Vodili montirane procese protiv Albanaca, ostali tužioci i sudije

„Među njima je, recimo, i predsednik Vrhovnog kasacionog suda, kao i veliki broj sudija tog suda koji se i danas nalaze na tim pozicijama. Neki od tužilaca koji su tada podizali te optužnice su svoje karijere završili u Tužilaštvu za ratne zločine“, ističe Pavlović.

FHP je predstavio izveštaj o montiranim procesima protiv 2.050 kosovskih Albanaca, vođenih u sudovima u Srbiji od 1998. do 2000. godine, koji su okončani amnestijom 2001. i 2002. godine.

U dosijeu „Suditi nekažnjeno“ izneti su primeri političke zloupotrebe pravosuđa. Optuživani su Albanci za udruživanje radi “neprijateljske delatnosti i terorizma” bez validnih dokaza. Sva suđenja i presude ličile su jedna na druge, rađene su po istim matricama, navodi se u izveštaju FHP čiji su saradnici imali uvid u deset hiljada stranica iz sudskih arhiva.

Okrivljeni kod istražnog sudije govorili jedno, u zapisnik ulazilo drugo: Mihajlo Pavlović

Mihajlo Pavlović izneo je primere nesavesnog rada sudija i tužilaca:

„Optužnice su podizane u najvećem broju slučajeva samo na osnovu iskaza optuženih koje su dali u policiji, odnosno pred istražnim sudijom. U velikom broju slučajeva ničeg sem tih iskaza nije bilo. Okrivljeni su ta svoja priznanja povlačili tvrdeći da su iznuđena, neki od njih su imali medicinsku dokumentaciju koja je potvrđivala postojanje povreda iz tih zatvora.“

Pavlović dalje ukazuje na kršenje prava upotrebe maternjeg jezika.

„Sami okrivljeni su tvrdili da nisu imali predstavu šta im se uopšte stavlja na teret, da su kod istražnog sudije govorili jedno a da je u zapisnik ulazilo drugo.“

I advokat Teki Bokši je izneo mnoge primere vezane za kršenje prava na korišćenje albanskog jezika, s obzirom na to da mnogi zatvorenici nisu znali srpski. Istovremeno zabeleženi su i slučajevi „prevodilaca“ koji su angažovani a koji nisu uopšte znali albanski jezik, niko ih nije mogao razumeti šta pričaju.

Ljudi kojima se bavi izveštaj, klasični politički zatvorenici: Budimir Ivanišević

Iznet je i primer grupe albanskih studenata u Beogradu koji su zatvoreni pod optužbom da su navodno hteli da sipaju otrov u beogradski vodovod.

Namera je bila, svedoči Izabela Kisić koja je tada kao novinarka pratila suđenja optuženim Albancima, da se sudi ne samo Albancima sa Kosova već i onima koji su živeli u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji.

Veliki broj Albanaca uhapšenih na Kosovu prebačeni su nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine u Srbiju gde im je suđeno uglavnom u pet gradova u izmeštenim sudovima sa Kosova, podsetio je izvršni direktor FHP Budimir Ivanišević.

Ono za šta se FHP sve vreme zalaže jeste mehanizam “vettinga”, odnosno utvrđivanje dostojnosti nekih ljudi da nose javne funkcije ne samo u pravosuđu, već i u policiji, vojsci, kao i neke političke funkcije, kaže Ivanišević.

Takođe, izneti su i primeri malobrojnih sudija koji su savesno obavljali svoj posao, mimo tada očigledno uobičajenih matrica. Pomenuto je ime Zorana Savića, sudije Apelacionog suda.

Kidnapovan, vezan za radijator i teško zlostavljan: Teki Bokši

Teki Bokši, inače advokat iz Đakovice u to vreme išao je iz zatvora u zatvor iako je, kaže, za Albanca bilo riskantno da se kreće po Srbiji.

Mnogi advokati koji su branili Albance, doživeli su torture u Srbiji, bili su prebijani, kidnapovani.

„Ja sam kidnapovan i 13 dana bio sam vezan za radijator i teško zlostavljan“, kaže Bokši koji je oslobođen kod Merdara kada ga je porodica otkupila.

Na pitanje kako se komentarišu optužbe Udruženja nestalih i ubijenih kosovskih Srba da su amnestijom na slobodu pušteni zločinci, Nataša Kandić, bivša direktoka FHP, je rekla da to nije tačno i da se to pitanje, koje opterećuje srpsko albanske odnose, mora razjasniti :

„O Albancima se ovde uglavnom govorilo kao o teroristima i zločincima i tu retoriku nastavljaju vođe nekih udruženja porodica srpskih žrtava, što je loše“, kaže Kandić.

Izvršni direktor FHP Budimir Ivanišević podvlači da su ljudi kojima se bavi ovaj izveštaj, klasični politički zatvorenici.

“Oni za koje se utvrdilo da su zaista počinili krivična dela, oni su odležali svoje kazne na Kosovu. Njihov broj je zanemarljiv u odnosu na ukupni broj od 2.050, koliko ih je bilo u zatvorima u Srbiji.“

Đakovačka grupa od 150-ak Albanaca koji su nevini držani u zatvoru dobila je odštete od države Srbije od tri i po miliona dinara po osobi, ali tužbe protiv države Srbije ne mogu se više podići, jer je nakon tri godine nastupila zastarelost.

Preuzeto sa portala Slobodna Evropa