Kosovo: Oprezni koraci ka očuvanju sećanja na ratna silovanja

Prinuđene da napuste svoje domove zbog granatiranja, S.N., njene dve male ćerke, svekrva i zaova su se sklonile u Dragačini u opštini Suva Reka. Dva dana kasnije, srpski vojnici su opkolili selo.

S.N., koja danas ima 52-godine, nikada pre nije govorila o onome što je usledilo, iako su se nedeljama o tome širile glasine i objavljivali izveštaji.

„Svake noći srpski vojnici su iz svake kuće izvlačili tri do četiri žene na sat ili dva“, citira Njujork tajms (The New York Times) izjave svedokinje u izveštaju od 22. juna 1999. godine, nekoliko dana nakon što su snage NATO-a ušle na Kosovo, koje će narednih devet godina biti pod zaštitom Ujedinjenih nacija. „Žene su u jecanju vraćane kući, odbijajući da ostalim ženama kažu šta im se dogodilo”.

Komisija UN-a za ljudska prava je takođe citirala više izveštaja o seksualnom ropstvu u Dragačini, ali je tekst Njujork tajmsa taj koji je razotkrio „užasnu društvenu stigmu” koja prati silovanja na Kosovu kroz priču o mužu koji kaže da kad poljubi svoju ženu, za koju veruje da je silovana, to je kao „da ljubi mrtvo telo”. Kada bi priznala da je silovana, kazao je on, onda bi se razveo od nje.

Danas u Dragačini postoji spomen-ploča koja je zakačena na seoski bunar u kojem su srpske snage bacile i ubile 11 ljudi.

Postavio ju je Rizah Troli (65), čiji je 83-godišnji otac među ubijenima. Troli je postavio i kaldrmu do ove lokacije.

Spomen-ploče nema na školi u kojoj je S.N. držana. U Dragačini više nema dece, a škola je danas demolirana.

Troli objašnjava da se „ne bi osećao dobro“ ako bi se postavilo spomen-obeležje u znak sećanja na sistematsko silovanje kosovskih Albanki, iako je pokojna supruga njegovog strica, Šerife, bila jedan od svedoka citiranih u priči Tajmsa iz 1999. godine.

Ali uprkos stigmi, napori za očuvanje sećanja na ratna silovanja na Kosovu se nastavljaju, a krajem novembra napravljen je značajan korak napred otvaranjem Muzeja žrtava ratnog silovanja na Kosovu u Prištini od strane Jahjaga fondacije, koju je osnovala bivša predsednica Kosova Atifete Jahjaga.

„Ovaj muzej je poziv na razmišljanje, molba da se razbije stigma, podigne svest i zahteva pravda”, ističe koordinatorka muzeja Bleona Hajdari.

Kultura ćutanja

Suza na poleđini izbledele crne jakne služi kao mučan podsetnik na 27-godišnju silovanu ženu. Pored nje visi tradicionalna dečija nošnja koja je pripadala sedmogodišnjoj devojčici, koja je također silovana i nije preživela. Njena majka i starija sestra su takođe silovane.

Ovi komadi odeće su deo desetina artefakata izloženih u Muzeju žrtava ratnog silovanja na Kosovu. Osim haljina, jakni i šamija, tu su i privesci i druge lične stvari, kao i užasne priče o silovanju i drugim oblicima seksualnog zlostavljanja.

Izložba govori o ratnom zločinu koji je u velikoj meri izostavljen iz svih drugih memorijalnih prostora na Kosovu.

Ne postoji zvanična statistika o ratnim silovanjima na Kosovu.

Vladinoj Komisiji za priznavanje i verifikaciju statusa silovanih lica tokom rata na Kosovu do danas je zahtev da im se zvanično prizna status lica koje je preživelo ratno silovanje podnelo 2.092 ljudi. Međutim, o onome što su proživele do sada su javno progovorile samo dve žene.

U pokušaju da se ćutanje prekine, u muzeju su postavljene dve sveske, čije bele stranice čekaju da budu popunjene od onih koji su preživeli silovanje – da ispričaju svoje priče, ali i od posetitelja muzeja koji žele dati reči podrške i ohrabrenja.

„Ovaj muzej odaje poštu žrtvama ratnog silovanja i doprinosi negovanju kulture dijaloga po ovom pitanju u našem društvu i regionu“, naglašava Hajdari.

„Polazna tačka je cilj odavanja pošte žrtvama ratnog silovanja i suočavanja sa nasleđem kako su njihova tela tokom rata korišćena kao bojna polja”.

„Uz podršku organizacija kao što su Medica Đakovica i Centar za zaštitu žena, prikupili smo artefakte od žrtava širom zemlje. Muzej je inkluzivan i prikazuje eksponate preživelih žena i muškaraca iz različitih etničkih zajednica”.

