Evropski sud odgovornost za neprocesuiranje zločina sa tužilaštva prebacuje na žrtve
Godinu dana nakon što je odbacio predstavku bivših zatočenika logora Šljivovica i Mitrovo Polje, Evropski sud za ljudska prava doneo je 19. oktobra ove godine odluku kojom je i drugu predstavku u vezi sa ovim slučajem, podnetu u ime članova porodica ubijenih logoraša, proglasio nedopuštenom. Fond za humanitarno pravo (FHP), koji je porodice zastupao u ovom postupku, ističe da je Evropski sud ponovo upotrebio istu, činjenično neodrživu konstrukciju, kako bi odgovornost za neaktivnost u gonjenju ratnih zločina sa države preneo na same žrtve.
FHP je 24. decembra 2014. godine podneo dve predstavke Evropskom sudu protiv Srbije u ime žrtava logora Šljivovica i Mitrovo Polje – jednu zbog nesprovođenja istrage o slučajevima mučenja logoraša (o kojoj je sud odlučio u oktobru 2016.) i drugu zbog nesprovođenja istrage o slučajevima smrti logoraša, o kojoj je sud danas odlučio. Imajući u vidu da su predstavke podnete istog dana, te da je u konačnici argumentacija za odbacivanje bila identična, odugovlačenje Evropskog suda u odlučivanju u odnosu na porodice žrtava se čini neobjašnjivim i neodgovornim.
Dve navedene predstavke bile su jedini put za ostvarenje prava žrtava i njihovih porodica, nakon što je Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) Srbije odbacilo krivičnu prijavu FHP-a iz 2011. godine podnetu protiv pripadnika Vojske Jugoslavije (VJ), Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) i Državne bezbednosti (DB) Republike Srbije, zbog zločina izvršenih u periodu između avgusta 1995. i aprila 1996. godine. Tada su na teritoriji Srbije uspostavljena dva zarobljenička logora za muškarce i dečake sa područja Žepe koji su prebegli u Srbiju i koji su morali uživati zaštitu u skladu sa međunarodnim obavezama prema izbeglim licima. Navode o ubistvima, svakodnevnom premlaćivanju i mučenju zatočenika, kao i nehumanim uslovima u kojima su držani, TRZ je odbacilo ne ispitavši niti jednog od oko 70 predloženih svedoka.
Kao i u svojoj ranijoj odluci, Evropski sud je ocenio da je ova krivična prijava podneta prekasno. Naime, sud je našao (paragraf 60 odluke) da TRZ Srbije u svojoj praksi na rat u Bosni u Hercegovini (BiH) gleda isključivo kao na unutrašnji a ne na međunarodni oružani sukob, odnosno da u tom ratu Srbija nije učestvovala. Prihvatajući takvu, u osnovi političku poziciju tužilaštva, Evropski sud dalje utvrđuje da TRZ kontinuirano odbija da istražuje zločine koji su se dešavali na teritoriji Srbije za vreme rata u BiH jer ih ne smatra ratnim zločinima, te da je samim podnosiocima (bivšim logorašima i porodicama) moralo biti poznato da će njihova prijava biti bez rezultata mnogo pre 2014. godine, kada je predstavka upućena Evropskom sudu.
Osim što žrtvama teških zločina nameće obavezu da poseduju pravničko znanje, te da moraju da predvide kako će nadležni organ kvalifikovati krivično delo koje prijavljuju, Evropski sud jednom površnom analizom dosadašnjeg rada TRZ-a u potpunosti abolira njegovu neaktivnost i time ga razrešava obaveze procesuiranja zločina, radi koje je ono zakonom i ustanovljeno. FHP ponovo podseća da je osnovna teza na kojoj je Evropski sud zasnovao ovu i svoju raniju odluku netačna i da nema utemeljenje u praksi TRZ-a. Dovoljno je navesti kao primer optužnicu u predmetu Tuzlanska kolona, u kojoj TRZ oružani sukob u BiH jeste kvalifikovao kao međunarodni, ili postupanje tužilaštva u vezi sa krivičnom prijavom za ratni zločin počinjen u selu Kukurovići, koje se takođe nalazi na teritoriji Srbije i vezuje za oružani sukob u BiH, i u odnosu na koji TRZ ipak preduzima istražne radnje.
Iz ovog i sličnih slučajeva pokazuje se jasna tendencija suda u Strazburu da, pronalaženjem formalnih razloga kao što je blagovremeno podnošenje krivičnih prijava, čak i u slučaju zločina koji ne zastarevaju, stavi neopravdano veliki teret na pojedince kojima su grubo prekršena temeljna prava iz Konvencije, a sve u cilju nezadiranja u slučajeve koji bi mogli imati osetljive političke implikacije. FHP će u ovom i u odgovarajućim slučajevima u budućnosti razmotriti obraćanje u ime žrtava nadležnim komitetima UN-a, čija je praksa razmatranja teških kršenja ljudskih prava u ovom trenutku mnogo više naklonjena pojedincu nego državi.
