Od grobnice u Srbiji do mesta ratnog zločina na Kosovu

Iz EULEX-a su 20. novembra saopštili da njihovi stručnjaci vrše iskopavanja u Kiževku od 2015. godine, te da su napravili pomak zahvaljujući snimcima iz vazduha.”Problem je bio u tome što se radi o velikom kamenolomu i pejzaž se vremenom menjao zbog činjenice da je kamenolom još uvek bio u upotrebi duži niz godina”, rekao je Javier Santana, forenzički arheolog EULEX-a.

Kamenolom “Kiževak” je privatizovan posle 2007. godine. U maju ove godine, eksploataciono pravo na mestu nekadašnjeg rudnika srebra, cinka i olova je od srpske firme “EFPP” kupila geološka kompanija “Tethian” iz Kanade.

Iz EULEX-a su naveli da je proces utvrđivanja tačne lokacije bio dodatno zakomplikovan jer se u rudniku nalazi četiri do pet nivoa približne visine od po 13 metara.

Sumnja na tela žrtava iz sela Rezala na Kosovu

Nakon otkrivanja lokacije “Kiževak”, predsednik Komisije Vlade Srbije za nestale Veljko Odalović rekao je 18. novembra za Radio-televiziju Srbije (RTS) da informacije ukazuju da se na tom mestu potencijalno nalazi petnaest do sedmanaest tela.

Ova lokacija pominje se u izveštaju o napretku ljudskih prava koje svake godine objavljuju Sjedninjene Američke Države. U izveštaju iz 2015. navodi se da se sumnja da su na ovom mestu “srpske snage navodno sahranile ostatke kosovskih Albanaca ubijenih u selu Rezala na Kosovu 1999. godine”.

Tela 28 žrtava iz ovog sela pronađena su 2013. godine u masovnoj grobnici u Rudnici 2013, a dve godine kasnije sahranjena su u Rezali.

Na zločin u Rezali ukazala je nakon otkrivanja nove lokacije i nekadašnja direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP) Nataša Kandić.

Ova nevladina organizacija, koja se bavi istraživanjem ratnih zločina, objavila je 2015. godine dokument pod nazivom “Dosije Rudnica” u kom je, pored ostalog, ukazala na masovni zločin u Rezali i premeštanje tela žrtava.

FHP je naveo da se devet žrtava iz ovog sela i dalje vode kao nestali u evidenciji Međunarodnog komiteta Crvenog krsta.

Ubistvo više od 40 civila

Prema izveštaju FHP-a, pripadnici nekadašnje Vojske Jugoslavije (VJ) i policije ubili su u aprilu 1999. godine u Rezali najmanje 42 albanska civila, od toga 39 u masovnoj egzekuciji.

U “Dosijeu Rudnica”, koji sadrži vojne i policijske dokumente, izjave preživelih, te dokumentaciju i svedočenja oficira VJ i zvaničnika policije pred Haškim tribulanom, FHP navodi da su pripadnici vojske i policije 5. aprila ušli su u ovo selo, isterali meštane iz kuća, odveli ih u jedno dvorište i potom streljali.

“Pripadnici srpskih snaga na mestu su ubili 39 civila, dok su dvojica preživela streljanje tako što su ih prekrila mrtva tela muškaraca koja su pala preko njih. Među ubijenim civilima bila su tri dečaka, dok je najstarija žrtva imala 97 godina”, piše u izveštaju FHP-a.

Navodeći da je selo Rezala tokom sukoba na Kosovu bilo u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade VJ, FHP navodi da “analiza vojnih i policijskih dokumenata, izjave očevidaca i drugi izvori snažno ukazuju da su zločine počinili pripadnici ove brigade i za sada nepoznata jedinica policije”.

Kako su uklanjana tela sa mesta zločina?

U Dosijeu FHP-a se navodi da je “asanacija terena” takođe bila u nadležnosti 37. motorizovane brigade VJ.

“Tela streljanih civila su ostala na mestu zločina. Narednog dana, 6. aprila 1999. godine, vojnici su ponovo došli u selo i zemljom prekrili tela streljanih civila”, navodi se u izveštaju FHP-a.

U dokumentu dalje piše da su tela ostala u Rezali do 13. aprila kada su se vojnici vratili u selo, otkopali ih i kamionom odvezli u nepoznatom pravcu.

O zločinu u ovom selu i odnošenju tela ubijenih 2001. godine izveštavala je i međunarodna nevladina organizacija Human Rights Watch (HRW).

HRW je naveo da je “moguće da su se srpske snage nadale da će zločin moći da predstave kao rezultat unakrsne ili slučajne vatre Oslobodilačke vojske Kosova”, ali da svedočenja dvoje preživelih “ne ostavljaju mesto sumnji u stvarni uzrok smrti meštana Rezala”.

Ova međunarodna organizacija piše i da se “horor u Rezali nije se završio ubistvima” i prenosi svedočenja preživelih koja ukazuju na to da su tela premeštena iz plitkih grobnica.

