‘Kosovska knjiga pamćenja’ nasuprot mitovima i manipulaciji

Povodom izlaska iz štampe „Kosovske knjige pamćenja 1998-2000 – Dostojanstvo za nestale“, Fond za humanitarno pravo, Beograd 2024.

Pre par sedmica na društvenim mrežama gledali smo kratak video, koji je istovremeno i šokantan, ali i sasvim očekivan. Vox populi: gospodin propituje mladu beogradsku raju, one koji su rođeni nakon ratnih devedesetih, o Kosovu. Prvo pitanje je klasika: da li je Kosovo deo Srbije ili nije? Odgovaraju jasno, drčno, samopouzdano, „u skladu sa Ustavom“ – naravno da jeste. Ko sme da kaže da nije? A na potpitanje da li mogu navesti pet kosovskih gradova koji su „toliko naši“, uglavnom muk. Neki se ne mogu setiti ni Prištine. Ni Prizrena, uprkos milion puta ponovljenoj nacionalističkoj floskuli – „Dogodine u Prizrenu!“

Uvek je ignorancija, pogotovo tako glomazna – šokantna, ali ono što je videom saopšteno – jeste predvidljivo. Istovremeno je to i metafora i logična posledica višedecenijske propagande i odnosa srpskog društva prema Kosovu i tamošnjim zbitijama. Nema taj odnos puno veze sa stvarnošću i činjenicama, niti sa ljudskim životima. Na neki čudan način, beogradska percepcija Kosova uspešno je preskočila maltene sve ono što se tamo desilo od početka devedesetih do danas. Ostaje onakva kakvu su je izbetonirali još s početka osamdesetih. Iz savremene prošlosti uzeto je samo ono što armiranu strukturu, odvojenu od stvarnosti, ojačava.

Armirana struktura danas je toliko snažna da se za nju pridržavaju i mnogi od onih koji bi trebalo da budu, i veruju da jesu politička i društvena alternativa. Posle 12 godina Vučićeve vlasti, koja se zasniva na neprestanom bildovanju nacionalizma, beton se okamenio. A proces je, bar kratkoročno gledano, ireverzibilan. A oni koji su na beton bacali jednodimenzionalne i jednokratne emotivne bombe, verujući da će ga tako oštetiti, samo su stvarali kontraefekte. Ali, to njima i nije nešto naročito bitno, važno je imati ekskluzivitet.

Postoje neka istraživanja, ali bi bilo korisno napraviti recentan monitoring i analizu izveštavanja medija iz Srbije o kosovskim savremenim prilikama i nedavnoj prošlosti, i uporediti nalaze sa ratotvornom medijskom slikom devedesetih. Možemo naslutiti da razlika ne bi bila velika, a da su se možda, pre svega po leksici i konstruktima, stvari u međuvremenu i pogoršale. Ne samo o Kosovu nego i o drugim „iskonskim neprijateljima“ u okruženju, ali ovde je situacija – najčistija i najjasnija. Sada sve doduše ima i odlike farse, ali kako se tragedija nekada pretvori u farsu, kako je govorio Hegel, tako se i farsa može permutovati ponovo u tragediju.

Populističke politike

Ono što je još gore od govora mržnje i manipulacije jeste podtekst, taj prostor podrazumevanja, prostor mitskog i neizrečenog, kojeg je ne samo zabranjeno dovesti u pitanje nego je nedozvoljeno uopšte razgovorom boraviti u njemu. Karakteristika je to populističkih politika: mitovi su stvarni, činjenice su neprijateljske, njih se treba čuvati, treba se čuvati i konkretnih imena i prezimena ljudi. Makar to bile i žrtve koje su vaše nacionalnosti, ukoliko ta imena nisu pretvorena u nakaradne simbole i iskrivljene metafore koje se koriste ugrubo i ofrlje, isključivo za dnevnu manipulaciju, pretvorene u stubove govora mržnje.

