJB Prijedor i Vlada RS koja je znala šta se dešava, a nije reagovala.

Trećeoptuženi Rodić je takođe tvrdio da je profesionalno obavljao svoj posao koji su mu poverile starešine. Matanovići su se osećali sigurno, prema njegovim rečima, dok je on dežurao i da je sa njima vodio prijatne razgovore. Pored toga, Rodić je rekao da su, dok je on bio na obezbeđenju, članovi porodice Matanović mogli da se kreću gde hoće i da je on često tokom dežurstva odlazio do svoje kuće i ostavljao svoju pušku kod njih.

Četvrtooptuženi Raković je naveo da je tokom 11 sati, koliko je proveo na obezbeđenju porodice Matanović, svoj posao obavljao profesionalno i da nije uradio ništa što je u suprotnosti sa pravilima službe javne bezbednosti. Optuženi Milojica je proveo samo jednu smenu na obezbeđenju porodice Matanović., a optuženi Muzgonja je izneo da nije znao da je porodica Matanović prisilno dovedena u porodičnu kuću, niti je imao saznanja da izvršenjem naredbe njima ograničava slobodu kretanja. On je, prema sopstvenim rečima, u tom periodu bio stražar u policijskoj stanici i tada su bile učestale radnje obezbeđenja porodica u Prijedoru.

O odvođenju sveštenika Matanovića i njegovog oca iz župnog dvora u porodičnu kuću svedočilo je više svedoka. Svedok Goran Kusonić, koji je bio zaposlen u policijskoj stanici Prijedor I je naglasio da su sveštenik Matanović i njegov otac 24. avgusta 1995. godine privedeni u prostorije ove policijske stanice, koja se nalazi u istoj zgradi gde je i CJB Prijedor, nakon čega su prebačeni na Urije, gde su ih obezbeđivali policajci iz policijske stanice Prijedor II. Kusonić je istakao da je 24. avgusta u večernjim časovima dobio obaveštenje da ga traži Bogoljub Kos i tada je dobio zadatak da sveštenika Matanovića i njegovog oca odveze na Urije u porodičnu kuću, uz napomenu da im «ne sme faliti dlaka s glave». Po njegovim rečima, u to vreme je u CJB održavan sastanak, a on je od starešina video samo Bogoljuba Kosa. Kusonić je istakao da je između 23:00 i 24:00 časa zajedno sa još jednim policajcem odvezao sveštenika Matanovića i njegovog oca policijskim vozilom «Golf 2» do njihove porodične kuće, gde ih je sačekala sveštenikova majka. Nakon 5 do 10 minuta, koliko su svedok i njegov kolega proveli u kući porodice Matanović, došli su policajci iz policijske stanice Prijedor II i rekli im da mogu ići, pošto su oni dobili zadatak da obezbeđuju Matanoviće. Na kraju, svedok je istakao da niko od optuženih nije bio među policajcima koji su te noći došli u kuću porodice Matanović. Svedok Nikola Mađar, takođe policajac iz policijske stanice Prijedor I,je istakao da je24. na 25. avgust 1995. godine srušen župni dvor mašinama iz rudnika Ljubija, a da su pripadnici policijske stanice Prijedor I iz kuće pored župnog ureda odveli dve osobe. Po njegovim rečima, između 2:00 i 3:00 sata u noći došao je Goran Kusonić i rekao da je zajedno sa policajcem Lazićem odvezao te ljude u njihovu porodičnu kuću na Urije i da se tamo zadržao do dolaska policajaca iz policijske stanice Prijedor II. Svedok je istakao da je bio član Komisije MUP-a RS, koja je 2000. godine ispitivala ovaj slučaj i zaključila da je policija obezbeđivala Matanoviće, ali ne u smislu pritvora, već u smislu spoljenjeg obezbeđenja kuće, s obzirom na veliki broj izbeglica.

