“Zid plača” neprimeren, nepristojan i nedostojan

* Pjevač: Taj pokretni zid da se makne ispred parlamenta i centra grada, jer nije primeren * Spasić: “Zid plača” ostaće ispred Narodne skupštine sve dok država ne izgradi spomenik * Stjepanović: Reč je o senzacionalizmu, ne o iskrenom pokušaju da se žrtvama oda počast

Više od dve godine na improvizovanoj ogradi ispred glavnog ulaza u Dom Skupštine Srbije stoje fotografije ubijenih i nestalih srpskih vojnika, civila, policajaca tokom sukoba na Kosovu i NATO bombardovanja.

Pano, nazvan “Srpski zid plača”, postavilo je Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji na čelu sa Simom Spasićem. Oni tvrde da imaju dozvole za to, te da je njihov plan da fotografije ostanu na tom mestu sve dok ne bude podignut spomenik kosmetskim žrtvama, i to u Pionirskom parku preko puta Narodne skupštine.

Iako se slažu u tome da je potrebno sagraditi spomen-obeležje u Beogradu, većina udruženja i nevladinih organizacija smatraju da je tzv. “Srpski zid plača” neprimeren i nedostojan, te da ga je potrebno ukloniti.

To je za Danas potvrdio predsednik Koordinacije srpskih udruženja porodica nestalih sa područja bivše Jugoslavije Dragan Pjevač.

– Zamislite da se ispred skupštine u Prištini, Zagrebu i Sarajevu postavi nešto slično onome što mi imamo ispred našeg parlamenta? Niko nema pravo da bez saglasnosti porodica žrtava postavlja fotografije, poput fotografija moje majke, nečijeg brata, muža, deteta, pa da onda one završe u blatu, naglašava Pjevač za naš list.

On navodi da se više članova porodica žrtava oglasilo ovim povodom, te da je Koordinaciju srpskih udruženja pozvala i Žanka Stojanović, majka Nebojše koji je ubijen u NATO bombardovanju RTS-a i rekla im da je izričito protiv da se “na ovaj način i od strane osobe (Sima Spasića, prim. aut.) koja ne uživa bilo kakvo poštovanje ostalih udruženja i Koordinacije postavlja slika njenog sina ispred Skupštine”.

Pjevač ukazuje da bi spomen-obeležje kosmetskim žrtvama bilo “dostojno mesto gde bi majka nestalog lica mogla zapaliti sveću svome sinu”.

– Mi ne želimo da iko bude talac naših žrtava. Zalažemo se da se taj pokretni “Zid plača” makne ispred Skupštine Srbije i centra grada, jer takvo obeležavanje nije primereno i nije na mestu gde bi to trebalo da bude – kaže Pjevač. Prema njegovom mišljenju, potrebno je pronaći mesto u Beogradu gde bi se, na primer, mramornim pločama uklesalo ime žrtava koji su se borili na srpskoj strani, “uglavnom Srba, ali se često zaboravi da je bilo i pripadnika drugih naroda”.

Upravo na skupu posvećenom Međunarodnom danu nestalih, koji je Koordinacija srpskih udruženja obeležila prošle srede, Pjevač je istakao da je “Zid plača” neprimeren i da ne treba da bude na tom mestu bez dozvole rodbine nestalih. To je posebno izazvalo negodovanje Sime Spasića, koji smatra da je negativan odnos prema “Zidu plača” privatan stav Dragana Pjevača koji, kako dodaje, ne dele i porodice žrtava.

– Njemu ako smeta zid plača, to je njegov problem. On može da ide drugom stranom ulice. Međutim, on se tu ništa ne pita. Pitaju se porodice žrtava – kaže Spasić za Danas, napominjući da ima papire koji dokazuju da Dragana Pjevača finansira Fond za otvoreno društvo DŽordža Sorosa. On ponavlja da će “Zid plača” ostati ispred Narodne skupštine sve dok država ne izgradi spomenik svim žrtvama ratova devedesetih.

– Da nije bilo inicijative da se izgradi spomenik žrtvama sa Košara, siguran sam da bi nam do sada država izgradila spomenik – navodi Spasić.

Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda za humanitarno pravo (FHP), smatra da je ignorisanje pitanja memorijalizacije od strane države dovelo do postavljanje “Zida plača”.

– Ako država ne postavlja spomenike i žrtava se seti samo kada treba prikupljati političke poene, onda udruženja žrtava imaju pravo da pokreću inicijative i postavljaju bar privremene memorijale. Pitanje je, međutim, da li “Zid plača” ispred Skupštine Srbije na najbolji način ukazuje poštovanje žrtvama, da li porodice onih čija su imena i fotografije tamo postavljeni zaista stoje iza toga i da li pristaju na takav oblik ukazivanja počasti žrtvama – naglašava Stjepanović.

