Podmetačina je da bi narod bio kriv

Sve te floskule dolaze, zapravo, od onih koji su za nedela odgovorni, kao i njihovi podržavaoci. Nikada u istoriji nismo imali situaciju ovoliko rasvetljenih stvari. A u isto vreme – nikada nismo bili ovoliko spremni da sve te dokaze odbacimo i da odbacimo svaki razgovor o tome. Iza toga se krije činjenica da dokaze prikrivaju sami izvršioci, ali imamo i problem odobravanja zločina. Nekada je negiranje samo zaklon, kaže se “šta su oni nama radili”. Nalazimo se, zapravo u situaciji u kojoj je veliki broj ljudi koji misli da je tako trebalo.

Kraj Haškog tribunala mogao bi da bude početak novih suđenja pred domaćim sudovima, što ne bi smelo da se desi. Jer, toliko je iza Tribunala ostalo dokaza, zaključaka, svedočenja ostalo, da domaće pravosuđe mora to da ima u vidu više nego ikada pre. Moralo bi, dakle, da dođe do zamaha suđenja za ratne zločine. Druga stvar nakon završetka rada Tribunala je početak suočenja, jer imamo kompletnu sliku, dovoljnu za raspravu o tome kakva su sve zlodela počinjena, ko su zločinci, ko počinioci i kakva je bila uloga državnih i entitetskih struktura, kakvi su planovi i ciljevi stajali iza tih zločina, kaže Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Sagovornik Remarkera ističe da “postoji selektivna namera da se dokazi koriste dotle dok idu ka neposrednim izvršiocima”.

“Kada, međutim, treba te strukture povezati sa vojnim, policijskim i političkim, dokazi postaju manje interesantni za domaće pravosuđe. A uopšte se ne koriste kada je vidljivo učešće vojnih i policijskih oficira srednjeg ili visokog ranga. Kao ni političkih zvaničnika, U Hrvatskoj imamo slučajeve Norca i Ademija, Merčepu, Glavašu, uz sva ograničenja. U Bosni i Hrvatskoj, takođe imamo procese protiv oficira sa svih zaraćenih strana”.

*U Srbiji je to proces protiv generala Dragana Živanovića?

Da, protiv komandanta 125 brigade VJ – ona je obustavljena, obavešteni su samo Živanović i njegov advokat, nikad nisu obavešteni oštećeni i Fond za humanitarno pravo koji ih zastupa, uskraćeno im je pravo da u zakonskom roku ulože žalbu. To pokazuje kojoj strani naginju naši istražni organi, kome se dodvoravaju i ko je pod njihovoj zaštitom. Nažalost, imamo veliki broj oficira koji se i danas nalaze u ovim zaštićenim strukturama; podsećam na generala Ljubišu Dikovića, komandanta 37. brigade (danas načelnik Generalštaba), za koju smo izneli brojne dokaze da je učestvovala u zločinima i u skrivanju tela ubijenih albanskih civila. Božidar Delić, komandant 549. brigade, jedan je od komandanata, narodni poslanik.
Diković je samo vrh ledenog brega. Te strukture, vojna i policijska, učestvovale su u ratnim zločinima, kada radimo dosijea Fonda identifikujemo ljude koji su učestvovali u zločinima, kada radimo proveru, radimo prvo biografiju, pa vidimo da su ljudi koji su učestvovali u ratnim zločinima u 90 odsto slučajeva ostali na svojim dužnostima, često napredovali, a u najgorem slučaju – stigli do penzije i sada mirno žive svoje penzionerske dane. To je slika Srbije, zato taj proces suđenja za ratne zločine ide sporo. Jer ljudi koji su u vojsci i policiji treba da rade zločine u koje su i sami umešani.

*Atmosferu i priču o zločinima i zločincima upotpunjuje odnos javnosti, građana. Kako to da građani nisu shvatili razmere i težinu zločina?

