Dobre komšije: Kako su trojica Srba spasili Bošnjake u ratom zahvaćenoj Vlasenici

Nekoliko Bošnjaka je tokom rata u Vlasenici 1992. godine spašeno zahvaljujući hrabrim intervencijama pojedinih Srba koji su, uprkos rizicima, pomogli komšijama u uslovima kada su snage bosanskih Srba zatočile i ubile mnoge od njih.

Svaki put kada Fikret Džodžaljević dođe u svoju rodnu Vlasenicu, grad u istočnoj Bosni, pali sveću na grobu svog bivšeg komšije, Miodraga Vržine, Srbina kojeg je poznavao samo po njegovom nadimku – Miki.

Više od 2.000 Bošnjaka je ubijeno, a oko 8.000 je pritvoreno tokom rata 1992. godine, ali Džodžaljević nije bio jedan od njih – spasio ga je Miki, Srbin kojeg je jedva poznavao i kome je sudbina bila da on, a ne Fikret, pogine u ratu.

Džodžaljević je, kada je počeo rat, živeo u stanu u ulici Bratstva i jedinstva u Vlasenici. Nakon što su snage bosanskih Srba preuzele kontrolu nad gradom, on je ostao u stanu, ali kada je izašao, naišao je na prizor zgrada izrešetanih mecima i ispisanim grafitima uvredljivim za muslimane, a koji su pozivali na stvaranje „Velike Srbije”.

„Kad sam vidio sve to, ja sam samo supruzi rekao: ‘Ti moraš izaći, sa mnom šta bude’”, priča Džodžaljević za BIRN.

Znao je da opština daje propusnice porodicama koje žele da napuste Vlasenicu, ali je njemu bilo jasno da je neće dobiti, jer su on i njegova supruga već dva puta bili pritvarani, a on lažno optužen za posedovanje oružja.

Kada su prvi put privedeni, grupa naoružanih ljudi došla je do vrata njihovog stana i odvela ih u policijsku stanicu, gde je on maltretiran.

„Isto kao da nas je napao roj stršljenova, ne znaš ko te, čime i odakle udara“, priseća se on.

„Nakon toga su me stavili u jednu malu prostoriju, možda dva metra sa dva, bilo nas je oko petnaestak tu zatvorenika. Niko ništa nije pričao, svi su samo jaukali zbog bolova od batina”, dodaje on.

Brat Džodžaljevićeve supruge je bio berberin kojeg su svi znali i imao je stalnu propusnicu za izlazak iz Vlasenice. On je prethodno uspeo da izvede svoju i Fikretovu decu do Tuzle, koja nije bila pod kontrolom bosanskih Srba. Fikret je često provodio vreme kod njega u berbernici, jer nije mogao da izdrži zatvoren u stanu.

„Došao je taj momak, Miki su ga zvali, kod brice. Gleda u nas i kaže nam: ‘Vi morate izaći iz Vlasenice.’ On je rekao: ‘Ja vama moram pomoći, moja je dužnost da ja vas izvedem iz Vlasenice’”, priča Džodžaljević.

Kad su on i njegova supruga sa Mikijem otišli u opštinu kako bi predali zahtev za izdavanje propusnica, ispred zgrade je bio dugačak red.

„Mislili smo da nikada nećemo doći na red. Međutim, njegov otac je bio na funkciji i prozvali su nas odmah, dobili smo propusnice bez ikakve kontrole papira”, kaže on.

„Tom momku, nažalost, nisam znao ni pravo ime, znao sam da ga Miki zovu, da je Čede Vržine sin”, dodaje Džodžaljević.

Tog istog dana, Miki je došao kolima po Džodžaljevića i njegovu ženu, kako bi ih izveo iz Vlasenice.

„Dao sam mu ključ od stana, rekao sam: ‘Miki, evo ti ključ, sve unutra imaš, uzmi sve. Ako se nekad sretnemo, dobro i jest, ako ne sretnemo, hvala ti na ovome’”, ističe on.

Fikret se nije vraćao u Vlasenicu da živi, kuću je napravio u Živinicama, gde je podigao i decu. Kasnije je, nakon što se rat završio 1995. godine, saznao da je Miki poginuo.

„Meni je žao što se njemu to desilo… Nikada nismo otišli u Vlasenicu da nismo otišli njemu na grob, da zapalimo svijeću”, kaže Džodžaljević.

BIRN nije uspeo da kontaktira Čedu Vržinu za komentar na ovu priču.

Progoni, silovanja i ubistva

Džodžaljević je pred Sudom Bosne i Hercegovine svedočio o onome što se događalo tokom rata u Vlasenici, kao svedok na tekućem suđenju aktuelnom načelniku Miroslavu Kraljeviću i saoptuženicima, Goranu Gariću i Radenku Staniću.

Sva trojica su bivši policajci i optuženi su za progon bošnjačkih civila, nezakonita hapšenja, nezakonita pritvaranja, ubistva, seksualno zlostavljanje, mučenja, nestanke i druga nehumana dela počinjena tokom 1992. i 1993. godine.

Još je nekoliko slučajeva procesuirano u vezi sa ratnim zločinima u Vlasenici. Pred Haškim sudom je 2005. godine, nakon što je priznao krivicu da je 1992. učestvovao u ubistvima, silovanju i mučenju bošnjačkih zatvorenika u logoru „Sušica” u Vlasenici, bivši upravnik tog logora Dragan Nikolić zvani Jenki osuđen na 20 godina zatvora.

Pred Sudom BiH je 2011. godine Predrag Bastah, bivši pripadnik rezervnog sastava policije snaga bosanskih Srba, pravnosnažno osuđen na 22 godine zatvora za učešće u ubistvima civila, nezakonitim zatvaranjima, prisilnim nestancima i preseljenju stanovništva u Vlasenici, a sa njim je osuđen i Goran Višković na 18 godina zatvora.

U ovim presudama utvrđeno je da je većina bošnjačkog stanovništva proterana iz Vlasenice 1992. godine. Pre toga, kako stoji u presudama, najmanje 8.000 nesrpskih civila je bilo zatočeno u hangaru logora „Sušica”. Mnogi od njih su ubijeni.

Pred Sudom BiH se za ratne zločine u tom području takođe sudi Radetu Gariću, nekadašnjem komandiru Interventnog voda Vlaseničke brigade Vojske Republike Srpske (VRS), i njegovim bivšim saborcima Simi Stuparu i Zoranu Tešiću.

Preuzeto sa portala Balkan Insight