Svedok Marko Đenadija, tadašnjikomandir policijske stanice Prijedor I, je naglasio da je za rušenje župnog dvora saznao od svoga pomoćnika idućeg jutra, oko 9:00 ili 9:30 sati. Po njegovim rečima, on je tek kasnije saznao da je nakon rušenja župnog dvora sveštenik Matanović odveden u porodičnu kuću i istakao da bi bilo logično da je on kao komandir preneo to naređenje policajcu Goranu Kusonjiću. Đenadija je naglasio da Bogoljub Kos nije mogao samostalno izdati takvo naređenje, već ga je morao dobiti od nekog drugog i preneti ga Kusonjiću. Na kraju, Đenadija je zaključio da je takvo naređenje mogao izdati jedino tadašnji načelnik CJB, Simo Drljača, po čijem je naređenju skoro sva dokumentacija od početka rata do 1996. godine uništena.

U pogledu izdavanja naređenja o obezbeđenju porodice Matanović u njihovoj porodičnoj kući, svedoci Petar Vuruna i Milutin Čađo su zaključili da je to naređenje izdao direktno Simo Drljača komandiru policijske stanice Prijedor II, optuženom Jakovljeviću. Naime, Petar Vuruna, tadašnji inspektor za zakonitost u radu i stručno osposobljavanje policije u CJB Prijedor, je izneo svoje mišljenje da je načelnik CJB izdao direktno naredbu policijskoj stanici II i da su je oni izvršili. Milutin Čađo, tadašnji načelnik odeljenja CJB Prijedor, koji prema njegovim rečima nije bio u dobrim odnosima sa Simom Drljačom i da je većina naredbi tokom 1995. godine doneta bez njegovog saznanja, iako je on faktički bio na čelu policije u Prijedoru. Po njegovim rečima, u periodu kada je izvršen ovaj zločin on uopšte nije kontaktirao sa Drljačom, niti mu je Drljača bilo šta prenosio, iako je bila praksa da se naređenja prenose komandirima stanica preko njega. Svedok je istakao da mu optuženi Jakovljević nikada nije dostavio izveštaj o čuvanju porodice Matanović i dodao da je jedino načelnik CJB mogao izdati naređenje o obezbeđenju porodice Matanović direktno komandiru policijske stanice, dok je ovaj bio u obavezi da izvršava to naređenje. Na kraju, Čađo je naglasio da je naređenje mogao povući onaj koji ga je i izdao.

Svedok Milenko Popović, tadašnjipomoćnik komandira policijske stanice Prijedor II je naglasio da ga je, nakon što je sveštenik Matanović preseljen u porodičnu kuću u noći 24. na 25. avgust 1995. godine, optuženi Jakovljević poslao tamo da vidi što se događa i uzme sve podatke o članovima porodice Matanović. Popović je istakao da mu je rečeno da te podatke treba da prikupi zbog potreba Sime Drljače. Kada je otišao, zatekao je ispred kuće dva policajca iz policijske stanice Prijedor II, dok je u kući bio inspektor kriminalističke policije CJB, Nenad Lakić. Po njegovim rečima, Lakić mu je rekao da ne treba da uzima nikakve podatke, pa se on vratio u stanicu i upoznao Jakovljevića sa situacijom. Svedok je naglasio da je na sastancima obavešten da je Simo Drljača naredio ovo obezbeđenje i dodao da je cilj obezbeđenja bio da se porodica Matanović zaštiti od eventualnih neugodnosti, s obzirom na tešku situaciju u Prijedoru u to vreme. Po njegovim rečima, u početku su u jednoj smeni na obezbeđenju bila dva policjaca, a kasnije po jedan. Na kraju, Popović je istakao da je obezbeđenje porodice Matanović trajalo do polovine septembra 1995. godine, kada ga je opozvao načelnik CJB Simo Drljača, i da za vreme njegovog trajanja nije bilo pritužbi na rad policije, niti ograničenja kretanja članova porodice.

Pored Popovića, saslušano je više svedoka koji su u navedenom periodu bili zaposleni u policijskoj stanici Prijedor II, koji su imali saznanja da se vrši obezbeđenje porodice Matanović i da je raspored sačinjavao komandir stanice, a u njegovom odsustvu zamenik. Svedok Sretko Daljević, pomoćnik komandira za javni red i bezbednost saobraćaja je izneo da ga je vođa smene u dežurnoj službi izvestio da je načelnik CJB Prijedor naredio obezbeđenje kuće u kojoj živi sveštenik Matanović sa roditeljima, kako ne bi došlo do određenih ekscesa. Daljević je dodao da nikada nije video pismenu naredbu za ovo obezbeđenje i naglasio da je verovatno načelnik CJB to naređenje usmeno preneo komandiru stanice. Svedok Cvijo Marić je rekao da se obezbeđenje radilo iz preventivnih razloga i dodao da se pored obezbeđenja porodice Matanovića vršilo i obezbeđenje Ismeta Pelaka i izvesnog Mešanovića, građana nesrpske nacionalnosti. Svedok Boža Stojanović, tadašnji vođa smene, je istakao da ne zna iz kojih je razloga vršeno obezbeđenje porodice Matanović, ali da mu je poznato kako je zadatak policajaca bio da «pripaze sveštenika Matanovića.»

