Prijedor – masovna grobnica tišine

„Od građana koji su lojalni Srpskoj Republici Bosni i Hercegovini traži se da na svojoj kući na vidno mjesto istaknu bijele zastave, bijele zastave, bijele zastave…“ odzvanja sa Radio Prijedora glas Milomira Stakića u proleće 1992.

Bele zastave. „Ljudi“ su od ljudi tražili da obeleže svoje kuće. Belim zastavama. Da bi ih razlikovali. Osećam mučninu u stomaku. Osećam sav apsurd tog postupka. Ako je potrebno obeležiti nekoga da bi se videlo da je drugačiji, da li je on onda zaista drugačiji? Jedan pogled na nečiju kuću, psa koji laje u dvorištu, šareni veš koji se suši, ne govori dovoljno o njenom vlasniku. Ne otkriva ono što želimo. Jedan pogled na čoveka ne otkriva njegovu veru, nacionalnost, dobrotu. A morao je da otkriva. Morali smo se razlikovati jer bismo u suprotnom svi bili… isti?

Zato su ranih devedesetih ljudi odlučili da jednima na kuće okače bele tkanine, a drugima na uniforme prišiju šarene ukrase, plave, bele, crvene, sa orlovima i mrtvačkim glavama, sa raznim natpisima. I gromoglasno je počeo jedan veliki koncert, jedna sablasna kakofonija vriske, jauka, rafala i eksplozija. Zaustavio se tek godinama kasnije, pošto je napravio turneju po zemljama (bivše) Jugoslavije. Oproštajnu.

A onda je nastala tišina. Organizatori, glavni i prateći vokali su na after otišli u Holandiju, ali bubnjari su ostali u Prijedoru. Više nisu u bendu. Sad sede po kafićima i na direktorskim mestima, stoje u redovima cvećara ne bi li ženi kupili nešto lepo. Svojoj ženi, ne onoj koju su silovali u kući sa belom zastavom. Ili u logoru. Jer 1992. godine, negde zapadno od nas, bele zastave nisu bile simbol mira. Bile su poziv. Vrištale su: „Ubij me!“, „Siluj me!“, „Skači po meni!“, „Nateraj me da igram kolo oko vatre, a onda me s leđa šutni u nju. Na Vidovdan. Jer ga treba proslaviti. Hrišćanski.“

A i logori su nikli tog proleća, u kraju koji je 1942. oslobođen od nacista i ustaša, kraju koji je prethodnih pedeset godina živeo bratstvo i jedinstvo. Tada je „neko morao ubijediti mog komšiju Srbina, s kojim sam proveo čitav život, da sam ja njegov neprijatelj i da me treba ubiti“, kako kaže dr Idriz Merdžanić, lekar, preživeli logoraš, svedok. I heroj. Jedan od mnogih. Heroj koji je stranim novinarima krišom dao snimke prebijanja sa fotoaparata koji su čuvali logoraši.

Niko od njih nije znao koliko će još živeti, kada će poslednji put dobiti batine po glavi jer je dohvatio parče hleba koje mu je ispalo, kada će mu poslednji put biti naređeno da laje kao pas, da oralno zadovolji svog saborca, svog brata ili svog dželata. Niko od njih nije znao kako će umreti, ali se molio da to bude brzo, da bude pucanj, jedna mala rupa i kraj, a ne malj, smrskana lobanja i bol u nedogled. Ali su svi oni čuvali taj fotoaparat, taj jedini dokaz da su postojali na tom ludom mestu u toj prelepoj Bosni koja je tako iznenada otišla dođavola.

Kada su Ed Vilami i Peni Maršal poslali vest u svet, a fotografija Fikreta Alića na naslovnoj strani Tajma zgrozila javnost, Omarska, Keraterm i Trnopolje su već bili pred zatvaranjem. Odlučeno je da je dovoljan broj ljudi osakaćen, ponižen, ugušen, ubijen. Ili je samo postalo previše rizično održavati ih. Sledeći čin bila je Tomašica, masovna grobnica, jedna od najvećih na Balkanu. Jedna od.

Anđela Savić, studentkinja komparativne književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu

Preuzeto sa portala Danas