TAKO JE GOVORIO RATKO MLADIĆ

U obilju dokaza koji su tokom procesa na suđenju Ratku Mladiću izvedeni protiv njega nalaze se i izjave koje je u različitim situacijama tokom rata davao. Nije tada, dabome, mislio da će njegove reči jednog dana završiti pred sudom, pa je umeo da se opusti, a u pojedinim situacijama, na kraju krajeva, nije ni znao da ga snimaju. U svakom slučaju, osim obilja dokaza o tome da je planirao etničko čišćenje zamišljenog srpskog dela BiH od 1992. godine, imao kontrolu nad korpusom koji je 44 meseca terorisao građane Sarajeva i planirao i u delo sproveo srebrenički genocid, korisno je sačuvati sećanje na njegove ratne nastupe. Navešćemo ovom prilikom samo neke od njih.

Već 12. maja 1992. godine na zasedanju skupštine bosanskih Srba na kojoj je tvorevina poznata kao Srpska republika BiH preimenovana u Republiku Srpsku, na kojoj je takođe osnovana i Vojska Republike Srpske a Mladić proglašen za njenog komandanta, istakao se izjavom o ratnim ciljevima rukovodstva bosanskih Srba. Ta sednica je, podsetimo, značajna i po tome što su na njoj prvi put javno predstavljeni strateški ciljevi bosanskih Srba kojima su iscrtane granice Republike Srpske do Une i Neretve, planirano brisanje granice na Drini, izlaz na more, zauzimanje pola Sarajeva, uspostavljanje koridora kod Brčkog i što je, najvažnije teritorijalno se razgraničiti sa druga dva naroda – mi Srbi na jednu, Bošnjaci i Hrvati na drugu stranu, preko linije zacrtane granice.

Mladić je, uključujući se u raspravu o strateškim ciljevima, jasno opisao jedini način na koji je bilo moguće ostvariti ih u praksi: „Prema tome, mi ne možemo očistiti, niti možemo imati rešeto pa da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu. Pa to je, to neće, ja ne znam kako će gospodin Karadžić i gospodin Krajišnik to objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid.“

Bio je, dakle, sasvim svestan da su zločini, zastrašivanje, etničko čišćenje i, konačno, genocid jedino oruđe kojim je cilj nacionalnog razdvajanja naroda u BiH moguć. Svejedno se priklonio cilju i krenuo u vojno iscrtavanje zamišljenih granica srpskog dela Bosne i Hercegovine. Rezultat tog poduhvata su desetine hiljade mrtvih civila i stotine hiljada proteranih.

Hiljade su tokom rata ubijene i u Sarajevu, sa položaja pod kontrolom Sarajevsko-romanijskog korpusa, jedinice pod Mladićevom de jure i de facto kontrolom. U dokumentu njegovog Glavnog štaba iz maja 1993. godine korpusu se nalaže da „stalno negativno utiče na moral muslimanskih snaga i stanovništva, da imaju osjećaj straha i stalne nesigurnosti od dejstva naših snaga. Taktičkim postupcima i našim propagandnim djelovanjem potrebno je kod njih razvijati osjećaj da njihova sudbina zavisi od Vojske Republike Srpske.“

Ne samo iz dokumenata, nego i iz direktnih Mladićevih naređenja više je nego očigledno da su njegov cilj civili a ne vojska, ceo grad a ne izolovani vojni položaji. U presretnutom razgovoru od 28. maja 1992. on izdaje naređenje Mirku Vukašinoviću da nasumice gađa po ciljevima u gradu. Deo razgovora Ratka i Mirka teče ovako:

„V: Da, razumem.

M: Velešiće tuci i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo.

V: Da.

M: A tuci ono oko Dobrovoljačke, oko one Humske gore.

V: Oko Hums…

M: I Đure Đakovića gore.

V: Razumem.

M: Je l’ ti jasno?

V: Razumem.

M: Ali idi na artiljerijsko osmatranje da ne mogu da spavaju, da razvučemo pamet njihovu.

V: Razumem.

M: Predsjedništvo mi još jedan plotun pali.

V: Razumem, druže generale.

M: Zdravo.“

Da razvučemo pamet njihovu. Čiju? Neprijateljske vojske? Ne. Svake građanke i građanina Sarajeva. Istog dana, Mladić Vukašinoviću izdaje naređenje da gađa Baščaršiju. Baš vojni cilj.

Hvalisanje ratnim podvizima kulminiralo je izjavom zabeleženom kamerom kanadskog Srbina Milana Lešića koji je u razgovoru sa gospodarom bosansko-hercegovačkog rata u avgustu 1993. godine zabeležio sledeće: „Kad god krenem pored Sarajeva, svratim, ubijem nekog uz put. Zato je prekinut ovaj saobraćaj bio za Sarajevo /nerazumljivo/ snajperski. Uzmem, sredim Turke, ko ih j*be.“

Ratko Mladić, prema tome, nije samo kontrolisao jedinice koje su činile zločine, nije samo izdavao naređenja da se puca po civilima, on ih je, po sopstvenom priznanju, i ubijao.

Onda je došla Srebrenica, čije je osvajanje predvodio, a po ulasku u grad 11. jula 1995. godine najavio osvetu: “Evo nas 11. jula u srpskoj Srebrenici uoči još jednog verskoga praznika srpskoga poklanjamo srpskome narodu ovaj grad. I napokon, došao je trenutak da se posle bune protiv Dahija Turcima osvetimo na ovom prostoru.“

Sutradan u presretnutom razgovoru sa neimenovanim oficirom VRS kaže: „Evakuirat ćemo sve, i ko hoće i ko neće“. Toliko o njegovoj navodnoj velikodušnoj pomoći ženama i deci da se „po sopstvenoj želji“ isele iz Srebrenice. A istog dana na sastanku u hotelu Fontana predstavnicima bošnjačkog stanovništva jasno stavlja do znanja da on kontroliše situaciju i odlučuje o njihovoj sudbini. „Možete opstati ili nestati“, rekao je tada. Rezultat je nestanak oko 8.000 zarobljenih muškaraca, proterivanje („evakuacija onih koji neće“) žena i dece, što je srebreničku enklavu ostavilo bez ijedne osobe bošnjačke nacionalnosti. Dva međunarodna suda to su proglasila genocidom.

Ratko Mladić je danas osuđen, osudile su ga reči, ali pre svega nedela.

Autor: Nemanja Stjepanović, Fond za humanitarno pravo

Preuzeto sa: www.pescanik.net