Tokom suđenja saslušan je i dr. Vjekoslav Gotvald, blizak rođak i komšija porodice Matanović. Gotvald je istakao da je u avgustu 1995. godine u Prijedoru bilo dosta srpskih izbeglica iz Hrvatske i da je kod članova porodice Matanović postojao strah, povećan činjenicom da je Tomislav Matanović bio na dužnosti župnika. Po njegovim rečima, sveštenik Matanović i njegov otac su nakon odvođenja iz Župnog dvora u policiju, gde su Tomislavu nudili da pređe u Ljubiju iz razloga lične bezbednosti, dovedeni u u pratnji 8 do 10 uniformisanih lica u porodičnu kuću. Po Gotvaldovim rečima, on je svakodnevno obilazio sveštenika Matanovića i njegove roditelje, a povremeno su dolazili i predstavnici Banjalučke biskupije i predstavnici Crvenog krsta. Tih dana su po njegovim rečima članovi porodice Matanović bili veoma nervozni i neraspoloženi, dok nije došla informacija da će biti razmenjeni preko Crvenog krsta. Matanovići su nakon toga postigli dogovor sa porodicom Vujičić o razmeni imovine u Prijedoru za imovinu u Hrvatskoj. Po svedokovim rečima, sveštenik Matanović je skoro svake večeri dolazio u kuću Gotvaldovih, gde su zajedno gledali dnevnik, nakon čega bi se vraćao kući. U poslednjih sedam do deset dana pre nestanka porodice Matanović bilo je primetno da su policajci postali popustljiviji i da je sve delovalo slobodnije. Po njegovim rečima, Tomislav je isticao da su od policajaca, koji su ih čuvali, posebno prijatni bili optuženi Miroslav Čađo i Milo Rodić. Pored pomenutih policajaca, svedok je kod porodice Matanović video optužene Rakovića, Savića i Zeca, dok je za optuženog Milojicu čuo da je bio tamo. Gotvald je naglasio da su tokom noći, oko 2:00 časa, 19. septembra 1995. godine došla dva vozila ispred kuće Matanovića, a da je on od svog oca Ivana ujutro saznao da je porodica Matanović nestala. Gotvald je istakao da ne može da se seti nijednog lica koje je učestvovalo u dovođenju sveštenika Matanovića i njegovog oca u porodičnu kuću, ali je siguran da niko od optuženih nije bio među njima. Na kraju, Gotvald je naglasio da mu je optuženi Rodić rekao da će doći Crveni krst i da će porodica Matanović biti razmenjena, ali da mu on nije poverovao i da misli kako je optuženi znao nešto više.

Svedok Senada Štulić, komšinica porodice Matanović, je izjavila da je prilikom odvođenja porodice Matanović videla kako su iznošene stvari iz njihove kuće i naglasila da su ispred bili beli kombi i zeleni mercedes. Po njenim rečima, policija je iz razloga lične bezbednosti od 24. ili 25. avgusta pa sve do nestanka čuvala Matanoviće u porodičnoj kući. Ona je istakala da je od policajaca koji su čuvali Matanoviće videla optužene Rakovića i Milojicu. Na kraju, Štulić je naglasila da su policajci omogućavali Matanovićima da povremeno dođu do njihove kuće i da oni po njenom mišljenju nisu učestvovali u protivzakonitim radnjama, niti su znali šta se dešava.

Svedok Danica Pašalija je istakla da je poznavala Josipa Matanovića i dodala da je on često dolazio kod nje u prodavnicu, koja je bila u blizini njegove porodične kuće. Po njenim rečima, on joj je tokom 1995. godine rekao da ga policija štiti i da nema nikakvih problema. Na kraju, Pašalija je istakla da Josip Matanović nikada nije dolazio u pratnji policije

Tokom suđenja saslušana su i četiri katolička sveštenika iz Banjalučke biskupije.