Nije ova situacija usamljena u istoriji čovečanstva, ni nešto neobično; prirodno je da ljudi pokušavaju da od tih stvari pobegnu, opravdaju ih, prećute. Problem je što se sa viših istanci, političkih elita, medija, servira priča da bi se prihvatanjem istine došlo do jednake odgovornosti za ceo narod. Odnosno, još gore, imputira se da bi ceo narod bio kriv. To je, zapravo, podmetačina onih koji žele da sakriju svoju nečasnu ulogu u ratnim dešavanjima. Nikada ni jedan tužilac nije govorio o kolektivnoj krivici i genocidnoj prirodi jednog naroda – sve te floskule dolaze, zapravo, od onih koji su za nedela odgovorni, kao i njihovi podržavaoci.
To se ovde ljudima podmeće, još nedostaje pravih informacija, iako su stvari u velikoj meri raščišćene. Vrlo dobro možemo da iščitamo šta se dešavalo, iz haških presuda, iz procesa koji su vođeni u regionu. Na forumima kakav je forum REKOM-a, izjava zvaničnika. Nikada u istoriji nismo imali situaciju ovoliko rasvetljenih stvari. A u isto vreme – nikada nismo bili ovoliko spremni da sve te dokaze odbacimo i da odbacimo svaki razgovor o tome. Iza toga se krije činjenica da dokaze prikrivaju sami izvršioci, ali imamo i problem odobravanja zločina. Nekada je negiranje samo zaklon, kaže se “šta su oni nama radili”. Nalazimo se, zapravo u situaciji u kojoj je veliki broj ljudi koji misli da je tako trebalo.

*A političke elite godinama ćute, pozivajući se na državu?

To je strašno, oni time povećavaju odgovornost države i njenih građana. Mi danas imamo odgovornost da sudimo za ratne zločine, ali i kao pojedinci, da saznamo šta se desilo i to prenosimo drugima. Danas u Nemačkoj vidite odgovornost mladih ljudi koji u vreme zločina nisu ni bili rođeni. Svest o sopstvenoj odgovornosti, da znaju šta se desilo i da to prenesu mlađima, kao što su njima prenosili njihovi roditelji. Oni su sada na mestu kočničara, na mestima onih koji su nekad činili zločine. Treba to da prihvate, kao deo novog državnog aparata, i da saopšte drugima.
Drugi deo priče je da je jedan deo tog aparata bio uključen u tu ratnu prošlost. Naš predsednik rekao je da je svestan svojih grešaka. I druge po snazi političke stranke, unutar vlasti. Takođe je rekao da se njegova partija već suočila s prošlošću.

*A obojica svakog dana govore suprotne stvari?

Naravno. Umesto da predsednik države, kada kaže da je grešio ispriča šta. Da ne ponavlja priču po kojoj je onih sto Muslimana za jednog Srbina “istrgnuto iz konteksta”. Kako je to istrgnuto, koji je kontekst, bilo bi zanimljivo da čujemo. Kaže i “ja nikad nisam zagovarao veliku Srbiju”. Pa se nađe i postavi na društvenoj mreži da je ipak rekao da je za veliku Srbiju. Potom u Glini ubeđuje Srbe kako ne treba da odustanu od svoje pobune; iznad Sarajeva je snimljen kako obilazi položaje, sa Šešeljem. OK, to se desilo, ali bilo bi fer da taj čovek objasni strukturu svoje greške. I da greške neće biti ponovljene.
Dačić govori “Nećemo se nikada više ponašati kao u ratnoj prošlosti”, da bi odmah zatim predlaže postavljanje spomenika Slobodanu Miloševiću. Čime nam pokazuje da se ne odriče ratne i zločinačke istorije svoje stranke.

*Glasnogovornik zločina?

Upravo tako.

*U nekim postupcima dokazan je i genocid. Da li je reč o dostignuću u krivičnom pravu koje sa sobom nosi i ostavlja Haški tribunal?

Bitno je da kažemo kako je u nizu haških presuda presuđeno da se u Srbrenici desio genocid. A to je zaključio i Međunarodni sud pravde. Ovde se, međutim, kada razgovaramo o tome, provlači ideja da, ukoliko prihvatimo da je reč o genocidu, ceo srpski narod biti označen kao genocidan, da ćemo morati da platimo odštetu itd.

*Čak se i krupan segment spoljne politike, kakav je odnos sa Rusijom, temelji na laži da je neko pokušavao narod okarakterisati kao genocidan? Kao, Rusi su to sprečili?

Tako je, evo poslednjeg primera, posthumnog odlikovanja Vitalija Čurkina. Između ostalog, zbog njegovih zasluga u nastojanjima da se skine stigma zločina usmerena ka srpskom narodu.

*A to nije bila stigma…

To je bila deklaracija koja je osudila sve ratne zločine, uključujući srebrenički genocid. Njome se odaje počast svim žrtvama ratova, nije ni na koji način bila uperena protiv srpskog naroda ili Srbije, ali je vlastima zasmetalo – a zbog toga su kasnije pristali na dodvoravanja Rusiji – je reč genocid. Ta je reč zabranjena u Srbiji; zabranjena u institucijama, medijima i, što je još gore, u pravosuđu. Nema te reči ni u optužnici.

