Vrhovni sud Srbije ozbiljno ometa suđenja za ratne zločine

Presuda Vrhovnog suda Srbije u slučaju Škorpioni još jednom je pokazala da se Vrhovni sud Srbije, odlučujući u drugom stepenu u predmetima optuženih za ratne zločine, rukovodio političkim, a ne pravnim razlozima. Naime, prvostepenom presudom Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu donetom 10.04.2007. godine oglašeni su krivim za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva optuženi Slobodan Medić, Pero Petrašević i Branislav Medić, a za isto delo u pomaganju optuženi Aleksandar Medić, dok je Aleksandar Vukov oslobođen od optužbe. Slobodan Medić i Branislav Medić osuđeni su na 20 godina zatvora, Pero Petrašević na 13 godina zatvora, a Aleksandar Medić na pet godina zatvora.

Ovom presudom presuđeno je za jedan od najtežih zločina počinjenih u oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Neutvrđenog dana, u julu mesecu 1995. godine, na mestu Godinske bare, u blizini varošice Trnova [BiH] streljano je, šest civila, Muslimana iz Srebrenice, od kojih su trojica bili maloletni.

Osnovna karakteristika i izrazita specifičnost ovog sudskog postupka su kvalitet, raznovrsnost i brojnost dokaza na osnovu kojih je ova krivično-pravna stvar u potpunosti, u celini i bez ikakve dileme rasvetljena. U novijoj sudskoj praksi nema primera da je zločin sa svim detaljima snimljen na VHS kaseti, a da su događaji sa snimka potvrđeni materijalnim dokazima, iskazima svedoka, nalazom veštaka i priznanjem saokrivljenih.

Međutim, bez obzira na takav dokazni materijal, nezapamćen u sudskoj paksi, prvostepeni sud je jednog optuženog oslobodio [Aleksandra Vukov], drugom pogrešno kvalifikovao delo [Aleksandar Medić], a trećem izrekao blagu kaznu [Pera Petrašević].

Vrhovni sud Srbije je svojom odlukom otišao još dalje u ignorisnaju činjenica, zakona i prava u najširem smislu, pa je potvrdio oslobađajuću presudu Aleksandru Vukovu, ukinuo presudu kojom je Aleksandar Medić kao pomagač najblaže kažnjen, Peri Petraševiću blaga kazna je potvrđena, a Branislavu Mediću smanjena je za čitavih pet godina.

Potvrđena kazna prvooptuženom Slobodanu Mediću je jedini deo presude Vrhovnog suda zasnovan na dokazima, zakonu i pravdi. Svi ostali delovi presude su nezakoniti, prozivoljni i zasnovani na krajnje paušalnim ocenama i netačnim predstavljanjem činjenica iz spisa predmeta.

Potvrđujući prvostepenu presudu Aleksandru Vukovu, Vrhovni sud je ocenio da za njegovu eventualnu krivicu postoje samo indicije, a ne i dokazi. Pri tom je potpuno ignorisao činjenicu da je Alekandar Vukov na mesto streljanja doveo dvojicu svojih vojnika, koji su učestvovali u streljanju i koji bez njegovog naređenja ne bi mogli ni da ostanu na licu mesta, a pogotovu ne da pucaju u civile.  Takođe, u spisima predmeta postoji direktan dokaz da je mesto streljanja odredio Aleksandar Vukov, jer osuđeni Pero Petrašević u svojoj odbrani navodi da mu je Vukov rekao: «…da je bilo rizično da se dalje ide pošto se tamo stalno pucalo…» To je nesumnjivo dokaz prvog reda da je Vukov odredio mesto streljanja, jer da je tačno to što priča Vukov, da je došao po hranu, ne bi imao potrebe da upozorava Petraševića da  ne ide dalje, jer je on u toj varijanti donošenja hrane trebalo da se vrati nazad. Iz spisa predmeta proizlazi da hrana nije doneta, da Vukov ranije nikada nije dolazio po hranu, niti je Petrašević bilo kada dovozio hranu. Na kraju, potpuno je nesporna činjenica da je Vukov video zarobljenike koji leže vezani pored puta. Kod takvog stanja stvari Vrhovni sud nije mogao nikako da potvrdi oslobađajuću presudu već da je ukine i vrati na ponovno suđenje.

Usvajajući žalbu branioca Aleksnadra Medića, Vrhovni sud je potpuno prenebregao činjenicu da je Aleksandar Medić aktivni i potpuno ravnopravni član grupe koja vrši streljanje. Grupa je homogena, kompaktna i u svemu jedinstvena. Reč je o telohraniteljima komandanta koji na terenu spavaju u istoj kući sa njim i koji ga bez izuzetka prate gde god on pođe. Ne postoji mogućnost da neki od telohranitelja znaju kakvo je komandantovo naređenje, a da drugi to neznaju. Atmosfera među egzekutorima, pre, za vreme i posle streljanja koja se vidi na video snimku, pokazuje da se oni utrkuju ko će više da maltretira zarobljenike,  da ih gazi čizmom, psuje, vređa i ponižava, a svi su pri tome ne samo bahati nego i raspoloženi – bezmalo u euforiji. Traže od zarobljenika da idu brže govoreći im jala, jala – način na koji se tera stoka, upućuju im psovke, ne daju im vode i ponižavaju ih na najraznovrsnije načine. Aleksandar Medić se, ni na koji način, ni jednom rečju, gestom ili ponašanjem ne razlikuje od ostalih. Naprotiv, pita jednog zarobljenika, dečaka od 16 godina da li si prcao, a kada dečak odgovori da nije on mu kaže i nećeš. To je apsolutno dovoljno za zaključak da Aleksandar Medić zna da će zarobljenici biti streljani. Iako je Medić bez ikakve sumnje saizvršilac, tužilac njegovo delo kvalifikuje kao pomaganje, a Vrhovni sud ukida presudu u odnosu na njega i traži da se utvrdi da li je to uopšte bilo krivično delo [ne prihvata ni da je pomaganje, iako je jasno da je reč o saizvršilaštvu]. To je nonsens i predstavlja cinizam kojim se vređaju osećanja najbliže familije ubijenih i njihova uspomena na njih.

Optuženom Branislavu Mediću je smanjena kazna sa 20 na 15 godina zatvora, bez ikakvog opravdanja. Iako je bio samo vozač i niko  mu nije naredio da puca, on je samoinicijativno i  na svoju ruku, pucao i ubio najmanje dvojicu civila, što ukazuje na njegov poriv za ubijanje. Stav Vrhovnog suda, da on ne može dobiti istu kaznu kao i prvooptuženi koji je to streljanje naredio, je pravno besmislen, moglo bi se reći apsurdan.

Organizacije za ljudska prava i porodice žrtava očekivale su od Vrhovnog suda Srbije da   otkloni ozbiljne nedostatke prvostepene presude i pokaže da su mu svete činjenice i primena zakona. Umesto toga, još jednom se pokazalo da Vrhovni sud ozbiljno ometa suđenja za ratne zločine u Srbiji i donošenje pravde, i za optužene i za žrtve.