Svedok Franjo Komarica, Biskup,je izneo da je kao katolički poglavar preduzeo sve, kako bi saznao šta se dogodilo sa Matanovićima. Prema njegovoj oceni, porodica Matanović je ubijena zato što sveštenik nije hteo da napsuti Prijedor.Od tadašnjeg predsednika Vlade Republike Srpske saznao je da se sveštenik Matanović nalazi na sigurnom i da je na spisku Međunarodnog komiteta Crvenog krsta i Republike Srpske za razmenu. Novi predsednik Vlade, Rajko Kasagić mu je početkom 1996. godine rekao da ne može uticati na Simu Drljaču da pusti zarobljene, i da je o tome izvestio i Biljanu Plavšić i Momčila Krajišnika. Biskup Komarica je izneo tvrdnju da se sveštenik Matanović sve do 1997. godine službeno vodio kao živ. Izneo je podatak Komisije koju je formirala Biljana Plavšić, član Predsedništva Republike Srpske, da je sveštenik Matanović 10. oktobra 1995. godine napustio Prijedor autobusom Crvenog krsta u pravcu Teslića. U svom iskazu izneo je takođe da se ime sveštenika Matanovića nalazilo na spisku Komisije RS za razmenu zarobljenika nekoliko dana pre nego što je odveden iz župnog dvora.

Svedok Karlo Višeticki je izjavio da je sveštenik Matanović 24. avgusta 1995. godine odveden u kućni pritvor i naglasio da je on sa Ivicom Božinovićem i Levar Dujom dva puta obišao porodicu Matanović. Kada su otišli po treći put, oko 21. septembra 1995. godine, nisu ih zatekli kod kuće, a komšije su im rekle da su Matanovići jednostavno nestali. Po rečima Višetickog, on je po prvi put otišao u posetu sa Ivicom Božinovićem i to u periodu između 25. i 30. avgusta 1995. godine. Nakon što ih je policija na ulazu upitala, ko su i šta žele, ušli su baštu gde su popili kafu sa porodicom Matanović. Višeticki je istakao da su tom prilikom sveštenik Matanović i njegova majka bili vidno zaplašeni, dok se otac dobro držao. Sveštenik Matanović im je tom prilikom rekao da je u kućnom pritvoru, odnosno da ne može nigde da se kreće, da jedino Simo Drljača može da ga pusti i zamolio ih je da intervenišu kod Drljače da to učini. Međutim, po rečima Višetickog, Božinović i on nisu uspeli da pronađu Drljaču. Višeticki je istakao da ih je sveštenik Matanović zamolio da o ovome obaveste i banjalučkog biskupa Komaricu, koji je takođe u tom periodu bio u kućnom pritvoru u Banja Luci. Po rečima svedoka, on je po drugi put otišao da obiđe Matanoviće zajedno sa Ljevar Dujom i tada se zadržao oko 25 minuta. Svedok je istakao da su tom prilikom ponovo sedeli u bašti, da je Matanovićeva majka bila u veoma lošem stanju, dok je sveštenik Matanović bio mnogo raspoloženiji nego prošli put i spremao se za razmenu koja je trebalo da se obavi preko Crvenog krsta. Tom razgovoru, po rečima svedoka, policajci nisu prisustvovali. Višeticki je naglasio da mu je sveštenik Matanović rekao da ga je redovna policija sprovela u porodičnu kuću iz policijske stanice Prijedor II i da mu je taj ko ga je doveo i zabranio da izlazi. Po njegovim rečima, Matanović je čuvan 24 časa od strane redovne policije i svedok je to doživljavao kao kućni pritvor, a policajce kao zatvorske stražare.