*Dakle, postoje li dostignuća…

Prvi put posle Nirnberga suđeno je za genocid i donete presude za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. Međunarodno pravo se razvija, uspostavlja nove standarde i, kada je reč o genocidu, nije ključna stvar da sve žrtve budu na jednom mestu pobijene, uključujući i žene i decu. Umanjuju se žrtve, te ako nije tri hiljade mrtvih, nije genocid.

*Odvajanje muškaraca…

To se, bezmalo, predstavlja kao neki plemeniti gest. Eto, “ubili smo muškarce, makar i sve njih”, a žene i decu smo poštedeli, makar ih i proterali.

*Po istoj matrici?

Nije dovoljno reći Sud je presudio i ja to prihvatam. Važno je reći i to da je Sud razmatrao sve okolnosti, činjenicu da su svi muškarci koji su uhvaćeni, od 11. do 17. jula, pobijeni, osim onih koji su pukom srećom preživeli, pa su uspeli da se bekstvom sa tih stratišta spasu.
Drugi deo priče je to da su svi ostali prognani odatle. Nije to bila humanitarna akcija VRS, nego odluka da se oni odatle sklone, izbrišu sa te teritorije. Imamo izjavu Ratka Mladića iz tog perioda, kaže “evakuisaćemo sve, i one koji hoće i one koji neće”. Dakle, njihova namera je bila da izbrišu muslimansko stanovništvo sa tog područja.

Uzeto je u obzir i to da je reč o patrijarhalnoj sredini, u kojoj ubistvo muškaraca značilo dodatnu komponentu – žene postaju nositeljke glavne porodične funkcije. Posledice su poražavajuće (presuda Popović i dr.): “Razmere i prirode operacije ubijanja, sa zapanjujućim brojem ubistava, sistematskim i ograničenim načinom na koji je izvedena, uzimanjem za objekat napada, sa očiglednom namerom, dokazuje, van svake sumnje da nije reč o običnom zločinu.”

Kakav je kad neko, za vreme rata, zbog osvete, ili svog ličnog poriva, ubija drugog čoveka. Važno je da znamo da su ti zločini bili sistematski i rasprostranjeni, da je bio genocid. Bitno je da bismo znali kolika je bila uloga državnog ili entitetskog rukovodstva. Vojnog i političkog rukovodstva. Da se zna da li je taj zločin bio isplaniran, da ga je planirala grupa ljudi koja je sprovodila svoje ciljeve. Ili su to bili neki ludaci, sa zločinačkim ili drugim namerama.
Zato moramo da kompletno sagledamo taj zločin, na precizan, posvećen i činjenično utemeljen način, pre svega da bismo sagledali uloge države. Da bismo izbrisali svaku želju za ostvarivanjem ciljeva koji se jedino ratom mogu ostvariti.

*Neizostavna je uloga Srbije. Kako nju vidite, nešto je zabeleženo u dokumentima?

Imali smo zanimljivu, gotovo komičnu situaciju: kad slušate srpske medije i političare, analitičare na državnim medijima, stiče se utisak da od presude Ratku Mladiću priznaju samo jedan paragraf i jednu fusnotu. Gde se navodi da nema dovoljno dokaza da su Milošević i drugi učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu u Bosni i Hercegovini.
Tužilaštva su odustala od dokazivanja odgovornosti Srbije, zato što bi to bilo suđenje u sklopu suđenja. Tužilac nije dokazivao zato što bi bilo izvođenje dokaza, zato što se koncentrisao na dokaze protiv Karadžića i Mladića. Da je suđenje Miloševiću završeno, situacija bi zasigurno bila drugačija.

I bez toga imamo veliki broj zaključaka – na primer, u suđenju protiv Milana Martića, Stanišića i Simatovića, da je srpsko rukovodstvo, na čelu sa Miloševićem, učestvovalo u UZP u Hrvatskoj, sa ciljem pravljenja velike Srbije.
Imamo i poražavajuću presudu Momčilu Perišiću koja je srušila konzistentnu presudu, kojom je presuđeno da srpski državni vrh ima odgovornost za dešavanja i zločine u Bosni i Hercegovini. Ali, da vidimo šta tu imamo od dokaza o učešću u ratu u BiH. Kako to da je municija koja je pronađena u srebreničkim masovnim grobnicama i oko njih, proizvedena u Srbiji. Kako to da je samo 1994. godine 25 miliona metaka i 7,5 hiljada granata poslala VJ Vojsci Republike Srpske.