Hajdari dodaje: „Verujem da ovaj muzej doprinosi tekućoj debati o tome kako obeležavamo prošlost”.

Obeležavanje sećanja „treba sprovoditi pažljivo“

„Na Kosovu mnoge žrtve i dalje žive u blizini mesta gde se to dogodilo i kad god prođu pored njih oni ih na to stalno podsećaju“, kaže Elen Tuke (Heleen Touquet), gostujuća profesorka međunarodnih i evropskih studija na Univerzitetu u Antverpenu i viša istraživačica na Univerzitetu u Levenu specijalizovana za sukobe, nasilje i rod.

Ona smatra da, iako je „zaista važno“ da se ono što se dogodilo dokumentuje i prepozna i da se žrtvama pruži osećaj pravde, „postoje različiti načini da se to učini a spomen-obeležje nije jedina opcija i možda ne u svim slučajevima najbolja opcija”.

Tuke navodi primer banje Vilina vlas u Višegradu, u istočnoj Bosni i Hercegovini, koja je tokom rata u BiH 1992-95. korišćena kao logor za silovanje, a nakon rata renovirana u hotel i banju, bez postavljanja ikakve spomen-ploče ili drugog spomen-obeležja.

„Neki ljudi su stvarno zgroženi time i smatraju da treba da postoji barem malo spomen-obeležje, ali svi lokalni ljudi nisu za ovo i to nužno ne žele sve žrtve”, kaže ona za BIRN putem e-mejla.

„Mislim da bi verovatno bilo najbolje da se saslušaju sve involvirane strane (ljudi koji danas tamo žive, same žrtve, njihove porodice). Na prvom mestu je pitanje da li je to žrtvama potrebno i da li bi to za njih bio oblik pravde? Mislim da je jedan od problema to što mnoge žrtve ne žele nužno da budu podsećane kroz šta su prošle, posebno imajući u vidu činjenicu da mnogi još uvek žive blizu mesta gdje se to dogodilo”, dodaje ona.

Veprore Šehu, izvršna direktorka nevladine organizacije Medica Kosova sa sedištem u Đakovici, koja pomaže ženama koje su preživele traumu u ratu, kaže da zločin silovanje treba biti uključen u prostore obeležavanja sećanja, ali pažljivo, ne odvojeno od drugih ratnih zločina.

„Identifikovano je mnogo žarišta gde se dogodilo silovanje. Ali postavljanje spomen-obeležja u malim ruralnim područjima poput Belega, gde se dogodio užasan masakr civila i gde se žrtve mogu lako identifikovati, treba sprovoditi  pažljivo”, navodi Šehu za BIRN.

U martu 1999. godine u kući u selu Beleg u opštini Dečani je ubijeno 46 civila. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je utvrdio da se u seoskom ambaru dešavalo sistematsko silovanje.

„Uzimajući u obzir traumu i stigmu, mnoge žrtve ne žele nužno da se podsećaju kroz šta su prošle, posebno imajući u vidu činjenicu da mnogi još uvek žive blizu mesta na kojima se to dogodilo”, naglašava Šehu za BIRN.

Vlasnik je obnovio kuću u kojoj se masakr dogodio, dok je ambar srušen.

Hamid Zuka, mesni odbornik čiji je deda bio među ubijenima, kaže da treba izgraditi spomen-obeležje u znak sećanja na ubijene i preživele žrtve silovanja.

„Rođen sam nakon rata i možda se mnogi ljudi, posebno žrtve, možda ne osećaju ugodno, ali tražim spomen-obeležje. Hajde da ne govorimo poluistine“, dodaje Zuka.

„Moć sećanja“

„Videla sam mesta u Ruandi, Bosni, Poljskoj i Nemačkoj gde su odlučili da grade memorijale i muzeje ropstva. To su moćna i emotivna iskustva”, ističe Rebeka za BIRN.

„Ljudi putuju na takva mesta. To je moć sećanja“, dodaje ona.

Jedna takva lokacija planirana je u okviru Pravnog fakulteta Univerziteta u Prištini, gde su žene silovane tokom rata.

„Koordiniramo se sa Ministarstvom kulture da napravimo memorijalni prostor unutar zgrade fakulteta“, objašnjava dekan fakulteta Avni Puka za BIRN.

Nekim žrtvama, poput S.N., međutim, takve inicijative i dalje ne odgovaraju.

„Nisam htela nikakvo priznavanje niti da mi se dodeli status žrtve”, kaže ona. „Takođe bih više volela da ne vidim nikakvu spomen-ploču”, dodaje S.N.

Muzej žrtava ratnog silovanja na Kosovu je otvoren od 8 do 16 časova od ponedeljka do petka u zgradi Kosovske filharmonije, Sulejmana Vokšija 19, Priština.

Izvor: balkaninsight.com