Svedok Ljevar Dujo je istakao da je dva puta bio u poseti porodici Matanović, prvi put sa Ivicom Božinovićem u drugoj polovini avgusta, a drugi put sa Karlom Višetickim u prvoj polovini septembra. Po njegovim rečima, on je od biskupa Komarice čuo da se porodica Matanović nalazi u kućnom pritvoru, ali je po njegovom mišljenju to bila zaštita. Kada je prvi put otišao, policajac je rekao da Božinovića i njega ne sme pustiti, pa su otišli u policijsku stanicu Urije, gde im je poseta odobrena. Kada je drugi put otišao da obiđe porodicu Matanović, policajac je bio prisutan početku razgovora, ali je posle otišao. Ljevar je istakao da prilikom obe posete nije bio pretresan i da se, a to mu je rekao i sveštenik Matanović, policija ponašala fer prilikom obezbeđenja.

Svedok Ivica Božinović je tri puta bio u poseti porodici Matanović. Video je da su stražari pripadnici redovne policije. Po njegovim rečima, kada je po prvi put bio u poseti, sveštenik Matanović je bio prilično opušten i nadao se da će sve vrlo brzo proći. Drugi put dežurni policajac je tražio da u policijskoj stanici Urije izvadi dozvolu za posetu. Prilikom treće posete, sveštenik Matanović je bio veoma uznemiren, molio je da mu se pomogne i da obavesti biskup Komarica. Tom prilikom sveštenik Matanović je rekao «vodite me odavde, prebacite me u Banja Luku.» Nakon obaveštavanja biskupa Komarice, Biskupija se pismenim putem obratila pomoćniku ministra vera Jovu Turanjaninu , tadašnjem premijeru i načelniku policije u Prijedoru za puštanje na slobodu sveštenika Matanovića.

Svedok Jovo Turanjanin, tadašnji pomoćnik ministra vera u Vladi RS je izjavio da je nakon nestanka porodice Matanović banjalučki biskup Komarica kontaktirao Ministarsvo vera, a tadašnji ministar Dedović je uputio pismo Simu Drljači od kojeg je stigao odgovor da je porodica Matanović preko Teslića autobusom prebačena u Federaciju. Ovaj svedok je rekao da Ministarstvo nikada nije tražilo od MUP-a da obezbeđuje nepravoslavne sveštenike i objekte.

Svedok Rajko Kasagić, u vreme ovih događaja na položaju predsednika Izvršnog odbora SO Banja Luka, a potom od 26. decembra do 15. maja 1996. godine predsednik Vlade RS, je naveo da nije imao neposrednih saznanja o sudbini porodice Matanović, ali da je čuo priče da je Simo Drljača uhapsio članove ove porodice da bi ucenio Haški tribunal. Za slučaj porodice Matanović saznao je nakon pada Krajine, dok je još uvek bio na funkciji predsednika Izvršnog odbora SO Banja Luka. Po izboru za predsednika Vlade urgirao je kod predsednika Republike Srpske da razreši ovaj slučaj, ali, po njegovom mišljenju, vladajuće strukture su znale za ovaj događaj ali nisu učinile ništa da ih spreče.

Tokom suđenja saslušani su i svedoci Borka i Vukašin Vujičić sa kojima su Matanovići zaključili ugovor o razmeni imovine, kao i advokat Miodrag Deretić, koji je posreddovao u zaključivanju ugovora.

Svedok Borka Vujičić je u vezi sa razmenom imovine posetila porodicu Matanović u Prijedoru u vreme dok su bili pod obezbeđenjem srpske policije, i tom prilikom je od sveštenika čula da čeka razmenu ali da ne želi da ide bez roditelja, dok su roditelji rekli da njih niko ne tera, ali da hoće da budu sa sinom. Niko od članova porodice Matanović nije joj se požalio na ponašanje policajaca.

Svedok Miodrag Deretić je tvrdio da su mu Matanovići rekli da na njih niko nije vršio pritisak da razmene imovinu.

Presuda

Prilikom objavljivanja, sudija Bojović je obrazložio oslobađajuću presudu nedostatkom dokaza, po članu 350 tačka 3 Krivičnog zakona RS. Naveo je da tokom postupka nije dokazano da su optuženi počinili krivično delo za koje su optuženi i da prvooptuženi Ranko Jakovljević nije doneo naredbu o protivpravnom držanju u pritvoru Matanovića. Predsedavajući Sudskog veća, sudija Bojović je zaključio da se u ovom slučaju radilo o regularnom policjskom obezbeđenju, koje je naredio načelnik Centra javne bezbednosti Prijedor (CJB), pokojni  Simo Drljača.