*Ne računajući ono što je ostavija JNA, što je akt agresije po definiciji?

Jeste, a te zaključke nemamo pred sudovima kojima su se bavili sudovi koji se ovim bave. Kako to da je ceo oficirski kadar, sedam hiljada oficira VRS najmanje, bili su oficiri VJ i plaćani su preko 30. kadrovskog centra. A pripadnici tog centra kasnije su čuvali Ratka Mladića u Srbiji, unutar same Vojske. To ne možemo da zanemarimo.
Otkud u Bosni 72. Padobranska brigada iz Pančeva, 63. padobranska iz Niša? Otkud paravojne jedinice za koje znamo da ih je kontrolisala Državna bezbednost? Pa čak i u presudi protiv Stanišića i Simatovića imamo da su Crvene beretke počinile zločine u Šamcu, Doboju itd. Po svim presudama Zvornik su osvajale JNA, srpske dobrovoljačke jedinice, šešeljevci, arkanovci, dobrovoljci. Prećutkujemo. Kao što se prećutkuje kakva je bila politička podrška beogradskog vrha RSK i Srpskoj.

Da razjasnimo i da se s time suočimo. Jer, taj cilj se zvao stvaranje velike Srbije, iako su Milošević i ljudi oko njega sve to skrivali pričama o nekakvoj krnjoj Jugoslaviji. Znamo šta je bila suština, cilj je bio teritorijalno uvećavanje i etničko čišćenje tih prostora.
Zločini su bili stravični u pogledu broja žrtava, brutalnosti, kao i posledica koje su iz njih proistekle. Govorim o paljenju žena i dece na dve lokacije u Višegradu, te brojna druga strašna ubistva na obali Drine. Govorim i o sistemu logora koji je, pod kontrolom Srba cele 1992, negde i duže, funkcionisao na nekoliko lokacija – o Prijedoru, masovnim ubistvima u Keratermu gde su jedne noći zatvorili ljude u prostoriju i ubacili eksplozivnu napravu, potom ih mitraljezima ubijali. O nebrojenim zločinima u Omarskoj, Kozarcu, Bišćanu, masovnom silovanju u Foči. Zločini su počinjeni na sistematski način, na širem prostoru, po istom obrascu. To ne može da se desi ako vojnopolitička struktura ne stoji iza toga.

*Toponimi koje navodite ukazuju na iscrtavanje mape zločina…?

Na toj teritoriji su i Vlasenica, Bijeljina, Zvornik, Rogatica, Foča, Bratunac, Srebrenicu, Žepa. Zašto se zločini dešavaju na koridoru, u Brčkom, zašto se Sarajevo drži u opsadi, etnički čisti Bosanska Krajina, Petrovac, Sanski Most? Zato što su postojali strateški ciljevi bosanskih Srba, dokument koji je 12. maja donet na skupštini RS, tada je proglašena RS u Banjaluci. Taj dokument je definisao razgraničenje srpskog od dva druga naroda u BiH, što je i najgrozniji cilj. Ostali ciljevi su granice na Neretvi i Uni, koridor kod Brčkog, uz Drinu, do Trebinja, brisanje granice na Drini, podela Sarajeva, izlazak na more. Mladićeva vojska nije izašla na more i predano se bacila na vojno ostvarenje zacrtanih ciljeva. To je pokazatelj po kojem vidimo da je entitetska struktura sprovodila u delo vrlo jasan plan. Koji je podrazumevao etničko čišćenje.

*Da li je vidljiv zajednički učinak na edukaciji, radu NVO, agencije SENSE i FHP?

Može se reći da jeste, čak i oni koji bi da sa nama razgovaraju kao posle rata, znaju da to više ne mogu na isti način, jer, znaju šta znamo. Kod jednog broja ljudi je baš zahvaljujući tim govorima porodica žrtava na suđenjima, na forumima Komisije za REKOM, javilo se saosećanje za žrtve. To su skromni učinci, oni nemaju potporu države, bez toga je teško. Rasvetljeno je šta se dogodilo, sledi suočenje.
Setimo se Izveštaja Komisije VRS o Srebrenici, kada to prihvati vladajuća struktura, entitetska vlast, političko vođstvo jednog naroda – to ima drugačiju težinu nego kada ga usvoje nevladine organizacije, mediji. Sada je priveden kraju proces saznavanja, od ovog trenutka, za deset ili 12 godina nećemo imati mnogo više rasvetljenih činjenica. Sada je potreban drugačiji pristup suočavanja s prošlošću, da podatke na drugačiji način predstavimo. Umetnički, recimo. Ali, ključno je obrazovanje. Trudimo se da mladima prenesemo dokumente, ali, biće teško dok to ne prihvati država.