Zašto se izbegavaju imena žrtava i njihova lična sudbina, čak iako su u pitanju „naši“? Razlog je jednostavan – ako bi se govorilo u činjenicama i o konkretnim osobama, postoji opasnost da se progovori i o kontekstu dešavanja, ali i da se pokrenu brojna neugodna pitanja i za donosioce odluka, i za elite, i za celo društvo. Sve treba da ostane u polju maglovitog i nedorečenog. Ako bi se govorilo u imenima i prezimenima žrtava, vrlo brzo bi se došlo i do imena počinilaca zločina sa raznih strana, a onda i do onih koji su od rata i zločina imali koristi.

Beogradski Fond za humanitarno pravo jedna je od onih ne baš mnogobrojnih nevladinih organizacija u regionu koja ratovima, žrtvama, sećanju i dokumentovanju prošlosti prilazi potpuno obrnuto od političara i politikanata. Ne radi se tu samo o onim stvarima koje bi trebalo da se podrazumevaju, da su recimo sve žrtve jednako važne, već pre svega o otklonu od mitskog ili manipulativnog, ili neproverenog, ili neutemeljenog. Neko je nekada rekao – živima dugujemo poštovanje, a mrtvima i nestalima istinu, dostojanstvo i pravo na sopstvenu sudbinu. A tu nema prostora za improvizaciju, već samo za predan, rudarski, oprezan posao. Da je sreće, poslom koji se bave Fond i slične organizacije dugo bi već radile državne administracije i međudržavne komisije, ali već smo naveli brdo razloga zašto to nije tako.

Uz desetine važnih publikacija i istraživanja, Fond je nedavno objavio još jednu odista kapitalnu knjigu. Zasnovana je na mukotrpnom radu ne samo ove, nego i brojnih drugih domaćih i međunarodnih organizacija. U pitanju je „Kosovska knjiga pamćenja 1998-2000 – Dostojanstvo za nestale“, koja predstavlja svojevrstan registar i dalje nestalih osoba i njihovih sudbina, tokom sukoba na Kosovu s kraja prošloga veka. A njih je više od 1.600. Ogromna je to i teška, obimna knjiga, sitnim slovima ispisana, prepuna ljudske tuge i nesreće. Morate je nositi u platnenom torbaku, plastične čak i one jače kese posustanu pod njenom težinom. Nestali su dobili i ime i prezime, i kratak tekst o okolnostima pod kojim su nestali. Ima ih svih kosovskih nacionalnosti, podeljeni su po opštinama, ne nacijama. Zar može drugačije! Ovo je drugi tom „Kosovske knjige pamćenja“, prvi je posvećen onim žrtvama koje su pronađene i sahranjene.

Zalog za budućnost

I dok se o Kosovu u Srbiji govori kroz urlike i petparačke stihove, izdaje i patriotizam, dok ono iz pozicije Beograda lebdi negde između zemlje i nebesa – pojavljuje se knjiga koja bi trebalo da bude otrežnjujuća, nekakav bazen vode u koji bi mnogi mogli skočiti da se razbude, neka vrsta preko potrebnog uzemljenja. Ali dakako da ona to neće biti, biće prećutana, marginalizovana, u najboljem slučaju iskorišćena za još jedan napad na izdajnički NVO sektor, bez obzira što se u njoj navode i imena i sudbine nestalih koji su srpske nacionalnosti. Kažemo, u boljem slučaju, jer bi se bar nešto o njoj čulo.

No, da li to umanjuje značaj ogromnog angažmana i sistematičnog rada koji je prethodio izdavačkom poduhvatu? Verujem da ne. Ona je, ako ništa, ogroman zalog za budućnost. Na nekoj imaginarnoj vagi, ona je mnogo teža od desetina drugih autoviktimizirajućih, stvorenih za potrebe nacionalnih politika, prepunih namernih grešaka, rupa i laži. Ugaoni kamen koji se neće lako pomeriti i teško će se zaobići u neko vreme kada istoričari budu istoriju pisali, a ne „nacionalni oci“ i političke partije i interesne grupacije. Ako tako vreme ikada dođe. A ako ne dođe, svakako smo džabe krečili.

