Četvrt veka obmane

Obeležavanje četvrt veka od početka NATO-ovog bombardovanja SR Jugoslavije počelo je tačno na dan kad su pale prve bombe, 24. marta i to u Prokuplju gde je poginuo prvi vojnik tadašnje Vojske Jugoslavije. Pored uobičajenog obraćanja novog svetog trojstva u Srba – Aleksandar Vučić, Milorad Dodik i patrijarh Porfirije – pripremljen je i igrokaz, sličan onome kakav se svake godine pripremi u vreme godišnjice “Oluje”. Ovaj se zvao “Dan sećanja na stradale u NATO agresiji 1999. godine”. Tri govornika sa bine poručivala su da NATO nije uspeo da pokori mali, ponosni narod koji je tada stao na branik i međunarodnog prava jer odluka da se Jugoslavija bombarduje nije donesena uz saglasnost Saveta bezbednosti UN-a.

Četvrt veka posle Rusija je u istom tom Savetu pokušala da nametne temu bombardovanja SRJ, ali bezuspešno. Glas Amerike piše da Rusija time želi da opravda napad na Ukrajinu, u Srbiji opet na neuspešno nametnutu temu gledaju kao na dokaz nepoštovanja prema Srbiji i njenoj nemaloj žrtvi u odbrani međunarodnog prava što je platila, kako mediji često ističu, sa između 1.500 i 2.500 ljudi, što je isticao i sam predsednik Vučić. Retko ko se poziva na bazu podataka Fonda za humanitarno pravo u kojoj su žrtve poimence nabrojane. A prema tim podacima tokom 78 dana bombardovanja stradalo je 756 ljudi – na Kosovu 485, u Srbiji 261 i deset u Crnoj Gori. Ubijena su 452 civila i 304 pripadnika oružanih snaga, a od ubijenih civila, njih 206 su bili srpske ili crnogorske etničke pripadnosti, 218 su bili Albanci, 14 Romi, a 14 civili drugih nacionalnosti. Istoričarka Olga Manojlović Pintar kaže da je bombardovanje Jugoslavije definisalo savremenu politiku Srbije, a vrhunac toga gledali smo na obeležavanju četvrt veka u Prokuplju.

Današnja politička elita u Srbiji ne da samo da nema problem sa onim što se dešavalo na Kosovu, tokom 1998. i 1999. godine, nego upravo afirmiše ljude koji su odgovorni za zločine koje su počinjeni na Kosovu – ističe Jovana Kolarić

– Zadnjih deset godina mi kroz razne državne ceremonije, obeležavanje ratova, vidimo da se ustoličuje narativ žrtve koji kod građana Srbije stvara osećaj ugroženosti, povređenosti bez da ih uvede u suštinsku debatu o uzrocima tog rata koji se dogodio 1999. i bez da ih uvede u proces kritičkog sagledavanja uloge svih tih činilaca – objašnjava ona.

Dodaje da je potrebno sagledati i ulogu Vojske Jugoslavije (VJ), kao naslednice JNA, “koja je u velikoj meri bila jedan od subjekata u svim sukobima koji su se dešavali pogotovo u Hrvatskoj i BiH”, ističe naša sagovornica, dodajući kako je “nemoguće bombardovanje sagledavati van konteksta sukoba, ratova i zločina sa početka 1990-ih”. Govoriti o Srbiji kao o prvoj zemlji koja se suprotstavila novim imperijalnim politikama, a bez razumevanja šta je dovelo do bombardovanja, za našu sagovornicu je deo opasnog istorijskog narativa i deo velikog političkog i istorijskog revizionizma “u kome se svesno prikrivaju uzroci, ne razumevaju razlozi zbog kojih je do bombardovanja došlo”.

Pre tačno deset godina Žalbeno veće Haškog suda donelo je drugostepenu presudu u slučaju “Šainović i drugi”. Potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović osuđen je na 18 godina zatvorske kazne, general Vladimir Lazarević na 14, načelniku policije za Kosovo Sretenu Lukiću određena je kazna od 20 godina, a generalu VJ Nebojši Pavkoviću od 22 godine zatvora. Osuđeni su po komandnoj odgovornosti zbog zločina nad kosovskim Albancima 1999. (deportacije, progon, ubojstva). Nakon dve trećine odsluženih kazni Lazarević i Šainović našli su se na slobodi i danas su ugledni građani. Heroji, takoreći i hroničari političke stvarnosti, na što ukazuje Jovana Kolarić, istraživačica u Fondu za humanitarno pravo. Posebno izdvajamo Lazarevića koji, ističe to naša sagovornica, ima čak i status pridruženog člana u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i boračka pitanja, “jer se veoma često pojavljuje na ceremonijama dodela boračkih spomenica zajedno sa ministrom”.

