Kosovski umetnici koriste kulturu za promovisanje mira i pravde

Cilj festivala „Mirdita, Dobar Dan“ (koji u nazivu sadrži pozdrav na albanskom i srpskom) je da se beogradskoj publici prikaže kosovska kultura.

Ipak, ljudi su više puta protestovali zbog ove manifestacije – kao na primer, za vreme koncerta Rone Nišliju (poznate pevačice sa Kosova, koja je nastupila na prvom festivalu 2014. godine), ili kada je najavljeno da će se bivša kosovska predsednica, Atifete Jahjaga, obratiti na ovom događaju.

Srpska policija je 2018. godine na granici oduzela tri fotografije kosovske umetnice Elize Hodže.

Na fotografijama su bili simboli Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koju srpska vlada smatra terorističkom organizacijom. Srpski ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je da je konfiskovanjem sprečio „promovisanje terorističke organizacije u ime kulture“.

Uprkos ovakvim reakcijama, umetnost i kultura se, uz druge metode promovisanja postkonfliktne pravde i pomirenja, sve više koriste kao alat za razumevanje i suočavanje sa prošlošću.

Umetničke intervencije mogu biti „neformalni saradnici najznačajnijih mehanizama tranzicione pravde: istine i pomirenja, javne lustracije, javnog izvinjenja, psihološke reparacije, zahteva za javni pristup državnim evidencijama i slično”, sugeriše Sanja Bahun u poglavlju svoje knjige objavljene 2015. pod naslovom „Teorije o tranzicionoj pravdi“.

Orli Fridman, vanredna profesorka na Univerzitetu Singidunum u Beogradu i osnivačica Centra za komparativne studije konflikta, kaže da je festival „Mirdita, Dobar Dan“, primer inicijative „ljudi za ljude“. Ovaj festival nudi alternativne pristupe kosovsko-srpskom sukobu, drugačije od onih koje nude političari sa obe strane.

„Pored toga, smatram da takav festival nudi i alternativu svakodnevnom nacionalizmu koji je u porastu”, piše Fridman u predstojećem članku za akademski časopis „Nations and Nationalism” (Nacije i nacionalizam).

Međutim, neki ljudi se i dalje u značajnoj meri protive promovisanju pomirenja između Srba i kosovskih Albanaca. Naime, nekoliko stotina huligana je u martu ove godine pokušalo da prekine projekciju dokumentarnog filma „Ferdonija“ (o životu žene sa Kosova, čija je porodica stradala u ratu).

„Dopreti do mladih“

U Dokumentacionom centru Kosovo u Prištini, koji je osnovala nevladina organizacija Fond za humanitarno pravo (FHP) održavaju se izložbe i umetničke postavke povezane sa tranzicionom pravdom.

Vejd Godar, koji je kao frilens fotograf Rojtersa, Njujork Tajmsa i Njuzvika, pokrivao sukobe u bivšoj Jugoslaviji, ovde ima stalnu izložbu fotografija.

Druga stalna izložba sastoji se od devet kratkih dokumentarnih filmova o zločinima koji su počinjeni na Kosovu, a istraženi i procesuirani pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).

FHP je ove godine organizovao i izložbu pod nazivom „Jednom davno i nikad više“, posvećenu deci ubijenoj tokom rata. Tom prilikom su bili izloženi dečji lični predmeti: torbe, igračke, fotografije i kratke priče.

„Dvadeset godina nakon završetka rata na Kosovu, memorijalizacija kroz različite vidove umetnosti je pravi način da se dopre do mladih koji nemaju informacije o ratu“, rekla je Dea Dedi iz Dokumentacionog centra Kosovo.

„Cilj izložbe je sećanje na detinjstva koja su prekinuta ratom. Kroz njihove priče i stvari, ova izložba poziva na podizanje svesti i formiranje kolektivnog sećanja. “, dodaje Dedi.

