‘Ćutanje kao poricanje’: Vlasti u Beogradu bez reakcija na presudu Stanišiću i Simatoviću

Vlasti u Srbiji ćute tri dana nakon osuđujuće presude za ratne zločine bivšim čelnicima obaveštajne službe Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, pred međunarodnim sudom u Hagu.

Nekadašnji šef Službe državne bezbednosti (SDB) Srbije Jovica Stanišić i njegov zamenik Franko Simatović su 31. maja pravosnažno osuđeni na po 15 godina zatvora zbog zločina u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, za vreme rata od 1992 do 1995. godine.

Čelnici obaveštajnih struktura u Beogradu tokom devedesetih tako su postali prvi zvaničnici Srbije osuđeni za ratne zločine u Bosni i Hercegovini.

Presudom je, ukazuje direktor nevladinog Fonda za humanitarno pravo (FHP) Nenad Golčevski, potvrđeno učešće Srbije u ratu na prostoru Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

“Državni organi Srbije, organi službe državne bezbednosti, učestvovali su u činjenju zločina”, istakao je on.

Kako je naglasio, u sudskom postupku je dokazano da je obaveštajna služba Srbije, koja je bila u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova, učestvovala u formiranju, pomaganju, finansiranju i organizovanju jedinica koje su činile zločine.

Radio Slobodna Evropa (RSE), do objave teksta, nije dobio reakciju na presudu Stanišiću i Simatoviću od Vlade Srbije i kabineta predsednika države Aleksandra Vučića.

‘U fokusu zvaničnika bilo Kosovo, a ne presude’

“Ćutanje zvaničnika prepoznajem kao neki vid poricanja presude”, ocenio je za RSE Marko Milosavljević iz nevladine Inicijative mladih za ljudska prava iz Beograda.

Razlog u izostanku reakcije na presudu Simatoviću i Stanišiću, Milosavljević delom vidi i u događajima na severu Kosova.

U Zvečanu, Leposaviću i Zubinom Potoku, opštinama na severu Kosova, naseljenim većinom Srbima, poslednjih dana traju tenzije koje su prerasle u nasilje.

“To je bilo u fokusu zvaničnika, što je i očekivano. Ali je važno da u narednim danima vidimo kako će se vlast odrediti prema presudi”, dodao je Milosavljević.

Kako naglašava, obaveza Srbije je da poštuje presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu i njegovog naslednika, Rezidualnog mehanizma, koji je doneo presudu Stanišiću i Simatoviću.

Milosavljević je izjavio i da od partija opozicije, koje se do sada nisu oglašavale, očekuje da pozdrave donošenje presude Stanišiću i Simatoviću.

‘Ćutanje ne iznenađuje’

Direktor Fonda za humanitarno pravo Nenad Golčevski je istakao da “nije iznenađen” što vlast u Srbiji ćuti.

“To je deo obrasca ponašanja, tako se vlast ponašala u odnosu na sve presude tribunala koje ne odgovaraju njihovoj politici i narativu”, dodao je.

Haški osuđenici i u školama u Srbiji

Taj narativ je uspostavljen još tokom devedesetih godina, kada je na vlasti bio Slobodan Milošević.

Partija koju je predvodio, Socijalistička partija Srbije, i danas je na vlasti u Srbiji.

Milošević je bio optužen za ratne zločine pred sudom u Hagu, ali nije dočekao presudu. Umro je u pritvorskoj jedinici 2006. godine.

"Ja vidim taj kontinuitet srpske vlasti od ratnog i posleratnog perioda do danas. Mi nismo imali iskreno i autentično suočavanje sa prošlošću, iako je bilo pokušaja", podsetio je Golčevski.

Dominantna politika Srbije je i negiranje genocida u Srebrenici, gde je, prema presudama međunarodnih sudova i sudova u Bosni i Hercegovini, 1995. godine ubijeno oko 8.000 Bošnjaka.

Prema oceni Nenada Golčevskog, to je "nezrelo, neodgovorno i štetno ponašanje" vlasti.

"Ne bi smeli da ćute zbog žrtava kojima se duguje priznanje – da se prizna odgovornost i izrazi žaljenje zbog zločina. Srbija mora da se odredi – da li podržava ratne zločine, ili podržava pravdu i žrtve", istakao je direktor FHP.

Prema njegovim rečima, ćutanje na presude i poricanje zločina o Srbiji na međunarodnom planu ostavlja utisak da je "utočište za ratne zločince".

To, kako je rekao, sprečava i normalizaciju i izgradnju dobrih odnosa sa susedima.

Za šta su osuđeni Stanišić i Simatović?

Međunarodni rezidualni mehanizam (MMKS) za krivične sudove u Hagu proglasio je Stanišića i Simatovića krivim za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu, kao i za zločine počinjene u šest opština u Bosni i Hercegovini i te jednoj opštini u Hrvatskoj.

Stanišić je bio šef Službe državne bezbednosti (SDB), dok je Simatović bio zapovednik Jedinice za specijalne operacije SDB-a.

Najviši predstavnici obaveštajne službe su, prema presudi, bili deo udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio etničko čišćenje – odnosno, trajno uklanjanje nesrpskog stanovništva sa teritorija pod kontrolom srpskih snaga u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

Stanišić i Simatović su proglašeni krivim za zločine koje su počinili pripadnici paravojnih i specijalnih jedinica, za koje se tvrdi da su bile pod njihovom kontrolom.

Prema presudi, Stanišić i Simatović su krivi za nehumana dela, prisilno premeštanje i progon, kao zločine protiv čovečnosti tokom zauzimanja Bijeljine, Doboja, Sanskog Mosta u Bosni i Hercegovini.

