Odgovornost Srbije se izgubila u fontani i Beogradu na vodi

Odgovornost Srbije se izgubila u fontani i Beogradu na vodi

danas_logoKako se o genocidu u Srebrenici izveštava u medijima, posebno između obeležavanja godišnjica, a kako se o tome govori u politici, obrazovanju, umetnosti i kolika je odgovornost Srbije za smrt preko 8.000 Bošnjaka, bile su glavne teme tribine Fonda za humanitarno pravo (FHP).

Tribina je održana u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), a u saradnji sa nemačkim forumZFD i Fondacijom Hajnrih Bel – predstavništvo u Beogradu.

Na debati, “Razgovor o odgovornosti i načinima sećanja na žrtve genocida u Srebrenici”, učestvovali su istoričarka Marijana Toma, novinar i publicista Ivica Đikić, umetnik Vladimir Miladinović, profesorka Fakulteta političkih nauka Daša Duhaček i novinar Filip Švarm, a moderator je bio Nemanja Stjepanović iz FHP-a.

Učesnici su iz svojih uglova, odnosno profesija izneli mišljenja o genocidu u Srebrenici, pa je tako Marijana Toma ukazala da se u srpskim udžbenicima iz istorije govori o ratnim zločinima, ali na pogrešan način.

– U osam udžbenika se pominju ratovi iz devedesetih, ali često se desi da ove teme i ne dođu do učenika jer nastavnici ne stignu da ih predaju, što je i dobro i loše. Ako učenici sami pročitaju šta piše o ratovima, mogu da zaključe da je sukob u BiH bio najmanji, što je netačno. Rat u BiH je bio najveći, sa najviše žrtava, sa najvećim razaaranjima… U udžbenicima se, na primer, gotovo i ne spominje da je u sukobu u BiH stradalo 25.000 Srba – istakla je Toma i dodala da se Srebrenica spominje “u okviru drugih zločina, i uvek u sredini”.

Prema njenim rečima, samo jedan udžbenik koristi reč genocid u smislu da postoje presude sudova i da su neki optuženi za genocid, “ali se već u sledećoj rečenici kaže da Srbija nije imala veze sa tim, što je netačno”. Govoreći o odgovornosti Srbije, koja se ne spominje u udžbenicima, “uskočila” je iz publike Borka Pavićević s rečima da se odgovornost izgubila u Beogradu na vodi i Fontani na Slaviji”.

Đikić je govorio o tome gde je Srebrenica u književnosti, navodeći neka umetnička dela o genocidu, te ukazujući da u “umetničkom smislu, malo je knjiga o Srebrenici”, ali da će u godinama koje slede biti više dela o tome. On je rekao i da “nema dileme o ulozi Srbije u Srebrenici”.

Miladinović se nadovezao rečima da je umetnost postala mesto gde se o događajima poput Srebrenice govori, te ukazujući na to šta umetnost sada može da uradi sa svim dokaznim materijalima. Švarm je, najpe, istakao da su tabloidni mediji u Srbiji preuzeli javno mnjenje, naglašavajući da je aktuelni režim proglasio “kolektivnu amneziju o tome šta je bilo u prošlosti, a šta će biti u budućnosti je – Beograd na vodi”. On je podsetio na izjavu Aleksandra Vučića iz devedesetih o 100 muslimana za jednog ubijenog Srbina, naglašavajući da su upravo oni koji su krivi za ratove sada na vlasti.

Švarm je rekao da treba razgraničiti ko je odgovoran za zločine, s čim se nije složila profesorka Duhaček. Ona je, naime, naglasila da u obrazovne programe treba uvesti građansku odgovornost, “jer su zločini počinjeni u naše ime”, naglašavajući da je porazno to što posle 22 godine od ratova “nismo uspeli da se izborimo za to da se u javnim prostorima zabrani negiranje Srebrenice”, nakon čega je usledio aplauz publike.

U punoj sali CZKD-a bili su, između ostalih, predstavnici nevladinih organizacija, poput Anite Mitić, nekadašnji tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, novinar Miloš Vasić, kao i arhitektkinja i scenografkinja Mia David.

Vukčević: Bio genocid, ali se ne može pripisati Srbima

Bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, pre početka debate izjavio je za Danas da “nema sumnje da se u Srebrenici desio genocid”. “Međutim, genocid se ne može pripisati srpskom narodu. Izvršili su ga pojedinci u ime srpskog naroda”, naglasio je Vukčevič i podsetio da je u Srbiji podignuta optužnica protiv osam lica.

Kako je objasnio, “time se Srbija odredila prema tom ratnom zločinu”. Pema njegovim rečima, ne postoje genocidni narodi, “već samo pojedinci koji vrše genocid”. “Primer toga su Nemačka i Turska. Nemačka politika tokom Drugog svetskog rata je bila genocidna, Turska je takođe izvršila egzekuciju oko milion i po Jermena. Ni Nemačka ni Turska nisu proglašene za genocidne. Postoje sudske presude da se u Srebrenici dogodio genocid i mi kao članica UN moramo da ih priznamo. Tako da ne razumem histeriju kod političara oko toga”, istakao je Vukčević.

Stjepanović: Kulminacija ratnog ludila

Pre tribine, Nemanja Stjepanović, istraživač FHP-a i jedan od najboljih poznavalaca rada Haškog tribunala i činjenica koje su utvrđene u njegovim sudskim presudama, održao je “Javni čas o sudski utvrđenim činjenicama o genocidu u Srebrenici”. Na času je govorio o tome kako je priču o genocidu u Srebrenici sve više preuzela politika, teorije zavere, sklanjanje činjenica od očiju javnosti… Naglasio je da je Srebrenica kulminacija vrlo struktuiranog ratnog ludila, koje je počelo u proleće 1992. Govorio je i o odgovornosti Srbije u genocidu, navodeći da je ta tema gurnuta pod tepih, kao i o tome zašto su dva međunarodna suda zaključila da se u Srebrenici desio genocid.

Preuzeto sa portala Danas

Share