Ko je bio na čelu brigade?

U vreme zločina u selu Rezala, komandant 37. motorizovane brigade VJ bio je general Ljubiša Diković.

Diković je penzionisan 2018. godine, a pre toga je sedam godina bio načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Na to mesto postavljen je 2011, ukazom tadašnjeg predsednika Srbije iz redova Demokratske stranke Borisa Tadića.

Nakon što je imenovan, FHP je u januaru 2012. objavio Dosije “Ljubiša Diković” koji, uz kasniji Dosije “Rudnica”, ukazuje na to da je jedinica kojom je komandovao činila ratne zločine nad albanskim civilima na Kosovu.

“Naredbe koje je potpisao general Diković o asanaciji terena pokazuju da je 37. motorizovana brigada bila zadužena za uklanjanje tela kosovskih Albanaca u njihovoj zoni odgovornosti”, navedeno je u Dosijeu.

Odbačene prijave protiv Ljubiše Dikovića

Odmah po objavljivanju Dosijea, reagovalo je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, koje je odbacilo navode FHP-a i saopštilo da “ne postoji bilo kakav osnov za sumnju za krivičnu odgovornost” Dikovića. Tadašnji ministar odbrane iz Demokratske stranke Dragan Šutanovac je Dosije nazvao “lažnim i monstruoznim”.

Sam Diković je protiv tadašnje direktorke FHP-a Nataše Kandić podneo tužbu. Na ime “povrede ugleda i časti” zbog objavljivanja Dosijea, Diković je 2013. godine zatražio da mu FHP i Nataša Kandić isplate milion dinara (oko 8,5 hiljada evra).

Tri godine kasnije, u aprilu 2016, Prvi osnovni sud u Beogradu presudio je u korist Ljubiše Dikovića. FHP-u je naloženo da mu isplati nešto više od polovine tražene sume (550 hiljada dinara) “jer mu je iznošenjem neistina u Dosijeu naneo duševne boli”.

Nakon otkrivanja masovne grobnice u Rudnici i objavljivanja novog dosijea, FHP je krajem 2015. godine protiv Dikovića podneo novu krivičnu prijavu.

Tužilaštvo za ratne zločine je 13. novembra iste godine za RSE saopštilo da je pokrenut predistražni postupak, ali “protiv NN lica za ubistvo civila sahranjenih u masovnoj grobnici Rudnica”.

Do objavljivanja ovog teksta iz Tužilaštva nisu odgovorili na pitanje RSE u kojoj je fazi ovaj predistražni postupak, ukoliko još uvek traje.

Šta je utvrdio Haški sud?

Dokazi o premeštanju leševa sa Kosova u Srbiju i njihovom pokopavanju u tajne grobnice izvođeni su u dva predmeta pred Haškim tribunalom.

Sud je operaciju skrivanja tela tretirao kao jedan od pokazatelja udruženog zločinačkog poduhvata na suđenju nekadašnjem potpredsedniku Vlade Savezne Republike Jugosavije (SRJ) Nikoli Šainoviću i drugim visokim vojnim i policijskim funkcionerima, i u postupku protiv bivšeg načelnika Resora javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije Vlastimira Đorđevića.

Na suđenju Šainoviću i drugima, 2007. godine svedočio je i Ljubiša Diković koji je tvrdio da u rejonu na Kosovu za koji je bio odgovoran kao komandant 37. motorizovane brigade “nikada nije našao nikakve masovne grobnice”.

“Iako je vaša jedinica bila direktno angažovana u tom području, niko iz VJ nije vas pozvao na odgovornost za bilo koju od ovih operacija ili da pružite bilo kakvu informaciju o nađenim masovnim grobnicama?”, upitala je Dikovića tužiteljka April Carter u decembru 2007. godine.

“Verujte, ne znam o kojim masovnim grobnicama govorite. Ni na kakve masovne grobnice, ponavljam, nisam naišao u tom rejonu”, odgovorio je tada Diković.

Iako tužilaštvo Haškog tribunala u predmetu Šainović i drugi nije uspelo da utvrdi dalje postupanje 37. motorizovane brigade sa telima u selu Rezala, sud je u prvostepenoj presudi zaključilo da “nema sumnje da je tokom NATO bombardovanja 1999. godine izvedena tajna operacija ekshumacije preko 700 tela prvobitno pokopanih na Kosovu i njihovog prevoza u užu Srbiju”.

U presudi se navodi i da je proces ekshumacije i premeštanja tela “izvršen da bi se prikrile posledice zajedničke operacije vojske i policije”.

“Glavne ličnosti uključene u organizovanje ove velike operacije bili su tadašnji ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stojiljković, predsednik SRJ Slobodan Milošević i načelnik Resora javne bezbednosti Vlastimir Đorđević”, piše u prvostepenoj preusudi Šainoviću i drugima iz 2009. godine.