Nažalost, postoji konsenzus đaka, profesora, roditelja, da se o ratnim istinama ne govori. Stoga je potrebno da i mi koji smatramo da smo neke stvari saznali – ne budemo uobraženi, već da sa tim mladim ljudima debatujemo. Imamo odgovornost da znamo, ali i da to raširimo, jer nisu svi zlonamerni. Sve su to legitimne stvari, a ponekad ih ne uvažavamo.

*A političari?  

Od političara čujemo samo reč budućnost. O prošlosti ne žele da pričaju, a ne može se budućnost graditi na nekoj vrsti pinkovske kulture. Regionalni su veliki bratovi, zvezde i zvezdice i ostali rijalitiji, ali to funkcioniše po principu dajte mi jednog Hrvata, jednog Srbina. Kriminalci nikad i nisu prekidali saradnju. Ekonomija je probila neke barijere. Ali, teško je ovde kupiti knjigu …

*Ne može da se kupi Beara Ivice Đikića? 

Tačno. Knjiga koja je važna, ali nema saradnje, ono što se dešavalo u prošlosti guraće se pod tepih, što je opasnost da pokulja bujica.
Vidite, kada je Tomislav Nikolić dodeljivao orden, rekao je da Čurkin zaslužuje to priznanje zbog “istine o Markalama”. To je taj njihov revizionizam, oni kad govore ovde, sa političarima iz regiona, govori da su ratovi završeni, da nam nisu potrebni. A zapravo nastupaju u korist srpske strane i ne žele da prihvate odgovornost srpske strane za teror nad građanima Sarajeva tokom opsade.

*Kako obeštetiti porodice žrtava? Nema gotovog modela, ali je svakako reč o državnom poslu?

Kad god pričamo sa žrtvama, najvažnije im je, vidimo, da neko pokaže saosećanje za njihovu patnju. Posebno bi bilo značajno da takvo saosećanje pokaže i država. Mnogo im je važno i to da mogu, a ima lokacija gde se to ne može, da postave obeležja na mestima stradanja. Logori u Bosni, mesta na kojima su bile masovne grobnice u Srbiji. To im pada teže nego činjenica da zločinci žive bogato, a oni u siromaštvu.
Te žrtve, međutim, ne smeju da ostanu bez obeštećenja, mnoge su nesposobne za rad zbog telesnih onesposobljenja, mnogi su psihološki onesposobljeni. O tome se u regionu ne razmišlja. Srbija ima zakon iz 1996. naši političari pričaju o patnjama, a zakon je skrojen tako da se ne prihvataju civilne žrtve rata onima koji su stradali. Uvek je na delu opstrukcija države. Isključene su i žrtve iz Sjeverina i Štrbaca. Žrtve Oluje nemaju status civilnih žrtava. To su, kaže predsednik države, naše žrtve, a ne dajemo im status žrtava.

*Kako Fond zastupa srpske žrtve, na dežurnom je spisku nepoželjnih nevladinih organizacija?

FHP nikada nije zaboravio srpske žrtve, istraživao je srpske žrtve na Kosovu, beležio je izjave žrtava Oluje, Bljeska. Sve dokaze o zločinima dostavljali smo istražnim organima koji su ih tražili.
Ponekad nam je ispod časti da govorimo o tome da smo za dobrobit ove države, jer nije dobro imati na vlasti zločince, imati kriminalce u strukturama vojske i policije.

*Tužilaštvo za ratne zločine godinama je isticalo sebe, instituciju kao vrednu u procesuiranju zločinaca?

Bilo je entuzijazma, Ovčara, Ćuška, Trnje. Tužilaštvo je stalno seklo vezu između počinilaca i države, vojske i države, gde god se to moglo, uloga države se umanjivala. Moj konačni zaključak je da nije bilo dobro nikada, a sada je veoma loše.
U poslednje tri godine imamo osam optužnica protiv isto toliko počinilaca. Sve je prepušteno Srbiji, a urađeno je u Bosni.

Izvor: Remarker