Krivi su i za ubistvo, kršenje zakona ili običaja ratovanja, kao i deportaciju i progon tokom zauzimanja Zvornika, Bosanskog Šamca, Trnova i Sanskog Mosta u BiH, te na Daljskoj planini u Hrvatskoj.

Zaključeno je da je Služba državne bezbednosti Srbije finansirala Srpsku dobrovoljačku gardu, paravojnu formaciju poznatu i pod imenom "Arkanovci", kojom je rukovodio Željko Ražnatović Arkan.

Navodi se da je SDB plaćala ljude koji su vodili Srpsku dobrovoljačku gardu, "isplaćivala značajne iznose novca, i da su Stanišić i Simatović bili odgovorni za te isplate".

Simatović i Stanišić su osuđeni i za zločin jedinice "Škorpioni" u leto 1995. kod Trnova, gde je streljano šest Bošnjaka iz Srebrenice, u kojoj su srpske snage počinile genocid.

Čelnici SDB su negirali krivicu po svim tačkama optužnice tokom suđenja, a sud nije uvažio žalbu njihovih branilaca.

Nevladin Fond za humanitarno pravo je ukazao da su u presudi Stanišiću i Simatoviću utvrđene brojne činjenice o zlostavljanjima, pritvaranju, proterivanju, ubistvima i o drugim zločinima nad pripadnicima nesrpskog stanovništva u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Direktni počinioci zločina, kako se tvrdi, bili su pripadnici paravojnih i specijalnih jedinica - poput "Crvenih beretki", "Škorpiona" i "Srpske dobrovoljačke garde".

Sledeći korak bi, naglašavaju u FHP, trebalo da načini Tužilaštvo za ratne zločine Srbije.

"Tužilaštvo bi moralo na osnovu ove presude da pokrene nove krivične prijave. Mi imamo dovoljno dokaza i pokazatelja ko su ti ljudi koji su učestvovali u ratnim zločinima. Među nama žive ratni zločinci, da li je to u interesu Srbije", upitao je direktor Fonda Nenad Golčevski.

Kako na presudu gledaju žrtve?

Predstavnici žrtava u Bosni i Hercegovini, kako su izjavljivali u danima nakon presude, nisu zadovoljni visinom kazne za Stanišića i Simatovića.

"Nama žrtvama, koliko god da se izrekne presuda, to je za nas minimalno, šta su oni počinili i koje su zločine radili. Bar nek se dokaže istina, pa kol'ko toliko. Da ne poriču stalno i da ne negiraju da nije bilo zločina", izjavio je za RSE Ahmet Grahić, predsednik Udruženja porodica zarobljenih i nestalih lica u Zvorniku.

Na području Zvornika, na istoku BiH, počinjen je jedan od najvećih zločina tokom rata, kada je veća grupa muškaraca Bošnjaka iz nekoliko mesta oko Zvornika zatvorena u Tehničko-školski centar Karakaj na graničnom prelazu sa Srbijom.

Ubijeno je više od 400 stotine osoba na dve lokacije, a tela su naknadno pronađena u masovnim grobnicama.

I dalje se traga za oko 400 osoba nestalih s područja opštine Zvornik.

Marko Milosavljević iz nevladine Inicijative za ljudska prava ističe da presuda Stanišiću i Simatoviću otvara put žrtvama iz Bosne i Hercegovine da pred sudovima u Srbiji zatraže odštetu.

"Sada će pred sudovima u Srbiji postojati pravni mehanizmi da žrtve dobiju, možda ne pravdu u smislu kazni za zločince, ali neku vrstu reparativne pravde, odštete", naglasio je on.

Milosavljević je istakao i da presuda obavezuje sadašnje predstavnike države Srbije, ali i one buduće, da priznaju sudski utvrđene činjenice.

"Bilo bi dobro videti da u narednim godinama vidimo predstavnike vlasti iz Beograda da dolaze na komemoracije žrtvama od Zvornika, pa do Daljske planine i Trnova. To bi bio istinski pomak u odnosu prema ratnim zločinima za koje su odgovorni državni funkcioneri Srbije", naglasio je on.

Najduži postupak pred sudom u Hagu

Suđenje Stanišiću i Simatoviću trajalo je dve decenije, što je i najduži postupak pred Haškim tribunalom.

U maju 2003. godine, tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju podiglo je optužnicu protiv njih.

Optužnica je menjana tri puta.

Stanišić i Simatović su, od izručenja Hagu 2003. godine, u više navrata u dugim vremenskim intervalima boravili na privremenoj slobodi u Srbiji.

Prvo su, 2013. godine, bili oslobođeni krivice.

Ali, postupak je ponovljen.

Krajem 2015. godine, žalbeno veće suda poništilo je oslobađajuću presudu i naložilo da se Stanišiću i Simatoviću ponovo sudi po svim tačkama optužnice – što se prvi put desilo u istoriji suda.

Prvostepena presuda, u ponovljenom postupku, doneta je 2021. godine. Njom su Stanišić i Simatović bili osuđeni na po 12 godina zatvora.

Prvostepenom presudom bili su proglašeni krivim samo za zločine u Bosanskom Šamcu počinjene 1992. godine, ali su oslobođeni odgovornosti za druge zločine.

Žalili su se i tužilaštvo i odbrana Stanišića i Simatovića.

A nakon toga je usledila konačna presuda, koja je kaznu povećala na po 15 godina zatvora i proširila njihovu odgovornost po više tačaka optužnice – za ratne zločine u još pet opština u Bosni i Hercegovini i jednoj u Hrvatskoj.

Postupak protiv Stanišića i Simatovića bio je poslednji u kojem su sudije u Hagu utvrđivale odgovornost Srbije za ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Preuzeto sa portala Slobodna Evropa