Đorđević jedini osuđeni za premeštanje tela

Sudsko veće Haškog tribunala je u presudi Vlastimiru Đorđeviću zaključilo da je na svim nivoima policije i vojske “postojala zavera ćutanja”.

Presuda Đorđeviću, kojom je 2011. godine osuđen na 27 godina zatvora zbog ratnih zločina na Kosovu, ujedno je i jedina koja obuhvata i prebacivanje leševa ubijenih kosovskih Albanaca u masovne grobnice. Kazna mu je kasnije smanjena na 18 godina i služi je u zatvoru u Nemačkoj.

Ovom presudom je, pored ostalog, utvrđeno da je Đorđević imao vodeću ulogu “u naporima MUP-a da prikrije ubistva kosovskih Albanaca”.

“Dokazi potvrđuju da su od druge nedelje aprila 1999, barem šest puta u periodu od nekoliko nedelja, kamioni sa leševima kosovskih Albanaca koje su ubile srpske snage na Kosovu stizali pred centar Specijalne antiterorističke jedinice 13. maj u Batajnici, blizu Beograda”, stoji u presudi.

Dodaje se da su još dva transporta izvršena u Centar Posebnih jedinica policije u Petrovom Selu, te da su tela pronađena i u jezeru Perućac i sahranjena u masovnoj grobnici nedaleko odatle.

“Veće je zaključilo da je transport tela sa Kosova radi tajnog sahranjivanja u masovne grobnice sproveden u sklopu koordinirane operacije da se uklone dokazi zločina koje su počinile srpske snage nad kosovskim Albanicima”, navodi se u presudi Haškog suda Vlastimiru Đorđeviću.

• Ovo su oni: 1.643 nestalih

Bez odgovornosti pred sudovima u Srbiji

U Srbiji do danas niko nije odgovarao za operaciju skrivanja tela kosovskih Albanaca u masovnim grobnicama.

Na to je ukazao i Odbor za spoljne poslove Predstavničkog doma američkog Kongresa, reagujući 18. novembra na vest o pronalaženju tela na novoj lokaciji “Kiževak”.

Odbor je naveo da zbog masovnih grobnica i zataškavanja zločina niko nije odgovarao pred sudovima u Srbiji, dok je samo jedan zvaničnik Srbije odgovarao pred međunarodnim sudovima.

“Još uvek pronalaze tela sahranjena u Srbiji, žrtve (Slobodan) Miloševićevog etničkog čišćenja na Kosovu. Do danas je pronađeno preko 900 žrtava kosovskih Albanaca”, piše na zvaničnom Tviter nalogu američkog Odbora, uz link ka vesti o pronalasku posmrtnih ostataka.

Koji su dalji koraci?

“Rad u Kiževku je još daleko od završetka. Proces je vrlo složen i dugotrajan. Da bi rad mogao da se nastavi, potreban je sudski nalog”, rekao je 20. novembra EULEX-ov koordinator za iskopavanja Krasimir Nikolov.

Viši sud u Beogradu je 18. novembra doneo naredbu kojom se određuje ekshumacija neutvrđenog broja leševa na ovoj lokaciji.

U sudu je za RSE rečeno da je policiji naloženo da izvrši adekvatno obezbeđenje lokacije, dok će ostali bitni elementi biti utvrđeni dopunskom naredbom koja će se doneti naknadno “s obzirom na trenutne vremenske prilike, period godine, kao i nepostojanje detaljnih podataka”.

Sledeći korak posle naredbe suda je nastavak iskopavanja i izvlačenja ostataka.

“Kada se ostaci budu izvadili, obaviće se obdukcija i uzeće se uzorci kostiju za ispitivanje DNK profila. U slučajevima u kojima su rođaci nestalog lica dali referentne uzorke krvi, a izveštaj o podudaranju DNK je pozitivan, postupak identifikacije se završava. Potom se porodice obaveštavaju o identifikaciji i predaju im se ostaci nestalih lica”, rekao je zvaničnik EULEX-a Krasimir Nikolov.

Od početka EULEX-ovog mandata do 19. novembra 2020. godine, misija EU je sprovela 662 terenske operacije za pronalaženje nestalih lica, uključujući 169 iskopavanja. Identifikovani su posmrtni ostaci 457 osoba, uključujući 317 nestalih.

Više od 1.640 ljudi sa Kosova, većinom iz albanske zajednice, još se vodi kao nestalo.

Bez obeležja na mestima masovnih grobnica

Skoro dve decenije od otkrića masovnih grobnica u Batajnici, Petrovom Selu i kod jezera Perućac, i sedam od ekshumacija u Rudnici, na tim mestima ne postoje nikakva obeležja koja bi ukazala na to da su skrivala zločine srpske vojske i policije nad albanskim civilima na Kosovu.

Inicijativa Fonda za humanitarno pravo iz 2015. godine za osnivanje Memorijalnog centra posvećenog žrtvama pronađenim u masovnoj grobnici u Batajnici, do danas je bez odgovora.

Preuzeto sa portala Radio Slobodna Evropa