– Upravo na primeru Vladimira Lazarevića možemo da vidimo da današnja politička elita u Srbiji ne da samo da nema problem sa onim što se dešavalo na Kosovu, tokom 1998. i 1999. godine, nego upravo afirmiše ljude koji su odgovorni za zločine koje su počinjeni na Kosovu – ističe ona.

Već smo pomenuli da za bombardovanje nije bilo odluke u Svezu bezbednosti UN-a. U odnosu prema zločinima možemo tražiti i odgovor na pitanje kakav bi odnos bio prema bombardovanju da je kojim slučajem bombardovanje aminovano od strane Saveza bezbednosti. Manojlović Pintar smatra da bismo i u tom slučaju pronašli način da se diskredituje Savez bezbednosti kao ustanova podsećajući da su nađeni načini i da se diskredituje Haški tribunal, koji je ustanovljen odlukom UN-a. Kolarić zaključuje kako se “samo nalaze zgodni argumenti za opravdanje sadašnje političke orijentacije”, i dodaje da je ta politika kontinuitet politike Slobodana Miloševića. A pre samo desetak godina, dok su zločinci bili po zatvorima, činilo se da neke nade ima. Ona podseća da je u Beogradu 2013. održana izložba preživelih porodice Bogujevci, kao i da se na izložbi pojavio tadašnji premijer Ivica Dačić.

– Živimo u situaciji u kojoj je tako nešto apsolutno nezamislivo. Nezamislivo je da bilo ko govori o žrtvama civilima, Albancima sa Kosova, a samo bombardovanje se predstavlja kroz viktimološki narativ i bez osvrta na žrtve koje su postojale sa albanske strane – ističe ona.

Paradoksi u Srbiji nisu retkost, pa tako ovu godišnjicu prati vest o rušenju zgrada Generalštaba, koje su bombardovane pre 25 godina, i njihovom pretvaranju u hotele, što se naziva revitalizacijom prostora. Kao potencijalni partner slovi Džared Kušner, zet Donalda Trampa. Reč je o kompleksu nekadašnjeg Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, smeštenog u centru Beograda, izgrađenom između 1955. i 1965. prema projektu arhitekta Nikole Dobrovića.

Olga Manojlović Pintar ističe da zgrade Generalštaba nose priču o jednoj velikoj zemlji, o velikoj vojsci u koju je utkana cela antifašistička borba, u koju su utkana i simbolična značenja bitke na Sutjesci, pa čak i simboli vekovne nezavisnosti Dubrovačke republike. Fasada Generalštaba trebalo je, dodaje, da podseća na simboliku velike nezavisne republike na ovim prostorima. Uništavanjem Generalštaba briše se jugoslovensko nasleđe, ali se u isto vreme briše i ono što je strašno u istorijatu te zgrade, objašnjava ona i napominje da je zgrada kao ruševina svedočila i onome što je u toj istoriji bilo strašno.

– Svedočila je onome u čemu je naslednica JNA bila iskorišćena u nekim zaista strašnim epizodama devedesetih. I zato mislim da se brisanjem i preobličavanjem tog urbanog krajolika suštinski pokušava da se sprovede izmena tih mentalnih mapa građana Srbije i Beograda, gde se suštinski briše i sećanje na Jugoslaviju, ali i onemogućava dalje kritičko sagledavanje odgovornosti ove sredine za sve što se dešavalo u devedesetima – ističe Manojlović Pintar.

Prilikom svog govora u Prokuplju predsednik Srbije ispričao je da je prva bomba ubila Bobana Nedeljkovića sa čijim ocem je pričao. “Njegov otac rekao jednu stvar sa kojom, čini mi se, svaki otac leže i budi se posebno u teškim vremenima. A to je – šta ti je važnije? Dete, sin ili zemlja? Dete ili otadžbina? Čak i kada mu se to najstrašnije što može da se dogodi, dogodilo, nije mogao da odgovori na to pitanje”, rekao je Vučić.