Jedan od najimpresivnijih načina upotrebe umetnosti u suočavanju sa najosetljivijim aspektima sukoba devedestih je projekat koji je sprovela Alketa Džafa Mripa.

Ona je 2015. godine, na glavnom stadionu u Prištini, postavila izložbu „Mislim na tebe“. Na izložbi su izložene donirane haljine i suknje, te je, na taj način, odata počast ženama koje su preživele seksualno nasilje. Cilj je bio prekinuti tišinu koja postoji kada je u pitanju ratno silovanje.

Prva osoba koja je za ovu izložbu donirala haljinu bila je tadašnja predsednica Atifete Jahjaga. Ona je pohvalila solidarnost koja se kroz umetnička dela pružala žrtvama i istakla da su počinioci ti koji bi trebalo da se stide.

„Imamo moralnu obavezu“

Nakon završetka rata Andrej Nosov, koji je tada imao skoro 20 godina, ušao je na Kosovo preko graničnog prelaza Merdare. Budući da nije bilo autobusa, on je to uradio peške.

On podseća da je to bilo čudno za taj trenutak – Srbin koji priča srpski luta Kosovom.

Andrej Nosov je odrastao na Kosovu, a danas je politički aktivista i umetnik. Ističe da se situacija od njegove prve posleratne posete Kosovu promenila, ali da je dominantna retorika između Srba i kosovskih Albanaca i dalje ista. Ipak, umetnost i kultura mogu i treba da imaju ulogu u promeni, dodao je on.

„Umetnička zajednica u budućnosti mora da uradi više, jer nikada nije dosta. Za te odnose i za razumevanje te složene i vrlo tragične veze između dva naroda, moramo da uradimo još mnogo toga”, dodaje Nosov, koji je takođe i osnovao nevladinu organizaciju Inicijativa mladih za ljudska prava.

Ipak, kaže on, napredak je postignut: „Naravno da postoje sjajni i talentovani umetnici koji pokušavaju da razumeju drugu stranu – imamo važne izložbe, pozorišne predstave, knjige koje su otvorile prostor za premošćavanje jaza između ove dve zajednice”.

Nosov se u svojim pozorišnim predstavama bavi politikom sećanja, postkonfliktnom pravdom i pomirenjem, ali i pravima marginalizovanih zajednica.

„Umetnici su građani, a mi kao građani imamo moralnu obavezu da se osvrnemo oko sebe, da vidimo ko je rasista, a ko nije, i da popravimo stvari”, ističe on.

„Važno je pitanje odgovornosti koje je upućeno svima nama“, dodaje on.

Nosov trenutno radi na pozorišnom komadu o Kosovu koristeći se srpskim pravoslavnim istorijskim narativima.

„Da li je bilo pozitivnih delova istorije između Kosova i Srbije, da li je bilo perioda kada su ovi narodi mogli da žive zajedno, da li je moguće da je cela naša istorija ovakva?”, pita on.

„Kosovo mi je veoma važno jer sam tamo odrastao, pa mi je samim tim ono važna tema. Na emotivnom nivou, želim da se pozabavim činjenicom da je bio rat, da smo nešto izgubili, da smo pokvarili odnose, da su ljudi nestali“, kaže Nosov.

Nosov je izvršni direktor Hartefakt-a, nevladine organizacije koja postavlja politički svesne pozorišne predstave i koja je ujedno producirala predstavu „Prst“ (Gishti), Doruntine Baše, dramske književnice i scenaristkinje iz Prištine.

„Prst“ se na originalan način bavi temom osoba nestalih u ratu na Kosovu, iz perspektive žena čiji su muževi nestali.

„U mnogim tradicionalnim kosovskim kućama, još uvek se dešava da žene nestalih u ratu i dalje žive sa muževljevom porodicom, iako je prošlo više od deset godina od rata. Pravo nad njihovim životima, koje je nekada pripadalo mužu, sada pripada njegovoj porodici. One uopšte nemaju ‘’privatni’’ život“, kaže Baša u sinopsisu predstave.

