Apelacioni sud u Beogradu vratilo predmet Jurišić u pravne okvire
Fond za humanhitarno pravo smatra da je Apelacioni sud u Beogradu trebalo da oslobodi Iliju Jurišića krivične odgovornosti za krivično delo upotreba nedozvoljenih sredstava borbe, u Tuzli 15.05.1992. godine, zbog nedostatka dokaza.Veće za ratne zločine Apelacinog suda u Beogradu objavilo je 11.10.2010. presudu, kojom je ukinulo prvostepenu presudu Okružnog suda u Beogradu od 28.09.2009. godine i vratilo postupak na ponovno suđenje pred izmenjenim većem, te je optuženog Iliju Jurišića osobodilo pritvora.
Ta odluka je potvrda nepravičnog suđenja Iliji Jurišiću pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, kojim je predsedavala sudija Vinka Beraha-Nikićević, ali i predlog da novo veće ispravi greške i neprofesionalno pokretanje i vođenje postupka. Imajući u vidu činjenicu da nadležni organi Republike Srbije nemaju mogućnost da na novom suđenju osiguranju prisustvo optuženog Jurića, državljanina BiH, FHP preporučuje Iliji Jurišići da se odazove pozivu novog veća i učestvuje u suđenju koje može samo da potvrdi slabosti i politički pristup u prvostepenom postupku.
U predmetu Ilije Jurišića prvi put se od osnivanja Veća za ratne zločine dogodilo da je optužnica objavljena pre okončanja istrage. Istražni sudija i tužilac za ratne zločine Republike Srbije saslušavali su svedoke u Sudu BiH istog dana kada je u Beogradu objavljena optužnica protiv Ilije Jurišića. Uz to, uporno odbijanje pravosudnih organa Srbije da ustupe predmet Tužilaštvu BiH, koje je takođe vodilo istragu o istom događaju, ukazuju na političku pozadinu slučaja. FHP i drugi posmatrači prvostepenog suđenja Iliji Jurišiću upozoravali su Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije da nije ponudilo dokaze za krivicu Jurišića, ali to nije uticalo da Tužilaštvo ozbiljno preispita optužnicu a ni na veće, da prihvati dokaze odbrane, koji su pred Apelacionim sudom pokazali da je Jurišić osuđen a da nisu utvrđene činjenice i dokazana optužnica. Da su optužnica i prvostepeno suđenje Iliji Jurišiću rezultat političkog pristupa a ne pravnog postupanja mišljenje je i Suda za ekstradicije u Londonu, koji je odbio zahtev Republike Srbije za izručenje Ejupa Ganića, sa obarzloženjem da ne bi imao fer suđenje u Srbiji i da bi tokom postupka bilo političkih pritisaka.
Optužnica, koja je podignuta 9.11.2007, teretila je Iliju Jurišića da je 15.05.1992. godine u Tuzli, kao pripadnik bošnjačko-hrvatske strane u sukobu, u svojstvu dežurnog u Operativnom štabu Centra javna bezbjednosti (CJB) u Tuzli, sa ovlašćenjem izdavanja naredbi svim naoružanim formacijama bošnjačko-hrvatskih snaga na području Tuzle, postupajući suprotno ranije postignutom sporazumu između BiH i SRJ o mirnom povlačenju JNA sa teritorije BiH na teritoriju SRJ, i suprotno postignutom sporazumu između predstavnika civilne i vojne vlasti Tuzle, oko 19:00 časova u vremenu dok je obavljao dužnost dežurnog u Operativnom štabu, nakon prijema naredbe za napad od pretpostavljenog starešine, komandanta Operativnog štaba i načelnika CJB Tuzla Mehe Bajrića, putem radio veze iz Operativnog štaba neposredno preneo naredbu za napad svim naoružanim jedinicama bošnjačko-hrvatskih snaga, u trenutku kada je odvojeni drugi deo kolone mirno prolazio kroz Skojevsku ulicu i raskrsnicu Brčanska malta, kojom prilikom je lišen života najmanje 51 pripadnik JNA dok je najmanje 50 pripadnika JNA ranjeno.
Optužnica je zasnovana na nepostojećem dokazu, Sporazumu o mirnom povlačenju jedininica JNA sa terirotija BiH na teritoriju SRJ, koji je prema Tužilaštvu zaključen u Skoplju 27.04.1992. godine između BiH i SRJ. Da takav sporazum ne postoji utvrđeno je pred pomenutim ekstradiocionom sudu u Londonu. Tužilac Milan Petrović, postupajući u predmetu Jurišić, priznao je da takav akt nije potpisan, ali je nastajao da dokaže da je sporazum u vidu saglasnosi zaraćenih strana postojao. O njegovom nepostojanju govori i izveštaj Generalnog sekretara UN Butrosa Galija od 30.05.1992. godine, u kojem se navodi da sastanak održan u Skoplju između predstavnika BiH i SRJ nije izrodio sporazumom.