I on podseća da je najmanje jedna majka istakla da na to ne pristaje, “pa je ekspresno proglašena NATO plaćenikom”. Kad se kaže spomenik žrtvama rata, dodaje naš sagovornik, onda se misli na pristojan, sveden, osmišljen monument koji na dostojanstven način podseća na stradanje ljudi, u ovom slučaju kosovskih Srba.

– “Zid plača” u Beogradu je sve samo to nije. Na njemu se ne nalaze proverljive informacije i pitanje je čije su sve fotografije tamo postavljene. Reč je pre o senzacionalizmu nego o iskrenom pokušaju da se žrtvama oda počast. Ukazaću na još jedan segment te priče. Veliki broj žrtava čije su slike postavljene ispred Skupštine Srbije još uvek se vode kao nestale, a po važećem zakonu iz 1996. porodicama nestalih se ne priznaje status civilnih žrtava rata. To znači da su oni isključeni iz svake vrste državne pomoći po tom osnovu, sve dok svoje nestale ne proglase umrlim. Dakle, ne samo da država ne odaje počast tim žrtvama, nego izbegava da na bilo koji način pomogne njihovim porodicama. FHP na to ukazuje godinama unazad, ali je upadljivo izbegavanje državnih institucija da promene takav pristup – objašnjava Stjepanović.

Prema njegovim rečima, dokle god je situacija kakva jeste, imaćemo samoinicijativna postavljanja memorijala poput “Zida plača”, a država će, iako svesna da se ne radi o ispravnom načinu ukazivanja počasti, to tolerisati jer sama ništa nije uradila za te žrtve i njihove porodice.

– Uz ogradu da tolerancija postoji samo kada su u pitanju srpske žrtve. Možemo samo zamisliti šta bi se desilo kada bi neko na sličan način u centar grada okačio slike albanskih civila, njih oko hiljadu, čije su tela pronađena u masovnim grobnicama u Srbiji. FHP pokrenuo je inicijativu za memorijalizaciju mesta gde je otkriven najveći broj leševa, njih 744, ali reakcije države nema – ukazuje Stjepanović.

Goran Miletić iz Civil Rights Defendersa ističe za Danas da je država najviše odgovorna za uspostavljanje kulture sećanja, “te ako je potreban spomenik ili bilo šta slično, ona treba da odluči gde i kako”.

– Takva odluka mora da bude u konsultaciji da žrtvama tj. porodicama žrtava, ali se mora uzeti u obzir i mišljenje stručne javnosti. Ono što je problem u Srbiji jeste da je bilo kakav spomenik uvek povezan sa nacionalističkim porivima i predstavlja plod odsustva suočavanja sa prošlošću. U konkretnom slučaju, naravno da je bolje imati adekvatno obeležje, ali je mnogo važnije da država učini sve kako bi sudbina svih nestalih, bez obzira na etničku pripadnost, bila rasvetljena – naglašava Miletić.

Bez odgovora iz Vlade, Predsedništva i Ministarstva za rad

U vezi sa “Srpskim zidom plača” naš list poslao je pitanja Predsedništvu Srbije, Vladi Srbije i Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, između ostalog, do kada će ovaj pano biti postavljen ispred parlamenta i da li postoje indicije da se sagradi pravi spomenik za nastradale građane/ke Srbije? Nažalost, ni od jedne institucije nismo dobili odgovore.

Slučaj Žanke Stojanović

Žanka Stojanović, majka Nebojše Stojanovića, radnika RTS-a nastradalog u NATO bombardovanju 1999, još u aprilu je za Danas izjavila kako su je pretnje, uznemiravanje, i optužbe da je NATO plaćenik dočekale kao odgovor na molbu da se fotografija njenog sina ukloni sa tzv. “Zida plača” ispred Doma Narodne skupštine. Stojanović je objasnila da nikada nije dala saglasnost da se fotografija njenog sina na ovaj način koristi, već da je Simo Spasić sliku pribavio sa RTS-a, iako je ona izričito naglasila da ne želi da se lik njenog sina nađe na panou ispred Skupštine. Spasić je potvrdio da je sliku postavio bez dozvole Žanke Stojanović, dodajući da je “Žanki Stojanović Nataša Kandić dala zadatak da obezvredi naš projekat”. “Nije humano da to traži, pošto je to jedini način da primoramo državu da podigne spomenik svim žrtvama”, rekao je tada Spasić.

Preuzeto sa portala Danas