„Želela sam da dam glas zajednici koja živi život u tišini: porodicama nestalih u ratu na Kosovu. Njihov je broj ogroman, a njihove priče su nam gotovo nepoznate, što govori da nismo baš uspeli u procesuiranju, razumevanju i prevazilaženju naše traumatične prošlosti“, rekla je ona.

Ova predstava postavljena je u Beogradu, Skoplju, Sarajevu, Beču, Prištini i Tirani. Baša naglašava da veruje da umetnost i kultura mogu imati jedinstvenu ulogu u suočavanju sa bolnim događajima iz prošlosti.

„Bilo bi odlično kada bi svaki umetnik koji živi u posleratnom kontekstu koristio lično ‘oružje’ da pomogne društvu da razume, procesuira i prevaziđe traumatično iskustvo rata. Umetnost ima tu jedinstvenu prednost: otvorena je i dostupna svima, ne isključuje nikoga i nema predrasude“, objašnjava ona.

„Stoga je to jedna od najsigurnijih platformi na kojoj bi se moglo desiti suočavanje sa prošlošću – dijalog koji nijedna druga platforma ne dozvoljava”, dodaje ona.

Ipak, umetnici moraju da budu oprezni kada se bave takvim pitanjima, upozorava Baša: „Baviti se suočavanjem sa prošlošću je vrlo osetljivo, jer uvek postoji rizik da će umetničko delo ponovo traumatizovati publiku“.

„Saradnja ne nudi amnestiju“

Kosovski pisac Škeljzen Malići decenijama je uključen u inicijative za umetničku saradnju između Kosova i Srbije. Davne 1997. godine učestvovao je na izložbi pod nazivom „PERTEJ“, na kojoj su se kosovski umetnici predstavili publici u Beogradu u Centru za kulturnu dekontaminaciju (prostoru za alternativnu umetnost i ideje, koji je bio na strani protivnika režima Slobodana Miloševića).

U vreme izložbe, iako još nije bilo rata na Kosovu, represija nad Albancima bila je široko rasprostranjena.

„U to vreme dosta ljudi (na Kosovu) nam je govorilo, šta tražite u Beogradu? Samo dajete legitimitet trenutnom stanju na Kosovu! Zašto vam je potrebo da priznate nadmoć Beograda, bez obzira što je Centar za kulturnu dekontaminaciju protiv Miloševićevog režima?“, podseća se Malići.

„Nastavio sam da branim činjenicu da je „PERTEJ“ inicijativa za rušenje granica i stvaranje komunikacije između umetnika“, dodaje on.

U junu 2018. godine, Malići je bio sprečen da učestvuje na događaju „PERTEJ/BEYOND/PREKO 20 YEARS”. On je u Beogradu trebalo da promoviše knjigu koja se osvrtala na prvu izložbu, ali su ga na granici zadržali srpski policajci. Zato su, u znak protesta protiv neopravdanog ograničenja slobode kretanja, organizatori otkazali ovaj događaj.

Uprkos svemu, Malići ističe da i dalje veruje da je saradnja na polju umetnosti između kosovskih Albanaca i Srba važna, jer je ovim narodima suđeno da budu susedi.

„Aktuelni srpski režim nastavak je onog iz devedesetih, ali veza koju danas imamo sa srpskom kulturom nije zbog njih, već zbog racionalnih ljudi u Srbiji koji žele mir. Danas ih je malo, ali ne možemo ih ignorisati – ne zaboravimo da su to ljudi koji traže od države da se zvanično izvini za sve zločine“, objašnjava on.

„Saradnja ne nudi amnestiju za zločine, već stvara prostor za budućnost u kojoj se susedi poštuju i u kojoj se razvija normalna kulturna razmena“, zaključuje Malići.

Ovaj članak je deo granta BIRN-ovog programa Balkanska Tranziciona Pravda koji je podržala Evropska komisija.

Preuzeto sa portala Balkan Insight.