Ono što posebno brine je da je Apelacioni sud od Ministarstva odbrane Republike Srbije dobio dopis u kojem se kaže da je Sporazum postojao, ali da nije pronađen u arhivi Generalštaba, jer je uništen u NATO bombardovanju, što ukazuje na to da su državne institucije pokušale da opravdaju navode Tužilaštva za ratne zločine o navodnom postojanju sporazuma. Optužnica je uopštena, nepotkrepljena i netačna. U njoj se navodi da je optuženi bio pripadnik bošnjačko-hrvatske strane u sukobu, u svojstvu dežurnog u Operatnivnom štabu SJB Tuzla, iako bošnjačko-hrvatska strana nije postojala jer je među pripadnicima SJB Tuzla bilo Srba, kao što je svedok Budimir Nikolić, koji je kritičnog dana bio zajedno sa optuženim Jurišićem.
Optužnica kaže da je optuženi Ilija Jurišić izdao naredbu za napad, s tim da se ne navodi kako je ta naredba glasila. Sa njenom sadržinom, na vatru odgovorite vatrom, sud je upoznao optuženi. Isto su potvrdili svedoci, koji su tu naredbu kritičnog dana primili. Iako tužilac tvrdi da je to bila naredba za unapred pripremljen perfidan napad, ovakva naredba je po svojoj prirodi defanzivna. Tužilaštvo je podiglo optužnicu a da prethodno nije utvrdilo tačan broj ubijenih i ranjenih, te je u toku postupka smanjivalo taj broj, a da među njima nije bilo poginulih policajaca iz Tuzle.
Prvostepeni sud, koji je Iliju Jurišića osudio na 12 godina zatvora, napravio je bezbroj propusta, između ostalog, odbio je predlog odbrane da sasluša svedoke koji su imali saznanja o aktivnostima i ovlašćenjima optuženog Jurišića, čime je odustao od svog najvažnijeg zadatka – da potpuno utvrdi činjenično stanje i odgovornost optuženog. Iako je saslušan veliki broj svedoka-oštećenih, čime je omogućeno da se u sudnici čuje glas porodica poginulih vojnika, njihova svedočenja nisu pomogla da se utvrdi odgovornost optuženog Jurišića. Veće je odbilo da sasluša komandire policije koji su se kritičnog dana nalazili na terenu, iako su njihovi iskazi bili odlučujući da bi se u potpunosti utvrdilo da li je u trenutku kada je optuženi preneo naredbu napad već postojao, kako je glasila naredba, i da li je bila odbrambena. Očito je da je Sud prihvatio sve navode optužnice i da se nije upustio u proveru nekih od bitnih optužbi, kao npr. da li je optuženi Jurišić zaista imao ovlašćenja izdavanja naredbi svim naoružanim formacijama bošnjačko-hrvatskih snaga.
Branioci optuženog, advokati Đorđe Dozet i Stevan Protić, optuženom su pružili profesionalnu i nepristrasnu odbranu. Postupajući po njihovom zahtevu, Apelacino sud je saslušao svedoke koje je prvostepeni sud odbio, među kojima su bivši komandiri rezervnih stanica milicije i bivši predstavnici civilnih i vojnih vlasti u Tuzli. Oni su potvrdili da optuženi Jurišić nije imao naredbodavnu ulogu prema komandirima rezervnih stanica milicije, nije imao uticaj na raspored jedinica na terenu niti na njihove zadatke, da je naredbu na vatru odgovorite vatrom uputio po naređenju načelnika Mehe Bajrića, da je naredba upućena u trenutku dok je pucnjava trajala, da je naredbu čulo pet komandira ali da je oni nisu preneli podređenima jer su tada spašavali svoje živote ili učestvovali u pucnjavi i da naredba nije uticala na početak, tok i kraj pucnjave.
Karakteristično je da je Apelacioni sud odlučio da 21.04.2010. otvori pretres i sasluša nove svedoke, koji su svedočili putem video-linka iz prostorija Suda Bosne i Hercegovine u Sarajevu. Ponovo su saslušani Meho Barić, bivši načelnih SJB Tuzla, i Mile Dubajić, bivši komandant kasarne Husinska buna u Tuzli. Apelacioni sud je utvrdio da se tvrdnje ovih svedoka ne poklapaju sa dokazima koje je izveo prvostepeni sud, te je naložio da novo veće prvostepenog suda razjasni kontradiktornosti i pitanja od značaja za donošenje zakonite i ispravne presude.
