Vukovarska noć

Od otkrića prve masovne grobnice u Evropi posle Drugog svetskog rata prošlo je 27 godina. Grobnica je nastala dva dana po zauzimanju Vukovara, 20. novembra 1991. godine. Tog dana u ranim jutarnjim časovima pripadnici JNA prvo su u vukovarskoj bolnici razdvojili muškarce od žena, dece i staraca.

Potom su, krijući od međunarodnih posmatrača i kršeći dogovor o evakuaciji bolnice potpisan 18. novembra sa hrvatskom stranom i međunarodnim organizacijama: ranjenike, bolesnike, civile i pripadnike hrvatskih oružanih snaga prevezli prvo u kasarnu JNA, a zatim u hangare na poljoprivrednom dobru Ovčara.

Ispred i unutar hangara zatočeni su u prisustvu Vojne policije JNA bili izloženi fizičkom maltretiranju od strane pripadnika lokalne TO Vukovara i jedinice Leva supoderica, sastavljene uglavnom od dobrovoljaca Srpske radikalne stranke. U večernjim satima pripadnici JNA su se povukli sa Ovčare, po naređenju pukovnika Mileta Mrkšića, komandanta Operativne grupe Jug.

Nakon toga su pripadnici TO Vukovara i dobrovoljačke jedinice Leva supoderica tokom noći između 20. i 21. novembra 1991. godine izvodili iz hangara zatočene i u grupama od 10 do 20 ljudi ih prevozili u pravcu jezera Grabovo gde su ispred unapred iskopane rupe svi bili streljani. Osim jednog Ivana.

Javnost je o postojanju masovne grobnice u okolini Vukovara saznala na konferenciji za novinare Komisije za ljudska prava UN, 22. oktobra 1992. godine u Zagrebu.

Ona je pronađena na osnovu iskaza jedinog preživelog sa Ovčare koji je detaljno opisao kretanje kamiona koji je zarobljenike iz hangara prevozio do mesta egzekucije u blizini. NJegovo svedočenje pod pseudonimom „Ivan“ je nekoliko nedelja ranije objavio zagrebački Vjesnik. „Ivan“ se priključio braniteljima Vukovara polovinom septembra 1991 godine. Komandovao je grupom koja je imala zadatak da na linijama fronta postavlja protivtenkovske i protivpešadijske mine.

Kada je Vukovar 18. novembra osvojen, otišao je u bolnicu kako bi sa roditeljima sačekao evakuaciju u slobodni deo Hrvatske. U bolnici je 20. novembra zarobljen zajedno sa još oko 300 bolesnika, ranjenika i civila koji su se tu okupili očekujući evakuaciju iz grada. Ukrcani u autobuse, prevezeni su prvo u kasarnu JNA u Vukovaru, a potom u hangare na Ovčari gde su bili izloženi nečovečnim postupanjima pobedničke strane.

Posle nekoliko sati batinanja, pod okriljem mraka, srpski vojnici su počeli da izvode zarobljenike iz hangara u grupama od po 10 do 20 ljudi. Ubacivali su ih u vojni kamion prekriven ciradom, koji se zatim kretao u pravcu jezera Grabovo. „Ivan“ je bio u trećoj grupi zarobljenika, a vojnik koji ih je sprovodio do kamiona seo je kod vozača.

U prtljažnom delu kamiona bili su samo zatočenici. „Ivan“ je detaljno opisao put kojim su prošli, jer je poznavao teren odlazeći sa ocem na pecanje u predratnim godinama. Kod jedne udoline, vozilo je naglo prikočilo i skrenulo na levu stranu, na zemljani put: „Ja sam odlučio iskočiti. Uhvatio sam se za gornji dio tog prostora i skočio sam van pogledavajući hoće li koji ići za mnom, da li će neko slediti moj postupak…. To je bio momenat koji je neopisiv, čovjek je bio u stanju šoka nakon onih pretrpljenih udaraca i svega što se događalo, svega što je loše bilo po nas. To je bila jedna kratka odluka i ja sam napravio što sam napravio. Skočio sam iz vozila“

„Ivan“ je krenuo da beži u pravcu Vukovara da bi ubrzo čuo zaustavljanje kamiona, kratki rafal i nekoliko pojedinačnih pucnjeva. Nakon što je čitave noći bežao preko njiva, „Ivan“ se pred zoru 21. novembra iscrpljen i žedan zaustavio u selu Cerić, nekoliko kilometara od Vukovara. Ušao je u podrum jedne kuće gde je tražeći vodu probudio rezerviste JNA koji su ga zarobili, pretukli i zatvorili u pušnicu za meso.

Kada se razdanilo, pod pratnjom vojnika JNA je odveden u Stare Jankovce, gde ga je preuzela vojna policija. Usledilo je novo fizičko zlostavljanje uglavnom pendrecima od kojih, svedočio je „Ivan“ nije imao posebno nove povrede „Osim što sam bio plavo obojen, kao da sam bio obojen u plavu boju“.

Ivan je u komandi vojne policije proveo noć lisicama vezan za radijator. Sledećeg jutra prebačen je u Srbiju na ispitivanje u policijsku stanicu Šid, gde ga je islednik u civilu pitao koliko je ljudi ubijeno na Ovčari, tvrdeći da ga se seća sa Ovčare. „Ivan“ je negirao da bilo šta zna. Posle nekoliko minuta razgovor je bio završen.

Iz Šida je „Ivan“ 22. novembra 1991. godine prebačen u zatvor u Sremskoj Mitrovci, a februara 1992. godine u Vojni istražni zatvor u Beogradu. Bio je optužen je za zločine protiv civilnog stanovništva i oružanu pobunu. Nakon devet meseci, 14. avgusta 1992. godine, izvršena je razmena zarobljenika između srpske i hrvatske strane po principu svi za sve.

Tom prilikom je iz hrvatskih zatvora oslobođeno 240 Srba, a iz zatvora tadašnje SRJ 714 hrvatskih zatvorenika. „Ivan“ je bio jedan od njih. „Ivan“ je jedan od pseudonima zaštićenog svedoka koji je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju svedočio u predmetima: Mrkšić, Radić i Šljivančanin, Vojislav Šešelj i u predmetu Goran Hadžić. 2004 godine dao je iskaz srpskom istražnom sudiji Veća za ratne zločine..

Autor je Vladimir Milanović, koordinator arhiva u Fondu za humanitarno pravo

Preuzeto sa portala Danas