Ona je i još jedna potvrda da su najbolje i najatuentičnije istorije ispisane kroz sudbine običnih ljudi, a ne kroz dosadnu deskripciju nasilja, ideologija, borbi za prevlast, vladara, moćnika i političkih delatnika.

Knjiga je i neka vrsta spomenika, nadgrobnog kamena koji nedostaje. Kao takva, baš je detaljno, precizno i oprezno klesana. O žrtvama/nestalima govori se onako kako se o njima jedino i sme govoriti – dostojanstveno, strogo, činjenično, bez suvišne reči. Sazdana je od kratkih rečenica koje odbijaju bilo kakvu subjektivnost i ideološku primesu, a koje upravo zbog toga oduzimaju dah i seku srce. Činjenice najbolje govore same, ne trebaju im dodatna tumačenja i deskripcije. Nestalima nije oduzet samo život i grob, već i pravo na ime i prezime i sopstvenu sudbinu. Ovom knjigom ovo potonje im je vraćeno, makar samo simbolično.

Knjiga je ovo bola, tuge, nesreće

Svaka od isklesanih priča, od nekoliko rečenica, mogle bi da se pretvori u film, roman, priču… I to nije beznačajan doprinos ovog poduhvata. Umetnost može čuda praviti, ako nije u službi političara. Možda će neki umetnici zaista u njoj pronaći inspiraciju, a nadati se da će, ako se to desi, biti svesni sa kako ozbiljnim stvarima imaju posla i iz svega izbaciti prizemne političke angažmane i aranžmane.

Knjiga je ovo bola, tuge, nesreće, kako rekosmo. Članovi porodice nestalih, kada ih slušate, već toliko decenija žive u agoniji. Nemojte da mislite da su prestali da bar ponekad, bar u snu, ili u onom prostoru između jave i sna, poveruju da su njihovi bližnji još uvek negde – živi, koliko god bili svesni da je tako što nemoguće. Ovo je knjiga boli, ali je i knjiga nade, ne samo nade da će nestali biti pronađeni, nade da će nadležne institucije nešto ozbiljno i sistematski da učine glede toga, nego i nade da se ono što se na prostoru bivše Jugoslavije dešavalo devedesetih, i pored svega i uprkos svemu, nikada neće ponoviti. Podsetimo da, prema podacima Međunarodne komisije za nestale osobe (ICMP), oko 11.000 osoba se vodi još uvek kao nestalo u svirepim jugoslovenskim ratovima. Kojima je moto između osalog bio – nema leša, nema ni ubistva!

Dakako da niko nije zaslužio da bude žrtva, pogotovo ne civilna žrtva besmislenih ratova, dakako da niko nije zaslužio da se njegovi ostaci nikada ne pronađu, dakako da niko nije zaslužio da decenijama traga za kostima svojih najdražih, dakako da niko nije zaslužio da bude samo brojka u političkim partijama pokera… Ali niko nije zaslužio ni da umre sa svešću da je možda jedini koji zna gde se kriju nečiji skeleti, a da to nikada nije smeo da podeli ni sa kim, baš ni sa kim. Ma, nisu ni oni klinci s početka teksta zaslužili da ne znaju imena kosovskih gradova, ali i da ne znaju recimo da su oko njih postojale masovne grobnice punjene onima koji su prevoženi hladnjačama, u državnoj organizaciji.

U izvorima na kojima se temelji knjiga „Kosovska knjiga pamćenja“ navodi se da je potrebno ponovo, temeljitije pregledati masovne grobnice poput Perućca, Batajnice i Petrovog Sela, kao i lokacije mogućih masovnih grobnica, kao što su rudnik Štavalj kod Sjenice, selo Budisavci, selo Lapušnik, lokacije Kozarevo i Jalovište, kao i neodređene lokacije u blizini Surdulice.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.